Тадић притисак треба да очекује са две стране – с једне, тражиће од њега, ако већ и нису, да ломи руку босанским Србима да пристану на унитаризацију Босне, на шта ови пристати неће, и с друге стране да призна Косово.

Најзначајнија ствар је непостојање жеље код Срба и Хрвата да остану у БиХ. Чак је и Прудски споразум, који је требало да усмјери БиХ у новом правцу, у ствари мапа пута за њен распад. Све што се дешава данас води у правцу сепарације, а не унификације.

Реисова «паралела» са «независним Косовом» изгледа овако: Бошњаци још немају такву слободу попут Албанаца на «слободном Косову», већ Бошњаке «коче» у БиХ - ко други него Срби и Хрвати плус »домаћи издајници» и још неки странци?!

Оно што тренутно брине jeсу неодговорне изјаве појединих високих функционера у Сарајеву који се јавно оглашавају тезом да би гашење ОХР–а подстакло нове сукобе у БиХ. Поставља се питање коме су у БиХ потребна  нова насиља, разарања и пустошења.

БиХ ће остати дубоко подељена земља, јер Србе у РС неће превише занимати шта о њима мисле у Сарајеву и то под условом да Бошњаци, прихвате концепт: «балканска Белгија – аранжман без љубави, рођен из геополитичке нужности».

У језгру кукњаве о гетоизацији «добрих Бошњака» и фаворизовању «геноцидних» православних комшија, налази се огољена мржња. Врх те планине јесте тврдња највећих конзумената западне подршке од Другог свјетског рата до данас - да је Хавијер Солана ревноснији адвокат Србије у ЕУ и од самог Карла Билта?!

Залагање Бошњака да се укине ентитетско гласање је крајње лицемјерно јер их је више од 50% и могу да зауставе сваки приједлог о коме се гласа. Бошњаци, користећи просту већину у првом кругу, постижу све што посланици из РС остварују користећи ентитетско гласање у другом кругу.

Пракса насилног преношења овлашћења, која по Дејтонском мировном споразуму припадају ентитетима, у овом случају конкретно РС, на централне власти у Сарајеву, у функцији је против-дејтонске централизације у БиХ. «Бонска овлашћења» заправо не постоје, она су један дрски блеф.

Док су Срби и Хрвати босански језик схватали као средство њиховог националног однарођавања, те га зато нису прихватили као свој матерњи, босанскохерцеговачки муслимани су га сматрали средством за самоодбрану етнонима Муслиман (сада Бошњак).