У жижу јавности се враћају уставне промјене у БиХ, које се покушавају протурити кроз мала врата и то у вријеме, у вријеме кад то није никако добро радити!  Разговори беха политичара са  међународним представницима воде се далеко од очију и ушију јавности.

Посљедњих двадесет година тјера нас да научимо да је за било који народ, у цјелини или само један његов одвојени дио, који жели да опстане на овим просторима од највећег значаја да посједује што већу економску моћ, што израслију политичку класу, што способнији јавни сервис укључујући безбједносне службе, што утицајније медије и што моћније савезнике.

Србе у Босни и Херцеговини стално упозоравају да се не враћају у прошлост, већ да се окрену ка будућности. Било би то донекле и разумљиво, само да нам ти исти нису "зацементирали" садашњост, у којој трпимо свакојаке увреде и неосноване.

Већ на трагу овог запажања требало би да буде јасно да се у БиХ ништа лакше неће моћи пребродити суштинске разлике између Срба, Бошњака и Хрвата ни након што буде признато право косовских Алабанаца на самоопредељење у јужној србијанској покрајини. Напротив.

Одмах треба истаћи да цео свет зна оно што знамо и ми: да су сви чланови породице Радована Караџића већ годинама под даноноћним надзором и пратњом врхунских страних шпијуна и домаћих (БиХ) агената.

Иако звучи још луђе од те констатације, вреди се поново запитати и да ли реису Церићу неко у Лондону није можда сугерисао да пореди тамошње „етничке групе“ са овдашњим конститутивним народима

Вјерујете ли у будућност БиХ?
- Мислим да није одржива и да није могућа, чак ни за десет година. Међународна заједница ће наставити да се труди да све ово функционише, али ја сам песимиста.