Иницијатива за укидање АП Војводине

ПОЛИТИЧКА ИНИЦИЈАТИВА СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОКРЕТА „СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ“ ЗА УКИДАЊЕ АУТOНОМНЕ ПОКРАЈИНЕ ВОЈВОДИНЕ

Разлози:

Српски народни покрет „Светозар Милетић“, (у даљем тексту: СНП СМ), са седиштем у Новом Саду, основан је 2001. године, као удружење грађана. Један од најважнијих програмских циљева СНП СМ јесте и биће, афирмација српске традиције, културе и духовности, пре свега на просторима данашње Аутономне покрајине Војводине, односно на оном делу српских државних, етничких и историјских територија које можемо назвати „Пречанска Србија“. Током више од деценије постојања, СНП СМ  је, у границама својих могућности, настојао и настоји да реализује овај програмски циљ. Тако ће бити и убудуће.

Подсећамо само на неке од активности које смо имали у прошлој деценији по питању територијалне организације државе Србије, као и положаја и смисла постојања Војводине: 1. Године 2001., уз присуство и учешће 14 политичких странака (владајућих и опозиционих), одржали смо округли сто на коме смо први пут представили наш пројекат територијалне организације Србије;         2. Током 2003. године, одржали смо две јавне расправе на којима смо тражили расписивање превремених избора за Скупштину АП Војводине. На овим скуповима учествовала је целокупна тадашња опозиција  Србије; 3. У циљу добијања превремених избора организовали смо Народну иницијативу за рсписивање превремених избора. Током недељу дана, колико је трајало прикупљање потписа, више од 15.000 грађана АП Војводине је својим потписом подржало захтев за расписивање превремених избора; 4. Приликом расправе о сада важећем Статуту Војводине, успели смо, преко посланика у Народној скупштини Републике Србије, да за годину дана одложимо усвајање овог акта...

У складу са својим Програмом, али још више свесни ситуације у којој се данас држава Србија налази, слободни смо да покренемо ПОЛИТИЧКУ ИНИЦИЈАТИВУ ЗА УКИДАЊЕ АУТОНОМНЕ ПОКРАЈИНЕ ВОЈВОДИНЕ. На овај начин ми уједно отварамо могућност свим чиниоцима јавног живота у држави Србији да постану свесни реалности и започну процесе уређења државе Србије на бази чињеница, а не властите (било личне, било страначке, било међународне, било неке друге) пројекције.

2. Заблуде мртвог југословенства:

Одавно је дошло време да јавност у Србији престане да се држи у илузији (опсени, заблуди) да Југославија постоји. На бази ових илузија, ми сви реално пропадамо и нестајемо. Већ дуго времена пројектовано владајуће друштвено мишљење, у најкраћем би се могло објаснити следећим: „Да: Југославија, Народноослободилачка војска Југославије, Тито-Кардељ-Ђинђић, братство-јединство“, а на бази те опсене, постоји идентично пројектовано опозиционо друштвено мишљење: „Да: Југославија, краљевина, Југословенска војска у отаџбини, Слободан Јовановић, савезници...Слбодан Милошевић, Меморандум“. И једни и други говоре о Србији, али се њихово мишљење и деловање односи на Југославију, не на државу Србију, а поготово не на српску државу.

Изласком Црне Горе из државне заједнице са Србијом, 2006. године, Србија је постала самостална држава. Цео свет је светстан ове чињенице, осим јавности у Србији.  

Време је за другачији начин мишљења, време је за повратак српској државној традицији и традицији уопште, на начин на који функционишу све просперитетне земље, народи и нације Европе и света.

На основу садашњих илузија, држава Србија се још увек држи у претходном веку и миленијуму. Кретање времена у таквој пројекцији се одвија у неколико периода: 1941-1945-1990, 1990-2000, 2000- ???. Одређивање: позитивно-негативно у овим епохама, ствар је личне, дакако, наметнуте пројекције.

Овако засновано и на ниво догме подигнуто друштвено мишљење, доводи до растакања државе Србије и нестајања српског народа.

Како Југославија више не постоји, како је социјалистичко друштвено уређење историјски поражено и одбачено, не постоји ни један разлог да држава Србија задржи територијалну организацију те државе, уређења и идеологије.

Нова територијална организација државе Србије је само један од неопходних чинилаца који треба прилагодити нашој традицији, а СНП СМ ову иницијативу покреће у складу са властитим програмским циљевима.

3. Историја и испуњење мисије Војводине:

Историјске чињенице о идеји Војводовине, као земљи српског војводе, Српској Војводовини из 1848, Војводству Србији и Тамишком Банату 1849-1860, као и о Социјалистичкој аутнонмној покрајини Војводини (1945-1990), те Аутномној покрајини Војводини 1990-?, јавности су познате.

Будући да је у садашњем облику: територијалном и уставном, настала и темељила своје постојање, на искуствима лењинистичко-стаљинистичких, дакле совјетских уставних решења и размишљања, у држави готово идентичне суштине (ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ), аутономна покрајина је и у последњем Уставу дефинисана са циљем доказивања немогућег: да се живот после смрти наставља у идентичном облику као што је био и пре смрти. То је Југославија post mortem, мртва, али повампирена, модерна западна мисао би је назвала зомбираном. Просперитетни народи, нације и њихове државе, попут Хрватске, на пример, прилагодили су територијалну организованост своје земље на начин који одговара њиховој традицији и компатибилан је са савременим светом. Тако Хрватска има жупаније, а слично је организована и Мађарска. У Босни и Херцеговини међународна заједница је територијално организавање прилагодила историјском наслеђу сва три народа, па је дошло не само до два ентитета, већ и до кантона.

Политичка иницијатива СНП СМ има своје темеље у демократском наслеђу Сједињених америчких држава и сила победница у Првом Светском рату, као и у међународном праву. Ово наслеђе је подударно српској традицији.

Наиме, афирмишући идеје демократије, грађанских, људских и народних права, тадашњи председник Сједињених америчких држава, Вудро Вилсон и тадашња америчка администрација, дефинисали су права народа у Аустро-угарској, међу којима је право на самоопредељење једно од основних. Силе победнице у Европи, а пре свега Уједињено Краљевство Велике Британије и Француска, прихватиле су овако формулисане тачке америчког врха, бар из два разлога: нису биле у супротности са европском традицијом и омогућавале су несметани развој у слободи и демократији свих европских народа и држава.

Сходно изнетом и прихваћеном, током 24. и 25. новембра 1918. године, на простору који је данас већи од АП Војводине, дошло је до изјашњавања грађана, без икаквог цензуса. Жене су учествовале у раду и одлучивању Скупштина, бирани су и посланици који нису припадници српског народа, итд.

Тако су, најпре у Руми, 24. новембра 1918. године, на Скупштини народних изасланика Срема, а потом и у Новом Саду, 25. новембра 1918. године, на Великој Народној скупштини Срба, Словака, Буњеваца и др... једногласно донете одлуке којима су се Бант, Бачка и Барања (народ и територија), директно ПРИСАЈЕДИНИЛИ Краљевини Србији, а у Руми је одлучено да се на директно ПРИСАЈЕДЊЕЊЕ иде, ако не дође до уједињења преко Народног вијећа.

  Одлуке ових скупштина, прихватила је Влада Краљевине Србије. На мировним конференцијама: од Версајске, до Тријанонске, 1920. године, ове одлуке су унете у мировне споразуме, а Банат, Бачка, Барања и Срем су на истим међунорадним мировним конференцијама третирани као део Краљевине Србије. Одлуке су постале део међународног права. Подсећамо: потпуно другачију одлуку донели су Словенци и Хрвати на простору данашње Аустрије и њихова воља је, такође, испоштована. Самим тим Целовец је постао Клагенфурт.

Војводство Србија и Тамишки Банат је укинуто 1860. године, никада се више никаква Војводина није помињала, нити постојала, осим у књижевним делима и идеологији Комунистичке партије Југославије.

Народним скупштинама: у Руми и Новом Саду, окончано је, и то успешно, велико дело и мисија Српске Војводовине, Војводства Србије и Тамишког Баната, као и великог броја врхунских српских интелектуалаца, добро познатих свима. Набрајање њихових имена представљало би својеврсну Српску енциклопедију, а готово је сигурно да би неко име било изостављено, те их само због тога нећемо помињати.

Краљевина Југославија је у једном периоду свог постојања, била територијално организована кроз бановине, не аутономне покрајине. Највећи део данашње Аутономне покрајине Војводине, био је у саставу Дунавске бановине, у којој су били и Браничево и Шумадија (са Пожаревцем, Смедеревом и Крагујевцем). Током Другог светског рата, органи окупационих власти, преко Владе Милана Недића, „успоставили“ су седиште Дунавске бановине у Смедереву.

Претварање Војводине у властиту супротност:

Комунистичка пратија Југославије успотавила је властиту територијалну организацију социјалистичке државе. Све ово било је идеолошког карактера, засновано на пројекцији неке будућности, а не на реалности наслеђа. Због тога су и та партија и њена држава прошли како су прошли. Треба рећи и то да су у периоду постојања јужнословенске Краљевине (1918-1941), „идеју Војводине“, осим комуниста, заступале још једино хрватске сепратистичке политичке партије и покрети.

Тада социјалистичка, а данас само аутономна покрајина Војводина, никад није добила демократски легитимитет: она је наметнута, о њој се није могло расправљати без тешких последица по онога ко би такав разговор започео. Данас има сличан третман: недодирљиво, опште место, догма, наслеђена из Авноја. Задржала је своју идеолошку (лењинистичко-стаљинистичку) основу, само је „нашминкана“ за садашње време: црвена звезда је офарбана у жуто, тако „нашминкана“, чини део наметнутог амблема Војводине (застава).

Предлажемо разговор о другачијој територијалној организацији и предлажемо другачији начин размишљања: не оно које би да пројектује будућност на идеолошким основама (заблудама, опсенама, илузијама), већ оно које постоји у реалности, ослоњеној на традицију државе Србије, српског народа и свих грађана и грађанки државе Србије.

СНП СМ има властити предлог териоријалне организације државе Србије и са истим ће упознати јавност Србије у наредној фази Иницијативе.

5. Илузија стварности и стварност постојећег:

Грађани и грађанке Аутономне покрајине Војводине, као и сви становници Србије, држе се у сталној опсени, најчешће кроз идеолошке мантре: „Војводина – мост Србије ка Европи“, „Војводина – једина регија мултикултурализма, мултинационалности и конфесионализма“, „виши степен аутономије омогућиће бољи живот свих грађана и сл“.

Пробуђени из овог стања, констатујемо следеће: не постоји ни један део земљине кугле који није из неких разлога специфичан. Градови: Њујорк, или Лондон, би рецимо, ако би кренули овим путем, били федерализовани, аутономизовани, асиметрично и симетрично. Реално – дошли би у колапс и престали да постоје. Тим пре што у њима живи и дела много више различитости, него на простору АП Војводине. Такође, чак и у периодима светских ратова, на простору данашње АПВ увек је било мулти: национално, конфесионално, културолошки.

Постојање Војводине са тим нема никакве везе. Ако ћемо искрено, управо је њеним постојањем, у складу са идеологијом КПЈ дошло до „етничког чишћења“ немачког живља (врховна заслуга припада двојици Хрвата: Јосипу Брозу и Ивану Рукавини, али, то није тема ове иницијативе) и масовних ликвидација цивилног становништва, те пљачке огромне имовине која ни до данас није враћена власницима.

Једна од најзначајанијих мантри, коју и ми постављамо, гласи: где су наши новци, односно: чији су наши новци?

За разлику од оних који га постављају у контексту даљег одвајања Војводине од „Београда“, ми га постављамо у реалном животу: Колико кошта покрајина грађане Војводине, али и све грађане државе Србије? Колико се месечно издваја за плате функционера, посланика, спремачица, мајстора, шофера... за утрошену електричну енергију, за покрајинска јавна предузећа и њихове управне и надзорне одборе, за папире, преводиоце, ручкове, кафе, минералне и остале воде...? Колико коштају покрајински фондови, попут Фонда за капитална улагања? Колико коштају покрајински сервиси, агенције, канцеларије, „столице“ у разним међународним организацијама? Колико све то и све ненаведено кошта? Чему служи? И колики је учинак? Засути смо информацијама о полагању камена-темељца за фабрике и предузећа које ће почети да раде за 5, 10, 50... година, не зна се кад, али ће тада „сигурно“ запошљавати 50, 500, 5000 оних „који су тренутно без посла“. Реалност, која је сурова само зато што је наизглед лакше живети у маштарењу, говори да су насеља у Банату, добром делу Срема, чак и у Бачкој опустела. Данас за 50 000 евра, може да се купи не кућа, већ село. Земља се све слабије обрађује, а „војвођанска привреда“ не постоји. Постојећа „војвођанска“ елита под Војводином сматра само Нови Сад и евентуално неки салаш са добром кухињом, остало их не интересује.

Наша иницијатива има за циљ враћање живота, енергије и оптимизма у држави Србији. Зато позивамо све оне који размишљају у истом правцу да се прикључе иницијативи СНП СМ

Политичку инцијативу Српског народног покрета Светозар Милетић потписало је 757 грађана и грађанки АП Војводине. Управо овим бројем желимо симболички да подсетимо на Велику народну скупштину у Новом Саду од 25. новембра 1918. године, јер је толико присутних учесника скупштине – посланика донело једногласну одлуку о Присаједињењу Краљевини Србији.