Издвојено мишљење судије у предмету Здравка Толимира

A.    Супротно мишљење судије Nyambe

1.      Током овог поступка, поступајући као судија, водила сам се Статутом овог Трибунала који прописује да се Оптужени сматра невиним и да се, у циљу доношења осуђујуће пресуде, све чињенице које су елемент кривичног дјела, морају доказати ван разумне сумње.[1] Примјењујући овај стандард, утврдила сам да је Већина у овом поступку усвојила неколико закључака са којима се ја не могу сложити.

2.      Жалбено вијеће Трибунала је констатовало да:

 Стандард доказивања у току поступка налаже да Претресно вијеће може само прогласити оптуженог кривим за кривично дјело уколико Тужилаштво докаже ван разумне сумње сваки елемент тог кривичног дјела и вид одговорности, и било коју чињеницу која је неопходна за доношење осуђујуће пресуде.[2]

Стога, по закључењу предмета, Оптужени има право на то да се сумња да ли је кривично дјело заиста доказано.[3] Правна доктрина Трибунала по овом питању је јасна – свака сумња мора бити ријешена у корист оптуженог, према принципу ин дубио про рео.[4] Доказни стандард ван разумне сумње “представља високу препреку коју Тужилаштво мора да савлада”.[5] Како је приказало Жалбено вијеће у предмету Мартић, он мора да садржи више од “високог степена вјероватноће”. [6] Прије предмета Мартић, Жалбено вијеће у предмету Челебићи је истакло терет овог стандарда, наводећи слиједеће:

Није довољно да то буде разуман закључак могућ на темељу тих доказа. То мора да буде једини могући разумни закључак. Ако постоји још неки такође разумно могућ закључак на темељу истих доказа, а који је сагласан с невиношћу оптуженога, оптужени мора бити ослобођен оптужби.[7]

3.      Приликом доношења пресуде, Већина се ослањала на доказе који по мојој процјени, како сам навела у даљем тексту, не испуњавају тражени стандард „ван разумне сумне“. Дакле, ја се не слажем са закључцима Већине, а како слиједи у даљем тексту. У случају да се чињенични искази Пресуде не слажу са мојим ставовима, читалац, како је наведено у овом документу, треба да сматра моје супротно мишљење званичним.

1.      Прелиминарне примједбе на оцјену доказа

4.      На почетку, желим да изјавим да су докази против Оптуженог, по свим тачкама оптужнице, у потпуности посредни, засновани на претпоставкама, нагађањима, и његовој професионалној вези са лицима која су починила злочине за које се терети у Оптужници. Не постоје докази који га повезују са злочинима које су починили његови подређени, нити постоје докази који показују да је он знао да су ти злочини чињени. Веза Оптуженог са злочинима је у потпуности изведена из професионалног ланца команде са лицима која су починила злочине. С тим у вези, прије него изнесем своје супротно мишљење, накратко ћу појаснити своју оцјену одређених дијелова доказа која су битна за овакве ставове.

5.      У правној доктрини Трибунала утврђено је да, приликом одмјеравања вриједности доказа свједока-саучесника који су могли имати мотиве или побуде да умијешају оптуженог, Вијеће је обавезно да пажљиво размотри укупност околности у којима су докази поднешени.[8] Тако се и C.J. Hale позива на вијековну праксу те жестоко осуђује споразуме о изјашњавању о кривици – тог претходника модерне праксе који обезбјеђује имунитет од кривичног гоњења саучесницима који су спремни да Круни пруже доказе. Вијековима се у англосаксонском праву употреба „доказа саучесника“ или „саучесника-потказивача“ истиче као непоуздана; с тим у вези Хале наводи слиједеће:

 „Пракса прихватања исказа саучесника-потказивача се већ одавно сматра застарјелом, и истина је да су признања кривице лажним оптужбама очајних зликоваца створила више невоља добрим људима него што је јавност имала користи од откривања и кажњавања стварних преступника.“[9]

6.      Није непознато да лица у таквом положају желе да се додворе полицији или Тужилаштву; у овом случају се ради о обећању сарадње са Тужилаштвом. У предмету Benedetto и Labrador против Краљице, Државни савјет наводи да исказ неиспитаног притвореника који нуди причу неког другог неиспитаног притвореника представља „акутни проблем којем се увијек мора посветити посебна пажња имајући у виду опасност да он може довести до погрешне пресуде“.[10] Benedetto је сматрао да су такви искази „веома непоуздани с обзиром на личну корист коју такви свједоци мисле да могу остварити ако би властима дали информације.“[11] Сматрало се да таквим свједоцима „интерес није задовољење правде“ јер „они ће готово увијек имати јаке личне разлоге да се додворе онима који могу бити у позицији да их награде за њихово добровољно давање исказа.“[12]

7.      Како је објашњено у предмету Shamwana и остали против народа:

„Једна је ствар када тужилац позове саучесника-свједока у чији се исказ сумња...Сасвим је друга ствар када се позове човјек који не само да је саучесник, већ је и саучесник против кога је започет а није завршен судски поступак.[13]

Врховни суд Замбије у предмету Shamwana даље је закључило да „ако, и само ако је мотив веома јак, судија може да одлучи да искористи своје дискреционо право у корист одбацивања“; такав закључак је правилно обухватио питање да ли је свједок „био под утјецајем непрекидних подстицаја“.[14]

8.      Међународни судови третирају „доказе саучесника“ са сличном пажњом. Жалбено вијеће у предмету Сетако је недавно исказало своју забринутост и навело „да свједоци-саучесници могу имати мотиве или побуде да умијешају оптуженог или да слажу“.[15] Претресно вијеће има дискреционо право да се ослони на такво свједочење, међутим, оно је „обавезно да озбиљно размотри укупност околности у којем је такво свједочење дато“.[16]

9.      Стога, приликом оцјене исказа саучесника, ја сам се ослањала на дугу историју великог опреза, због чега не прихватам да су изјаве таквих „саучесника“ дате на истинољубив начин. Примјењујући те принципе, у потпуности сам узела у обзир своје запажање о понашања свједока који су осуђени за злочине који проистичу из догађаја наведеним у Оптужници – укључујући, inter alia, Момира Николића и Дражена Ердемовића и закључила сам да је њихов лични интерес утицао на нека од њихових свједочења.[17]

10. Брину ме одређени аспекти Николићевог Споразума о изјашњавању о кривици који су прихваћени као докази, а посебно:

У замјену за признање кривице Момира Николића по тачки 5. Оптужнице Прогон...Тужилаштво се слаже са слиједећим: (а) да ће Тужилац препоручити Претресном вијећу да изрекне казну у трајању од 15 до 20 година.[18]

Момир Николић пристаје на то да истинито свједочи на суђењу суоптуженом у овом предмету пред овим Трибуналом и на свим другим суђењима, саслушањима или другим поступцима пред Трибуналом, како то Тужилаштво буде захтијевало.[19]

Тужилаштво и Момир Николић су се споразумјели да ће заједно предложити Претресном вијећу да се изрицање пресуде Момиру Николићу у овом предмету закаже након свједочења Николића у наступајућем суђењу.[20]

11. Осим тога, у случају да је Момир Николић покушао да оповргне или повуче одређене дијелове свог свједочења о другима, он то једноставно не би могао урадити јер је био блокиран будући да је његов споразум условљен чињеницом да се он неће жалити на било коју тачку Оптужнице. Даље, његов исказ је био под утјецајем непрекидног подстицаја. Он није свједочио слободно, јер уколико би одбио да да исказ у овом или другим поступцима, тада би одбачене тачке Оптужнице биле поново подигнуте и он би био подвргнут даљем поступку. Као што се види из трећег пасуса у горњем тексту, његова пресуда је зависила од његовог свједочења „у наступајућем суђењу“.[21] Анализирајући споразуме о изјашњавању о кривици, а посебно споразум Момира Николића, примјећујем да је Оптужница против Оптуженог развијена у свјетлу садржаја признања кривице.

12. Уз такве услове, оптужена лица која свједоче након што су склопили споразум о изјашњавану о кривици са Тужилаштвом увијек имају велики подстицај да свједоче у складу са склопљеним споразумом – чије је детаље написало Тужилаштво како би одражавали злочине из оптужнице. Примјетила сам да у тим споразумима о изјашњавању о кривици постоје констатације о злочинима којих нема у признању кривице – на примјер „присилно премјештање“ – а ти термини су употријебљени умјесто описа стварних догађаја. Након тога, када свједочи лице које је признало кривицу, ови термини се користе у његовом исказу. Наравно да такво свједочење директно одговара тачкама оптужнице суоптуженог, тиме стварајући пречицу како би Вијеће без неопходних детаља осудило његовог суоптуженог; умјесто тога, детаљи су наведени у закључцима.

13. Из горе наведеног је сасвим јасно да признање кривице није мотивисано кајањем или грижом савјести. Горе наведено показује да је признање кривице Момира Николића мотивисано наведеним циљевима смањене казне а да докази из његовог Споразума о изјашњавању о кривици обавезно пребацују кривицу на суоптуженог или потенцијално суоптуженог у другим суђењима. Стога, ја сматрам да су на ово признање кривице утјецали неприкладни мотиви, да је он признао кривицу са увјерењем да ће, у најмању руку, имати шансу за смањење казне и повлачење оптужнице за најтеже злочине за које се терети. У ствари, Момиру Николићу је казна умањена у предмету у којем је постојала могућност изрицања казне доживотног затвора. Због тога, у одсуству поткрепљујућих доказа од стране независног извора, ја се нећу ослањати на његове исказе, нити на исказе свједока под сличним подстицајем.[22] С тим у вези, ја наводим предмет Р. против Baskerville који констатује: „поткрепљујући доказ је независно свједочење“.[23] Суд у предмету Baskervilleнарочито подсјећа да „поткрепљујући доказ није исказ саучесника, и зато исказ једног саучесника није поткрепљујући доказ другог саучесника“.[24]

14. Ја такође подсјећам да се у свједочењима свједōка који су у повезани са странама у оружаном сукобу у БиХ примјећују ставови који нису неутрални. Понављам да сам се приликом доношења одлуке водила оцјеном њиховог понашања на суду у свјетлу укупности доказа. Имајући у виду проток времена и чврсте ставове о грађанском рату, примјетила сам тенденцију свједока, босанских муслимана, да преувеличавају тешкоће којима су били изложени у Поточарима, док је сасвим супротна тенденција била очигледна у свједочењима неких свједока, босанских Срба.[25] Ове тенденције нису ни у ком случају биле универзалне, али оне указују на то да је потребно са великим опрезом оцијенити исказе ових свједока.

15. Потребно је опрезно размотрити доказе неких свједока изван БиХ који нису били у потпуности објективни у својим свједочењима што је резултат трауматичног искуства или из неких других разлога. Johannes Rutten, командир антитенковског вода Холандског батаљона,[26] је примјер за то. Постоје независни искази да је он емотивно реаговао према босанским Србима за вријеме одласка босанских Муслимана из Сребренице.[27] С тим у вези, посебно ме забрињава примјер од 13. јула 1995. у којем је Rutten упоредио ситуацију у Поточарима са Другим свјетским ратом и рекао војницима, босанским Србима, према Ван Дујину: „Ово је као оно шта се десило прије 50 година, са Нацистима“.[28] Имајући у виду историју те регије, таква је терминологија веома наљутила војнике ВРС на терену, коју су сматрали да су жигосани као „Нацисти“.[29] Ван Дујин је изјавио да је резултат свега овога био тај да је превоз цивила, босанских муслимана, морао бити заустављен најмање један сат, јер је морао да смири љуте војнике ВРС и покуша да објасни Rutten-ово непрофесионално и неприкладно понашање.[30] Оваква непрофесионална изјава о војницима, босанским Србима га доказује као пристрасног свједока. Након што сам прегледала његово свједочење,[31] сматрам да је његова пристрасност и даље очигледна. Та пристрасност је нарочито видљива када он даје закључке умјесто директних одговора. С тим у вези, ја наводим његов одговор на питање Оптуженог приликом унакрсног испитивања о томе да ли је било доказа који указују на чињеницу да је ВРС убила девет мушкараца који су пронађени у Поточарима. Он је одговорио:

Дакле, ја никада нисам изјавио да сам сигуран да су припадници ВРС могли тако нешто да ураде, али све што сам раније рекао је водило – води до тог закључка.[32]

16. Слично томе, након што сам видјела и чула исказ припадника Холандског батаљона Vincentiusa Egbersa,[33] сматрам да тај исказ треба третирати са посебним опрезом. Неки његови одговори су, у ствари, били закључци, које ја сматрам проблематичним будући да се ради о унапријед припремљеним ставовима који нису били поткријепљени доказима прихваћеним у овом предмету, а то ћу разматрати у слиједећем параграфу када будем говорила о присилном премјештању из Поточара у Жепу за који се Оптужени терети. У вези поступка превоза цивилног становништва из Поточара, Егберс нпр. закључује да „наравно, људи су том приликом били превезени против њихове воље“ и да „људи нису имали избора“.[34] По његовом мишљењу, оно шта је десило у Поточарима је била депортација – нешто што га је подсјетило на „депортацију Јевреја у Другом свјетској рату“.[35] Изненађена сам да је он у другим случајевима показао незнање о стварима које бих од њега очекивала да зна, будући да он има војно искуство у раду под мандатом УН-а, а ради се о нпр. његовим одговорима на питања о Женевским конвенцијама о демилитаризацији.[36]

17. Коначно, искази осталих свједока који су учествовали у догађајима на терену 1995. такође повремено показују знакове увријежених предрасуда. На примјер, припадник УНМО Joseph Klingori[37], чије је исказ углавом информативан, приказан је на видео снимку из Поточара како описује ситуацију у Поточарима:

Ово није добро. Говорим о томе да је то мјесто гдје су доведени сви мушкарци пренатрпано, пренатрпано. Они сједе један на другоме, то није добро.[38]

Међутим, исказом који је дао Klingori током овог испитивања на суду, осликава се много тежа слика догађаја према којој су људи били присиљени да оду без икаквог правог избора и према којој је поступак њиховог превоза „био нечастан јер они нису били питани да ли да уђу. У ствари, они су били угурани, и могли су вас силом бацити на земљу.“[39] Како ће у даљем тексту бити детаљније наведено, док је у Поточарима било веома хаотично због огромног броја цивила, такви дјелимични описи као овај који даје Klingori, не пружају нам потпуну и истиниту слику о поступку превоза онако како се одвијао на терену.

2.      Природа сукоба

(a)   Директива 7 и 7/1

18. У овом предмету Већина се у значајној мјери ослања на то да су, у периоду из Оптужнице, операције ВРС биле вођене према Директиви 7, те сматра да „су рестрикције конвоја и војних активности против енклава... извршене у складу са стратешким циљевима из Директиве 7“.[40] Ја се са тим не слажем, из разлога које ћу навести у слиједећем тексту.

19. Већина се ослања на то да је Директива 7 водила намјеру вршења напада на цивилно становништво, међутим, Директива 7 се не може разматрати у вакууму, већ се мора тумачити у историјском контексту региона, посебно имајући у виду да је сукоб у БиХ трајао најмање од 1992. Стога, позив Директиве 7 на „елиминацију енклава“ се мора разматрати имајући у виду трогодишњу борбу која се одвијала између три етничке групе у БиХ. Већина закључује да је дио „елиминација енклава“ извучен из свеобухватних Стратешких циљева РС који су, како Већина закључује, одредили „политику...чији је циљ уклањање становништва, босанских муслимана из источних енклава.“[41] Међутим, Већина се не сјећа да су Стратешки циљеви настали у исто вријеме када и ВРС; у вријеме када је било „очигледно да друге двије националне заједнице у БиХ (муслимани и Хрвати) формирају своје војске.“[42] У том свјетлу, читањем Директиве 7 се не откривају нелегални циљеви у вези са цивилним становништвом енклава Сребреница и Жепа. Умјесто тога, оно показује један општи план који се односи на укупност сукоба који се одвијао на читавој територији БиХ 1995. године у циљу остваривања територијалне контроле. Даље, не постоје докази да су Стратешки циљеви икада били кориштени као водич за циљеве ВРС. Наиме, начелник Штаба ВРС Миловановнић није чак ни знао за Стратешке циљеве све до 2004-2005. када о њима сазнао из свједочења у предмету Тужилац против Слободана Милошевића.[43]

20. Без обзира на то, садржај Директиве 7 је од маргиналне важности за догађаје који су се одвијали у љето 1995, јер је из доказа у поступку јасно да Директива 7/1 мијења Директиву 7. Закључак Већине указује на то да „су биле засноване на годишњој анализи борбене готовости, директиве су, по правилу, садржавале задатке за годину дана“.[44] Осим тога, докази указују на то да „због мијењања ситуације на терену и разних нових фактора, Директиве се могу чешће објављивати“.[45] Важно је да су, објављивањем нове директиве, старе директиве стављане ван снаге, а језик претходне је био преформулисан и укључен у директиву која ју мијења.[46] Свједочење о овој теми је било јасно, а свједочили су не само припадници ВРС већ и свједок-експерт Тужилаштва, Ричард Батлер.[47] Зато је Директива 7/1 – издата 31.03.1995, само неколико седмица након Директиве 7 – била водећи „стратешки циљ“ од тог датума надаље, а њена намјера није била да „прошири и допуни Директиву 7“ како је закључила Већина.[48]

21. Наиме, Директива 7/1 не садржи важан параграф на који се Већина ослањала доносећи закључак о постојању заједничког циља „како би се створила једна неподношљива ситуација потпуне несигурности без наде за даљи опстанак или живот становника обје енклаве“.[49] У Директиви 7/1, која се опширно бавила активностима које је требало предузети у источним енклавама, могао је поново бити употријебљен језик из Директиве 7, али није.[50] Стога, може се сматрати да се од таквог циља – стварања неподношљиве ситуације за становнике енклава Сребренице и Жепе – одустало само неколико седмица након што је он објављен.

22. Друго наређење за извршавање Криваје 95 на које се Већина ослања како би доказала наставак Директиве 7, односи се на „стварање услова за елиминацију енклава...у складу са Оперативним директивама 7 и 7/1“ Главног штаба ВРС,[51] међутим, ишчитавање наређења открива да циљ ових наређења није било цивилно становништво. Умјесто тога, ово наређење је дало јасне инструкције ВРС да се „понаша у складу са Женевским конвенцијама“ приликом поступања са ратним војним заробљеницима и цивилним становништвом.[52] Овај документ, као и остали доказни материјал у овом предмету, показују да су припадници ВРС – укључујући Оптуженог у неколико наврата – рутински савјетовали своје војнике о потреби да се придржавају закона ратовања и наглашавали да ни цивили ни УНПРОФОР нису мете њихових борбених активности.[53]

23. Стога, на основу доказа у овом предмету, ја се не слажем са одлуком Већине да се ослања на Директиву 7 као на доказ о постојању свеобухватног плана чији је циљ било цивилно становништво, дакле, ја се не слажем са закључцима који су резултат таквог размишљања.

(b)   „Сигурне зоне“ нису биле демилитаризоване

24. Већина прави разлику између „сигурних зона“ које је прогласио Савјет безбједности УН и концепта „демилитаризоване зоне“ према одредбама међународног права, и сходно томе, закључује да те зоне нису смјеле бити нападане будући да су биле „превасходно цивилне“ успркос констатацији да су се у енклавама могли налазити војни циљеви.[54] Међутим, како је опширно описано у Пресуди, ранији покушаји прекида ватре и споразуми о демилитаризацији из 1993. између двије зараћене стране нису били успјешни и образац војних активности је настављен, а у њега спадају и препади које је АБиХ изводила из енклава, а који су изазвали гранатирање из одмазде од стране ВРС.[55] С обзиром на то да је АБиХ користила ове „сигурне зоне“, нарочито имајући у виду да је у енклавама била смјештена 28. дивизија и да су енклаве представљале исходиште за извођење напада на ВРС, ја се не слажем да су те зоне задржале превасходно цивилни карактер нити се слажем да су акције ВРС према енклавама обавезно циљале цивиле.

25. Приликом доношења закључка о нападу извршеном кроз стари тунел рудника прије пада Сребренице, Већина је констатовала да: „Сребреница је била уточиште, а чињеница да су у њој били припадници АБиХ који су из ње постављали засједе, не чини, по мишљењу Већине, читаву енклаву војном метом“.[56] Међутим, Већина цитирајући исказ Петра Салапуре да је стварна мета била полицијска станица,[57] не признаје да се радило о центру Сребренице у којем је била смјештена команда бригаде АБиХ[58] – за коју би се могло рећи да је посебна и легитимна војна мета. Осим тога, напад је обустављен након само неколико минута – када су схватили да услови не дозвољавају прецизно циљање како је било наређено.[59] Стога, ја не могу да закључим ван разумне сумње да овај инцидент доказује „циљање“ цивилног становништва.

26. Осим тога, јасно је да циљ напада на Жепу (Ступчаница 95) никада није било цивилно становништво. Наређење које је издао Крстић 13. јула је веома јасно и у њему стоји: „Цивилно муслиманско становништво и УНПРОФОР нису мете наших операција. Окупите их и држите под стражом, али сломите и уништите наоружане муслиманске групе“.[60]

27. Слажем се са Већином да, у складу са Чланом 60(7) Додатног протокола И, сви други закони рата важе чак и ако зона није демилитаризована,[61] међутим, ја се не слажем са ставом да су енклаве морале задржати карактер да не смију бити нападнуте док су истовремено заклањале операције АБиХ. Стога, мој закључак је супротан закључку Већине да је сваки напад на енклаву обавезно укључивао напад на цивилно становништво.

3.      Присилно премјештање

28. Већина констатује да „најмање до почетка марта 1995, општи план руководства босанских Срба је био да се присилно уклони становништво, босански муслимани, из енклава Сребренице и Жепе“.[62] Већина констатује да је овај план успјешно извршен у обје енклаве. Закључили су да „превоз аутобусим око 25.000 – 30.000 босанских муслимана из Поточара 12. и 13. јула 1995. и око 4.400 босанских муслимана из Жепе 25-27. јула 1995.“ представља злочине присилног премјештања.[63] Ја се не слажем са закључком Већине јер нисам убијеђена да је Тужилаштво утврдило ван разумне сумње да су су испуњени елементи присилног премјештања, дакле, насилан карактер расељавања.

29. Тумачећи закон с тим у вези, ја на почетку примјећујем, да би се утврдио злочин присилног премјештања мора постојати присилно расељавање лица које се изводи истјеривањем или другим обликом присиле. Присилан карактер расељавања се утврђује онда када жртва нема правог избора приликом расељавања.[64]

30. Подсјећам на правне одредбе које предвиђају евакуацију. Члан 49. Четврте женевске конвенције и Члан 17. Додатног протокола II дозвољавају евакуацију окупационе силе уколико је у питању безбједност становништва, или уколико императивни војни разлози захтијевају евакуацију.[65] Из разлога описаних у даљем тексту, јасно је да су те евакуације биле неопходне. У тим случајевима, заштитна сила, у датом случају УНПРОФОР, била је прописно обавијештена о евакуацији, како то налаже Члан 49. Четврте женевске конвенције.

(a)   Присилно премјештање из Поточара

31. На основу доказа у овом предмету, по мом мишљењу, хаос и хуманитарна криза у Поточарима су изазвани када се прочуло да је Сребреница пала у руке ВРС, што је проузроковало да 25.000-30.000 цивила из и око Сребренице дође у базу УН и затражи заклон и заштиту од УН, и да тражи да се укрца у аутобусе и камионе како би дошли на територију под контролом АБиХ у Тузли и спојили се са својим мушкарцима који су напустили град пробијајући се у истом правцу. По мом мишљењу, сасвим је логично да су они, у таквим околностима, жељели отићи у Тузлу. Доказ Д00538 биљежи пад Сребренице како је то испричала служба безбједности Команде 2. корпуса АБиХ, у којем се наводи да је идеја евакуације цивила предложена у контексту војних операција; тај приједлог није потекао од ВРС, већ је приједлог био упућен ВРС. Молим да размотрите слиједећи пасус:

Будући да су синоћ четници дошли у Забољину, предграђе Сребренице, народ је провалио у сва складишта у граду и покупио све залихе хране. У паници су се кретали према Поточарима, гдје су их послали војници УНПРОФОР-а који су им говорили да ће и они отићи у Поточаре. Око 15:00 часова 11. јула 1995, готово читаво цивилно становништво града и околних села је кренуло према главној војној бази УНПРОФОР-а у Поточарима. До 20:00 часова истог дана, око 20.000 избјеглица се окупило у и око базе УНПРОФОР-а у Поточарима...Без околишања четници су били само 200-300 метара удаљени од избјеглица...Успркос чињеници да он није био званични представник цивила, Несиб МАНЏИЋ је око 22:15 хрс у пратњи команданта Холандског батаљона и официра за везу отишао у Братунац на преговоре...Четницима је предложено да осигурају безбједну евакуацију цивила под пратњом УНПРОФОР-а на слободну територију.[66]

У овом извјештају се не описује да је присилно расељавање становништва био циљ снага босанских Срба; умјесто тога он веома јасно указује на то, како су говорили припадници АБиХ, да је људима наређено да оду, чак прије него су стигли у Поточаре:

У ноћи 11-12. јула 1995, донесена је одлука о пробоју према Тузли...Наређено је да сво цивилно становништво треба да оде одатле, иако су настојали да одлуче да ли да иду са војском или да крену према УНПРОФОР-у.[67]

(i)     Рестрикције конвоја

32. На основу понуђених доказа у овом предмету, ја не могу да закључим да су рестрикције конвоја узроковале хуманитарну кризу у енклавама и допринијеле присилном премјештању цивилног становништва на начин да се “пристисне” у мјери у којој су услови живота постали неподношљиви, како је закључила Већина.[68] Ја се слажем са Већином у томе да су на неким “наруџбеницама за конвој били написани иницијали Оптуженог уз ријеч “не”, што је значило да није био одобрен улазак одређене намирнице и/или одредишта”,[69] међутим, ја се не слажем да се то може разумјети као ограничавање читаве хуманитарне помоћи потребне енклавама. Осим тога, како је наведено у горњем тексту, “синоћ су људи провалили у сва складишта у граду и покупили све залихе хране” (нагласак додат накнадно); по мени то јасно значи да је у Сребреници у јулу 1995. било неколико мјеста са залихама хране.[70] С тим у вези важно је подсјетити на тврдњу Оптуженог да је постојала разлика изјеђу конвоја УНХЦР-а који су довозили храну цивилном становништву Сребренице, и конвоја УНПРОФОР-а који су допремали материјал само за потребе УНПРОФОР-а.[71] Не постоје докази којима би се избројало колико је конвоја одбијено у односу на број колико је конвоја одобрено, да би се закључило да су рестрикције довеле до недостатка хране за цивиле, или мањак хране.[72]

33. Вијеће је саслушало исказ да је до почетка јула 1995. АБиХ поставила повећани број пунктова како би блокирала и прегледала конвоје.[73] У ствари, постоје докази да је АБиХ одвајала храну и остале намирнице из хуманитарних конвоја који су улазили у енклаву[74], што показује да, иако је храна улазила у енклаве, она можда није увијек долазила до корисника којима је била намијењена, што се не може приписивати ВРС.

(ii)   Хуманитарни услови у кампу УН у Поточарима

34. Већина подсјећа на катастрофалне услове са којима су се суочила лица која су потражила склониште од 11-13. јула 1995. у бази УН у Поточарима, и закључује “потреба да се становништво премјести је директан резултат услова који су створиле снаге босанских Срба.”[75] Међутим, како би поткријепила овај закључак, Већина се позива на исказ свједока Мирсаде Малагић која је свједочила да су “они само жељели да оду с тог мјеста гдје су знали да им се ништа добро неће десити”.[76] С тим у вези ја желим да додам да, не само да су људи жељели да оду те 1995. године, већ је Вијеће саслушало исказ да су и 1993. цивили једва чекали да оду из енклаве, притом користећи улазеће конвоје УН са намирницама како би се превезли из те зоне.[77] Жеља да се оде из енклаве се појачала у наступајућим мјесецима због непрестаних борби између зараћених страна, укључујући и страх од ваздушних НАТО напада[78] – другим ријечима – ради се о природној и јасној тежњи сваког цивила, мушкарца, жене и дјетета да напусти опкољену зону како би потражили сигурност.

35. Већина се позива на то да се „у маси узнемирених људи (у Поточарима) чуо плач, јецање и вриштање“ да би касније закључила да је ВРС терорисала цивиле у кампу УН-а у траженој намјери да изврши дискриминацију на политичкој, расној или вјерској основи.[79] Не слажем се са овим закључком, јер, када се ради о јецању и вриштању које се чуло у маси, не могу се искључити чарке које настају између људи збијених у маси на малом мјесту, као што је то било у кампу УН-а. По мом мишљењу, било који нехумани поступак или убиства која су се десила, могу се једино довести у везу са снагама босанских Срба, о чему је наведен исказ који успоставља јасну везу са ВРС. Колико год је то за осуду, ја нисам убијеђена да би се атмосфера општег страха међу цивилима, босанским муслиманима, могла окарактерисати као свеопшта, нити да би се могла приписати неколицини војника босанских Срба у Поточарима.

36. Ја се слажем са Већином да су услови у Поточарима били катастрофални и да је становништво једва чекало да оде одатле,[80] али ја из тога извлачим другачији закључак. По мом мишљењу, управо је због такве тешке хуманитарне ситуације брзи превоз људи био неопходан, и управо је тешка хуманитарна ситуација објашњење зашто цивили – у сличним ситуацијама како је Мирсада Малагић изјавила у горњем тексту – нису могли више чекати на евакуацију. ЗС-063 је изјавио да „никада ни у ком контексту није чуо да је неко изразио жељу да остане, било у Сребреници или у Братунцу“.[81] Његов је утисак био да су људи у Поточарима жељели да што прије оду из Поточара у Тузлу.[82] На питање Парламента Холандије о условима у Поточарима, официр Холандског батаљона, Leendert Van Duijn је потврдио да у таквим околностима ту једноставно није било могуће остати дуже. Он је додао:

Око 30.000-35.000 избјеглица је било збијено на малом мјесту, буквално су били на сопственом измету. Почели су спонтани порођаји трудница у поодмаклој трудноћи. Не, они заиста више нису могли остати на том мјесту. То не би била добра идеја. Тада би избила епидемија.[83]

(iii)Састанци у хотелу Фонтана

37. У вези састанака у хотелу Фонтана у Братунцу, Већина је закључила да их је Младић водио на “пријетећи и доминантан” начин.[84] Ја се не слажем са овим закључком из неколико разлога. На почетку, по мом мишљењу, важно је бити свјестан чињенице да је УНПРОФОР иницирао разговоре о превозу становништва, након разговора са руководством у Сарајеву.[85] У ствари, Karremans је био тај који је изјавио на првом састанку у хотелу Фонтана да:

По мом мишљењу, ово је крај енклаве. Због становништва, а не због БиХ, ја треба да помогнем становништву највише што могу, да изађе из енклаве, а ја не знам гдје они желе да оду. Мислим да би већина вољела да оде у Тузлу, једном сам био тамо прије три мјесеца. Мислим да би им живот тамо био бољи него у енклави. Они живе веома биједно.[86]

38. Из горњег текста је јасно да је Karremans сматрао да треба да подржи изражену жељу босанских муслимана да се безбједно превезу из енклаве и да је он тражио помоћ ВРС за овај задатак. Младићева реакција на ово је била да је он “такође желио да помогне цивилном муслиманском становништву јер они нису били одговорни за оно што се десило” и стога је покренуо разговоре у хотелу Фонтана, на којима су присуствали представници цивила, босанских муслимана.[87] Супротно Већини, ја на видео снимку прихваћеном у овом поступку не видим да су било које активности Младића имале за циљ “понижавање” учесника. У ствари, Младић је изразио добродошлицу, понудио учеснике цигретама,[88] пивом и сендвичима за ручак.[89] Овај образац понашања је настављен на трећем састанку у хотелу Фонтана, на којем је Младић понудио свој ауто за ћерку, унука и мајку Ћамила Омамовића који је замолио њихову безбједну евакуацију.[90] Осим тога, он је босанским муслиманима понудио сличне погодности и на каснијим састанцима у Бокшаници, нудећи, на примјер, јакну Хамдији Торлаку када му је било хладно.[91] Мене не изненађује то што су се неки људи осјетили застрашеним на тим састанцима с обзиром на то да је Младић био један познати генерал који је био командант у ситуацији огромне неизвјесности.

39. Истовремено, Већина је усредоточена на исказ Равеа и осталих учесника који су звуке клања свиње схватили као пријетњу,[92] тиме игноришући исказ који указује на један други разуман закључак. По мом мишљењу, Већина је требало да се усредоточи на Доказ Д00037, у којем се јасно наводи “даје се допуштење за клање и испоруку једне свиње за потребе војника УН-а који су смјештени у хотелу у Братунцу”.[93] Већина је усвојила овај документ Команде Дринског корпуса од 10.10.1995, међутим, она се ослања на свједочање Равеа да је он “сумњао да ратни заробљеници који су држани у хотелу Фонтана могу наручити храну који су хтјели”.[94] У документу Команде Дринског корпуса нити на једном мјесту не пише да су војници Холандског батаљона у хотелу Фонтана наручили свињу за себе. Баш супротно, ВРС је била та која је наредила да свиња подмири потребе војника Холандског батаљона који су држани у заробљеништву, како би обезбиједила њихов одговарајући третман ратних војних заробљеника. Из тих разлога, ја закључујем да нема ништа необично у клању те свиње нити да у томе има намјере застрашивања.

(iv)Превоз цивила, босанских муслимана

40. Супротно Већини, ја не сматрам да је циљ ВРС био повећање страха и хаоса међу цивилима, босанским муслиманима. У ствари, не изненађује да је Холандски батаљон требало да смири тако огроман број људи на малом мјесту у кампу УН-а. Истина је да “у неколико случајева, снаге босанских Срба су гурнули и викали на цивиле, босанске муслимане, да уђу у аутобусе” како је закључила Већина,[95] међутим, по мом мишљењу, важно је истаћи да су се такви примјери десили тек повремено и то у маси од око 25.000 – 30.000 људи. Осим тога, исказом је утврђено да је ВРС одмах опомињала такве појединце директно на терену.[96] Ван Дујин је свједочио:

То се догађало повремено. Када би се десило, могао сам да одмах одем и разговарам са српским командантом, и тада сам рекао: “Том човјеку није мјесто овдје, склоните га одавде”. Он би то и урадио. Био сам свједок једног инцидента када је један младић скоро задављен. Српски командант му је рекао: “Ти си српски војник, теби није мјесто овдје, иди и стани 50 – 100 метара назад.”[97] 

Дакле, док су неки припадници ВРС и МУП можда стварали панику, други су били распоређени око цивила како би их заштитили.[98] Поред тога, то што су тада у Поточарима мушкарци били одвојени од жена, дјеце и стараца, не представља терорисање становништва будући да је обављено у намјери да се, у том тренутку, легитимно траже ратни злочинци који су били у енклави.[99] У Поточарима је Франкен био под наређењима да сарађује са циљем да евакуација мора бити „извршена на највећи могући легалан начин уз поштовање људских норми“.[100]

41. Осим тога, на видео снимку се не види да снаге босанских Срба тероришу становништво; на снимку се види да ВРС даје храну и воду људима у маси. Вијеће се позива на то да је „српска екипа снимила камером како војници ВРС дијеле чоколаде дјеци и воду и хљеб босанским муслиманима“,[101] међутим, Већина је закључила да је подјела гране и воде извршена „у пропагандне сврхе“.[102] У том закључку Већина се примарно ослања на исказе Ruttena и Кингорија,[103] али се не ослања на исказ Мирослава Дероњића у којем је изјавио да су више од два дана дијелили храну и воду.[104] Без објашњења, Већина такође пропушта свједочење ЗС-063 који потврђује да је помоћ дијељена непрекидно читав дан и слиједећег дана.[105] ЗС-063 је свједочио да је оно што су добили „вјероватно било недовољно, али нису имали ништа више него то.“[106] ЗС-063 је заиста учествовао у дијељењу хљеба и млијека и зато је у ситуацији да потврди намјеру оних који су учествовали у дијељењу.[107] Значајно је да је ЗС-063 одбацио као „бесмислене“ сугестије да су снаге босанских Срба узеле од цивила намирнице које су већ подијелили[108] и да су намирнице дијељене само за вријеме снимања.[109] Зато, на основу овог исказа, и чак уз мишљење Rutten-а који дијељење хране тумачи као „пропаганду“ или Кингорија за кога је то „глума“, ја сматрам да је разуман закључак тај да се радило о искреним напорима да се помогне људима у Поточарима и да се такве радње не слажу са планом прогона цивилног становништва нити терорисања цивилног становништва у циљу протјеривања.

42. Већина се ослања на свједочење неколико припадника УНПРОФОР-а о томе да су аутобуси који су требали да превезу цивиле стигли раније него је било предвиђено, тиме имплицирањући на неприкладне мотиве, што је за мене изненађујуће.[110] У ствари, управо је УНПРОФОР разговарао са Младићем о детаљима превоза на састанцима у хотелу Фонтана и високорангирани војници УНПРОФОР-а и Холандског батаљона су похвалили договоре о превозу цивила из Поточара. С тим у вези, ја подсјећам на свједочење Франкена, доказ Еx. П00608, телеграм Акашија од 12.07.1995, упућеног тадашњем генералном подсекретару УН-а Кофију Анану о УНХЦР-овом плану евакуације избјеглица из Сребренице, што потврђује да је УН пристао на евакуацију.[111]

43. Заправо, Франкен је свједочио да је Младић понудио УН-у да изврши евакуацију.[112] Када се вратио у Холдандију, Франкен је открио да је између Младића и генерала Руперта Смита постојао писмени споразум о евакуацији.[113] Франкен је објаснио да је документ - на основу садржаја и чињенице да се односи на евакуацију жена, дјеце и стараца те да је потписан тек када је други био завршен - писмена потврда претходног усменог договора између Младића и Смита.[114] Како је Франкен сведочио, будући да УН није могао сам да изврши евакуацију, договорено је да то уради ВРС.[115] Јасно је да је о евакуацији разговарано на свим нивоима руковођења, дакле на нивоу УН, између Акашија и Анана, на нивоу руководства БиХ у Сарајеву, и на терену на нивоу УНПРОФОР-а, конкретно Холандском батљону. Стога иде у корист ВРС што је могла да благовремено мобилише превоз како би помогла; ја из овога не извлачим исти закључак као и Већина, а то је да благовременост и ефикасност којом је ВРС помогла у превозу на било који начин указује на кривичну намјеру.

(v)   Жеља цивилног становништва да добровољно напусти енклаву

44.  Исказом је утврђено да је већина муслиманских жена, дјеце и стараца једва чекала да се укрца у аутобусе који су у Поточаре почели стизати 12. јула,[116] како би се превезли на територију под контролом АБиХ. У ствари, у Поточарима се десио стампедо, “људи су газили једни друге да би што прије ушли у аутобусе”, “нису пружили никакав отпор уласку у аутобус”, и “заиста су жељели да уђу у аутобусе. Хтјели су да побјегну из енклаве Сребреница”, журба да оду је била толика да је Холандски батаљон морао да организује масу како би ју држао под контролом.[117] Та жеља је дијелом била изазвана тежњом за спајањем са својим мушкарцима који су били одлучили да формирају колону и крену према Тузли у ноћи 11. јула[118] у покушају да се пробију из енклаве Сребреница.[119] Вијеће је саслушало различите примјере свједока који су својевољно одлучили да оду из енклаве, и свједока који су сматрали да је евакуација сигурнија.[120] На крају, неколико свједока је изразило жељу да се врати након прекида непријатељстава.[121]

45. Осим тога, подсјећам на ријечи Младића на посљедњем састанку у хотелу Фонтана 12. јула:

Можете бирати да останете или да одете. Само кажите шта желите. Ако желите да одете, можете ићи гдје год хоћете. Када се преда оружје свако ће отићи тамо гдје жели. Једино треба обезбиједити гориво а ја ћу обезбиједити возила.[122]

Чинећи то, Младић је становништву дао избор да се сами одлуче. Та чињеница, уз доказе да су сви ти цивили жељели да оду, по мом мишљењу, јасно потврђује да су жене, дјеца и старци из Поточара отишли добровољно како би се састали са својим вољеним на територији под контролом АБиХ, те да нису били присиљени да уђу у аутобусе, како је то закључила Већина. Осим тога, Дероњић је потврдио да је становништво, босански муслимани, било “у великој мјери” превезено према Кладњу на “коректан начин”.[123]

46. У свјетлу горе наведеног, ја изражавам супротан закључак од закључка Већине да је становништво, босански муслимани из Сребренице, било присилно премјештено из Поточара.

(b)   Присилно премјештање из Жепе

(i)                План евакуације Ратног предсједништва и политичког руководства БиХ

47. Што се тиче разговора о евакуацији босанских муслимана прије пада Жепе, Већина је закључила да су они било једино природни имајући у виду ситуацију у енклави и директни резултат акција ВРС у претходним мјесецима и седмицама.[124] Ја се не слажем са овим ставом. Зато што су, како је горе наведено, људи у ствари хтјели да оду из Сребренице већ у раним фазама сукоба.[125] Хамдија Торлак је свједочио да је 65% становништва Жепе стигло из других села РС и да су живјели у “веома лошим условима”.[126] Људи су жељели да оду, а тим захтјевима се противила АБиХ.[127] Торлак је свједочио “људи су хтјели да оде јер су били под опсадом. Природно је да су хтјели да оду”.[128]

48. Када су се почетком јула појачале борбе, одржана је серија састанака између ВРС и босанских муслимана о евакуацији цивилног становништва Жепе.[129] Међутим, важно је подсјетити да је до 13. јула,[130] када је одржан први састанак, Палић већ одржавао консултације са политичким руководством БиХ у Сарајеву о могућој евакуацији цивилног становништва.[131] У ствари, матреијални докази потврђују да је већ 9. јула било очигледно да су цивилне власти имале намјеру да раселе становништво из енклаве, јер су молили предсједника БиХ Алију Изетбеговића и Делића да постигну хитан договор са ВРС и да се у ту сврху отвори коридор.[132] Термин “раселити” означава одстрањивање становништва без употребе присиле, за разлику од термина “евакуација”.[133] Ови покушаји се спомињу у извјештају Живановића Дринском корпусу од 13. јула у којем се наводи:

Сматрамо да је руководство Жепе спремно за евакуацију, али да руководство у Сарајеву негативно утјече на њихову одлуку. Они их путем медија и у комуникацији упозоравају да не прихвате српску пропаганду и да ће им међународна заједница обезбиједити адекватну заштиту.

Ми такође процјењујемо да муслимани у Жепи примјењују исту тактику као и у Сребреници. Они су вјероватно одлучили да ће за жене и дјецу бити организована евакуација кроз територију РС и да способно становништво треба да илегално пређе на муслиманску територију. То је вјероватно разлог зашто они избјегавају састанак, како би купили вријеме да евакуишу способне мушкарце.[134]

49. Ови разговори у којима је учествовало руководство БиХ, документовани су у кореспонденцији између Изетбеговића и Делића од 18. јула, и између Изетбеговића и Мехмеда Хајрића од 19. јула.[135] Примјер је доказ Д00060 у којем Изетбеговић обавјештава Делића о слиједећем:

1.      Управо сам разговарао са генералом Смитом. Можда би УНПРОФОР могао евакуисати жене, дјецу и старце из Жепе. Да ли би се сложио с тим?

2.      Можда бисмо у том случају могли убацити једну бригаду (или батаљон) војника у Жепу преко шумске стазе и успјешније наставити борбу.

….

4.      Овдје је направљен план евакуације за становништво Жепе у случају да тачке 1. и 2. не успију. Шаљем ти га. Чекам твој одговор о овоме.

Ова писма јасно потврђују да је политичко руководство припремало планове да се цивилно становништво повуче из Жепе, и да су истовремено координисане војне активности како би се даље водиле борбене акције против ВРС.[136]

50. Стога, не само да је Ратно предсједништво у Жепи већ било одлучило да евакуише цивилно становништво прије завршног војног напада на Жепу, већ је и политичко руководство БиХ разговарало о таквом могућем сценарију што, по мом мишљењу, не води до закључка да су у преговорима са ВРС босански муслимани били на било који начин присиљени да пристану на евакуацију цивилног становништва.

(ii)              Жеља цивилног становништва да добровољно напусти енклаву

51. Већина је закључила да цивилно становништво није имало другог избора него да напусти енклаву, након акција ВРС које су довеле до пада Жепе, укључујући рестрикције хуманитарне помоћи.[137] Супротно Већини, ја сматрам да докази у овом предмету сугеришу да је цивилно становништво напустило енклаву својом вољом. У горњем тексту је наведено да су већ почетком 1995, због непрекидних борби између ВРС и АБиХ, многи цивили отишли из енклаве а да нису тражили допуштење од локалних власти.[138] Као што је документовано доказима, АБиХ је у јуну 1995. схватила да ти добровољни одласци представљају велики проблем јер су одлазили припадници АБиХ и цивили и ниједна мјера коју су предузеле војне и цивилне власти није помогла да се спријечи одлазак људи.[139] Палић је процијенио да би морао свакодневно хапсити 300-400 људи како би спријечио нелегалне одласке.[140] Он је нагласио:

У љетним мјесецима (1995) као да неки непознати талас проструји међу људима, и изненада створи еуфорију да је најбоје рјешење одлазак у Тузлу. То буквално створи немир у читавој регији, и тада је већина људи је спремна да оде.[141]

Жељу становништва да оде је дијелило и Ратно предсједништво у Жепи, које се договорило да цивиле треба евакуисати и да, због страха и несигурности ситуације, останак није опција.[142]

52. Поред тога, ја се не слажем са закључком Већине да су куће босанских муслимана у Жепи могле запалити једино снаге босанских Срба.[143] У ствари, Вијеће је саслушало исказе да су јединице ВРС палиле сијено или колибе - не куће - и да су запаљени стогови сијена својим димним сигналима служили као знак њиховог напредовања, што је било неопходно имајући у виду врсту терена.[144] Докази су даље потврдили да је у мјестима гдје су се десили случајни инциденти паљевине, Крстић чак захтијевао да његове јединице поступају одговорније.[145] Имајући у виду те доказе, ја се не слажем са генералним закључком Већине да је једини разуман закључак да су те куће запалиле снаге босанских Срба. Уз исказ пуковника Бакстера да “су многе куће у пламену у брдима очигледно запалили босански муслимани приликом одласка” крајем јула 1995, по мом мишљењу, потребно је извести друге разумне закључке.

53. Али такође, у данима током евакуације, разни људи су жељели да напусте енклаву и ту су жељу јасно изразили.[146] По мом мишљењу, њихова жеља да напусте град, није нешто што се развило неочекивано. Супротно мишљењу Већине, ја не мислим да се може утврдити да та жеље није била искрена. Баш супротно, будући да је већина мушког становништва већ била побјегла у шуму, покушавајући да се пробије на територију под контролом АБиХ, није било разлога да жене и дјеца остану у Жепи. Одлазак жена, босанских муслиманки из Жепе, по мом мишљењу, није био резултат противправних акција ВРС, већ је био резултат добровољног избора да се повуку на територију под контролом АБиХ, а не да даље бране Жепу за коју су сматрали да није била поражена. У ствари, када се ради о цивилима из Поточара, мој став је тај да су жене и дјеца, након што су њихови мушкарци добровољно отишли, жељели да буду премјештени из Жепе како би се поново спојили са својим мужевима и очевима на територији под контролом АБиХ. УНПРОФОР је признао у извјештају од 26. јула да цивили нису били присиљени да напусте град, али да је та одлука била дио свеопште евакуације енклаве.[147] Дакле, што је најважније, поступак превоза није пратило физичко насиље ни сила.

54. С тим у вези, ја подсјећам на историју енклаве Жепа. Огромну већину становништва 1995. су, у ствари, чинили расељеници који су из других села дошли у Жепу због рата, и који нису били рођени у Жепи.[148] Овим људима, који нису имали дуге везе са домовима и имовином у енклави, останак у Жепи је био мање примамљив. Коначно, као и са исказима о Сребреници, Вијеће је саслушало исказе евакуисаних који су се наредних година вратили у Жепу,[149] као и исказе оних који су жељели да се врате. [150]

55. Коначно, постоје искази десет породица које су у почетку хтјеле да остану у Жепи у јулу 1995, што је Оптужени прихватио без условљавања.[151] Исказом је утврђено да су на крају сви напустили енклаву, али чињеница да су људи могли изразити жељу о томе да ли да оду или остану, је сасвим контрадикторна закључку Већине о присилном карактеру расељавања.

56. Ја потврђујем да је Оптужени, са припадницима ВРС, био присустан евакуацији Жепе, али ја се не слажем са закључком Већине “да је он допринио атмосфери застрашивања за вријеме овог процеса на начин да је уперио пиштољ у небо, у намјери да уплаши цивиле, босанске муслимане”.[152] Приликом закључивања Већина признаје да “Оптужени није отворено пријетио становницима Жепе”,[153] али се онда ослања на исказ Wood-а да је “веома пријетеће” уперити пиштољ у небо, и да “то није нормално понашање једног генерала”.[154] Ја сматрам да је важно на почетку изјавити да ја сматрам да је Wood један од свједока изван БиХ који није био потпуно објективан у свом свједочењу, као што је раније описано у мојим уводним напоменама о оцјени доказа.[155] Даље, Wood је био веома јасан о томе да Оптужени “није уперио (пиштољ) ни на кога”.[156] Током испитивања на суду, Wood није могао пружити разуман одговор о томе зашто он, као особа која се неколико пута састала са Оптуженим, није једноставно затражио од Оптуженог да спусти пиштољ јер има утисак да тиме плаши људе.[157] Осим тога, ја подсјећам на Wood-ов закључак да ситуација у Жепи представља етничко чишћење којим је управљао Оптужени, укључујући чињеницу да је Оптужени подигао свој пиштољ у вис; он је чак ситуацију упоредио са Холокаустом.[158] Ја сматрам да је овај Wood-ов опис у потпуности неумјесан јер он не одражава стање на терену. Ја не сматрам да је присуство генерала који са пиштољем стоји међу 3000-4000 цивила које штити генерал њихове АБиХ представља сценарио који се на било који начин може довести у везу са Холокаустом или етничким чишћењем.

57. По мом мишљењу, Оптужени је био у Жепи у својству професионалног војника. Војници обавезно носе оружје, а у овом случају, он је надгледао и помагао евакуацију цивила босанских муслимана. У том процесу, он је провјеравао да се становништво безбједно превезе из енклаве и пазио је на опортунистичке криминалце. Из доказа је јасно да Оптужени није никада никоме пријетио нити је присилио било којег цивила, босанског муслимана, да уђе у аутобус. У ствари, Торлак је свједочио да се, док је он учествовао у преговорима са Оптуженим, у Жепи нису десила неборбена убиства војно способних мушкараца.[159]

58. У свјетлу горе наведених ставова мој став је супротан ставу Већине, јер сматрам да је цивилно становништво Жепе имало прави избор да ли да остане или да оде и да стога нису били присилно премјештени из енклаве.

4.Учешће Оптуженог у удруженом злочиначком подухвату убиства

59. Већина је заклучила да је Оптужени био учесник удруженог злочиначког подухвата убиства. Ја изражавам супротно мишљење, из слиједећих разлога.

(a)   Обим удруженог злочиначког подухвата убиства

60. На почетку, морам да изразим своје неслагање са закључком да “Снаге босанских Срба нису уложиле стварни напор да идентификују или региструју заробљенике, босанске муслимане – или за размјену или за идентификацију осумњичених за ратне злочине”.[160] Већина је прихватила Младићев приједлог на трећем састанку у хотелу Фонтана[161] да се провјере цивили како би пронашли ратне злочинце, међутим, Већина није схватила да се управо то десило када је почело одвајање.

61. У Поточарима је ВРС обавијестила званичнике Холандског батаљона на терену да ће одвојити мушкарце како би их притворили и саслушали у настојању да пронађу лица на списку осумњичених ратних злочинаца.[162] Тај списак наводних ратних злочинаца датиран 12. јули 1995, представља дио списа у овом предмету.[163] Већина је закључила да тај списак није имао легитиман циљ идентификовања осумњичених ратних злочинаца међу мушкарцима, босанским муслиманима у Поточарима, али, по мом мишљењу, постојање таквог списка показује да је одвајање способних мушкараца обављено у циљу идентификовања осумњичених ратних злочинаца и да је то легитимна процедура, у ствари, уобичајен поступак за вријеме рата. С тим у вези, ја подсјећам да докази такође указују на то да је сличан списак користио Оптужени приликом укрцавања у аутобусе у Жепи.[164]

62. Ван Дуијн, официр Холандског батаљона је свједочио да “то што су Срби тражили (потенцијалне ратне злочинце) је било сасвим логично објашњење.”[165] У ствари, у истрази холандског Парламента о Сребреници, Ван Дуијн је свједочио:

Прича коју је причао српски командант о томе да се мушкарци одвајају, је увијек била заснована на изјави да: Ми имамо списак ратних злочинаца и ми желимо да видимо да ли су људи које одвојимо на списку. Чим би људи оставили пасоше и остале личне ствари, прича више није била о томе да су жељели да провјере идентитет мушкараца. Тада сам српском команданту поново предочио ту причу. Такође сам га питао зашто не дозволе мушкарцима да задрже пасоше. Рекао ми је да их више неће требати. Претходно објашњење које ми је био дао прије два дана сада више није важило… Тада (у два наредна дана), вјеровао сам када су Срби говорили да одвајају мушкарце како би сазнали да ли су ратни злочинци. Ако размислите о томе, ми то управо радимо. Ако желите да сакупите информације, морате одвојити одређену групу ратних заробљеника и зато из чувате одвојене како бисте сазнали које вам све информације могу дати. Зато одвајање мушкараца само по себи није било необично. Међутим, ми смо имали утисак да са муслиманским мушкарцима неће бити поступано пристојно. Али, када пасоши више нису били потребни, тада одједном почињете схватати да ће се десити нешто ужасно лоше. Али, у том тренутку, чињеница да ће већина њих бити убијена је била незамислива.[166]

Осим тога, ја се не слажем са Већином о томе да је остављање ствари изван Бијеле куће наговјештавало злу намјеру.[167] Како је навео барем један свједок, ако би такво наређење било дато, оно би било дато из разлога сигурности и безбједности.[168]

63. Дакле, поступак одвајања мушкараца у Поточарима, барем на самом почетку, указује на легитиман циљ - тражење ратних злочинаца - а није показатељ плана да се почине убиства. Докази о овоме се настављају изван Поточара јер “је дозвољено женама и дјеци и свима млађим од 18 година а који су били заточени на ливади Сандић да оду аутобусима и камионима”.[169] Чињеница да су многи мушкарци након тога брутално погубљени од стране неких криминализованих војника ВРС је показатељ могућег почетка или почетака плана да се изврше убиства заточеника који су требали бити провјерени за ратне злочине, како то напомиње Већина. По мом мишљењу, тај план да се почине убиства је дијелила та група која се јасно може идентификовати. Поново, једина веза Оптуженог са том групом је била професионална линија команде.

64. Ја се слажем са закључком Већине да је општи план да се почине убиства способних мушкараца из енклаве Сребреница остварен вјероватно у јутро 12. јула и да се “неминовно развио између 12. и 13. јула и обухватио…мушкарце, босанске муслимане из колоне”,[170] али ја не могу да подржим закључак Већине о обиму удруженог злочиначког подухвата, “да су га дијелили бројни високорангирани официри ВРС, а извршили безбројни припадници снага босанских Срба”.[171]

65. Умјесто тога, докази упућују на то да су на одређеним мјестима, мале групе војника ВРС починиле убиства и вршили селекцију кога ће убити. Докази у поступку показују да су специфични лични мотиви, као нпр, освета били разлог убистава на различитим мјестима погубљења. У исказу пред Вијећем се наводи:

У једном малом објекту у Коњевић Пољу, усред разговора о размјени ратних заробљеника, један припадник МУП-а из Братунца је рекао да је “он жели да убије заробљенике”.[172]

У складишту у Кравици, докази показују да су убиства изазвана осветом јер је један заробљеник, босански муслиман, узео пушку од припадника 2. одреда Шековићи и убио једног припадника српског МУП-а. Чувари у Кравици су били “узнемирени” пуцњавом извана и рекли су да су их напали босански муслимани”.[173] У ствари, Вијеће закључује да је “један заробљеник, босански муслиман, убио Крсту Драгичевића и том приликом је Чутурић задобио опекотине на шаци а да је тај инцидент проузроковао то да су српски чувари постали узнемирени и љути, што је довело до убијања великог броја заробљеника босанских муслимана испред складишта, како је то описао ЗС-006”.[174] Овај инцидент се јасно односи на једну групу која се одметнула. У закључцима Вијећа, ово се односило на најмање 600-1000 убијених лица – дакле, значајан број од укупног броја.[175]

У супермаркету у Кравици, снаге босанских Срба су питали за лица из одређених села “као нпр. Глогова и Осмаци” – о овоме су током овог суђења свједочила три свједока у одвојеним исказима, на три мјеста у Братунцу, једном у аутобусима и једном у хангару иза школе Вук Караџић, а једном у камиону заробљеном поред “гараже Вихор”.[176]

Слично, у школи Петковци, војници у ушли и питали за заробљенике из одређених села.[177]

У школи Луке, доведена је једна дјевојка босанска муслиманка од око 17. година, на мјесто гдје је ЗС-017 био заробљен у ноћи 13. јула 1995 и од ње је тражено да идентификује неке мушкарце, босанске муслимане.[178]

66. Ја подсјећам да та освета чини злочин убиства и да одмазда у Кравици представља изузетно несразмјеран и неприкладан “одговор”, али да би се разумио обим удруженог злочиначког подухвата убиства, не могу се игнорисати чињенице које описују специфичне примјере тих убистава. По мом мишљењу, докази једноставно не подржавају закључак да су убиства обухватала план широке мреже снага босанских Срба; умјесто тога, јасно је да се радило о групи криминализованих војника ВРС који су искористили прилику да се освете након година тешког рата, неки вјероватно да освете смрт својих рођака. Умјесто тих чињеница, закључак Већине о општем плану се превасходно ослања на свједочење Момира Николића о томе да је било “познато” да ће ти мушкарци бити убијени – Николићево сазнање потјече од тога како је разумио један разговор који је чуо у поноћ 13-14. јула 1995.[179]

67. Супротно закључку Већине о свеобухватном плану убиства које је имало руководство ВРС, Вијеће је саслушало исказе да су припадници ВРС – укључујући Оптуженог – у више наврата активно разматрали размјену ратних војних заробљеника и то не само прије убиства, већ и у наредним данима и седмицама. Прије свега, констатује се да:

Дана 13. јула “Малинић је издао наређење својим војницима да региструју заробљенике према правилима војне полиције и скоро сви заробљеници су пописани”;[180]

Такође, ујутро 13. јула, “Беара је послао четири аутобуса, два камиона и један камион са приколицом у “Касабу” за превоз заробљених муслимана “који ће бити послани у логор у селу Батковић гдје ће бити извршено одвајање ратних злочинаца (сиц) од обичних војника”;[181]

Увече 13. јула, “Јасиковац је рекао припадницима војне полиције да треба да обезбјеђују заробљенике који ће стићи у школу. Према Јасиковцу, заробљеници ће “највјероватније” слиједећег дана отићи у Тузлу;[182]

Ујутру 14. јула, “(Драго) Николић је са састанка изашао љут, и рекао Бирчаковићу да је сазнао да ће доћи неки људи за размјену и да Бирчаковић треба да вози Николића у хотел Видиковац”;[183]

Дана 15. јула је у школу Грбавица “стигла делегација официра а виђен је Младић како улази у спортску дворану. Заробљеницима је речено да се припреме јер ће бити одведени у колективни центар Батковић.[184]

68. Међутим, успркос потврђујућем исказу да су обављене размјене ратних војних заробљеника, Већина се поново ослања на исказ Момира Николића и из тога изводи закључак да су сви разговори и обећања снага босанских Срба дата 13. јула 1995. биле ноторне лажи.[185] Ја не подржавам такав закључак јер је јасно да неки припадници снага босанских Срба, укључујући руководство ВРС, нису подржавали било какав удружени злочиначки подухват убиства. Посебно, ја подсјећам на закључке Вијећа о Срећку Аћимовићу. Из исказа је јасно да он није знао за било каквав план када је био упозорен на чињеницу да су у школи Рочевић заточени мушкарци увече 14. јула 1995.[186] Његова прва реакција је било изненађење стањем ствари у вези заробљеника и војника на тој локацији, те је стога контактирао Команду Зворничке бригаде.[187] Током разговора са Поповићем, речено му је да “не треба да то доживљава тако драматично” и да ће затвореници бити размијењени ујутро.”[188] Касније, када му је Поповић наредио да доведе мушкарце “за погубљење затвореника”, Аћимовић је након консултације са Вујом Лазаревићем, помоћником команданта батаљона за морал и вјерска питања и Митром Лазаревићем, официром за опште послове, глатко одбио да то учини.[189] Даљи докази показују да су Поповић и остали покушавали да регрутују “добровољце” да изврше такве радње[190] – дужност која не би била потребна да је читаво руководство ВРС, или његов већи дио, подржало један такав злочиначки подухват. Овај исказ потврђује не само да неки припаднци ВРС нису били обавијештени о том “општем плану”, већ и то да, када су о њему били обавијештени, неки нису подржали такве злочиначке активности.

69. Поред тога, мора се узети у обзир да закључак Вијећа обухвата најмање Братуначку бригаду и њен батаљон војне полиције који су имали задатак да штите затворенике од цивилног становништва будући да је неколико свједока свједочило о “атмосфери мржње у Братунцу у том периоду”.[191] Слично томе, војна полиција је била распоређена како би заштитила затворенике од “око 100 локалних становника, од којих су неки били наоружани” а који су се окупили испред школе Грбавци и говорили да “све затворенике треба убити”.[192] Овај исказ се слаже са исказом у спису да је ВРС схватала важност размјене заробљеника, имајући у виду рат и преговоре о Жепи – преговоре који су зависили од споразума о размјени заробљеника.[193] Стога, разумно је вјеровати да би руководство ВРС настојало да ратне војне заробљенике сачува живе како би их даље размијенила. У ствари, исказ показује да су многи мушкарци, босански муслимани, успјешно размијењени као ратни војни заробљеници у јулу 1995. и касније.[194] То директно показује, по мом мишљењу, да нису сви војници ВРС учествовали у операцији бруталног убијања. Супротно Већини, ја сматрам да су тамо били такође војници који су били добронамјерни и који су се придржавали закона, а који су поступали према стандардним процедурама које обухватају поштовање међународних закона о ратним војним заробљеницима.[195]

70. Прије свега, многе чињенице проистекле током овог суђења, противрјечне су свеобухватном плану убиства, како је то закључила Већина. На примјер, ако је у то вријеме важио један кровни, свеобухватни план ВРС да се убију способни муслимански мушкарци из Сребренице и Жепе, тада није било потребно улагати напор да се заробе мушкарци из колоне нити да их се охрабри да се предају како би се сачували живи у заточеничким центрима, а онда их премјестити на друге локацији, посебно у околностима недостатка горива. Ја даље подсјећам на бројне примјере у спису овог предмета о томе да су војници ВРС давали храну и воду ратним војним заробљеницима.[196]

71. Што се тиче мушкараца који су кренули из Шушњара, Франкен је свједочио да је ВРС била опремљена на начин да “ако су хтјели да убију све у тој колони, то су могли урадити”.[197] Имајући у виду такав капацитет ВРС, број убијених мушкараца, иако велик, не може сам створити неопходан закључак о свеобухватном злочиначком подухвату убиства; како је горе наведено, остатак доказа не показује да је читава ВРС добровољно учествовала у таквом плану. Стога, на основу доказа предочених у овом предмету, ја се не слажем да је удружени злочиначки подухват убиства обухватио све снаге босанских Срба; умјесто тога, они показују да учесници удруженог злочиначког подухвата убиства чине једну малу, ограничену, неидентификовану групу ниткова припадника ВРС, вођених својим личним мотивима, који су искористили ситуацију у којој су се затекли 12-13. јула 1995.

(b)   Не постоји тражена намјера Оптуженог

72. У складу са мојим претходним закључцима, сматрам да је Већина погријешила приликом закључивања да је Оптужени учествовао у удруженом злочиначком подухвату убиства. Докази не подржавају ван разумне сумње тврдњу да је он дијелио геноцидну намјеру или намјеру да помогне удруженом злочиначком подухвату убиства.

73. Без било којег предоченог доказа у току овог поступка о писменом плану удруженог злочиначког подухвата убиства, или било којег исказа или директних изјава који показују такву намјеру, Већина се ослања на посредне доказе и извлачи закључке о кажњивости mens rea. Прије свега, Већина се ослања на свједочење одређених свједока који су осуђени за злочине који проистичу из догађаја наведених у Оптужници.[198] Како сам навела у горњем тексту, ја се не могу ослонити на свједочење тих свједока, стога ја сматрам да је немогуће извести закључак о злочиначкој намјери овог Оптуженог, на основу њихових свједочења.[199] По мом мишљењу, такав закључак о намјери се не може извести ван сваке разумне сумње, нарочито када друга дјела Оптуженог противрјече таквој намјери.

74. С тим у вези, докази показују да Оптужени није учествовао у било каквом удруженом злочиначком подухвату убиства, нити постоји доказ који показује да је он био свестан радњи својих подређених.[200] Он очигледно није присуствовао догађајима који су се одвијали у Сребреници.[201] Како су показали Дјела и Понашање Оптуженог,[202] извјештаји о радњама, сазнањима и кретању Оптуженог од 10-12. јула 1995 су оскудни.[203] Ја подсјећам на извјештаје који показују да је Оптужени 10. јула 1995. разговарао са Жанвијеом о нападима ВРС на УНПРОФОР; Оптужени је одговорио да о томе нема информација – што је Већина окарактерисала као „негирање“ без даљег образлагања – и изјавио је да је прослиједио информације Младићу који је „искористио свој утицај да смири ситуацију“.[204] Након тога, 12. јула 1995, установљено је да је Оптужени био у Бијељини гдје је организовао превоз 1000-1300 војника АБиХ у колективни центар и издао безбједносну узбуну о колони мушкараца у покушају пробоја, када су установили да су у колони припадници АБиХ.[205] Најупечатљивије у овом дијелу је то што у овом поступку нема доказа о томе гдје је Оптужени био, нити има доказа о томе шта је радио тог критичног дана 11. јула 1995. Дана 13. јула 1995, установљено је да је Оптужени био укључен у преговоре о евакуацији Жепе и о размјени ратних војних заробљеника.[206]

75. За вријеме и након почињених убистава, Оптужени је био озбиљно укључен у операције у Жепи, и био је усредоточен на преговоре о евакуацији цивилног становништва и предаји или заробљавању војника АБиХ и размјени.[207] Докази јасно показују да је најмање до 13. јула Оптужени мислио да ће заробљени мушкарци бити послани у колективни центар Батковић на размјену.[208] Од тог датума, ми не знамо више о његовим сазнањима осим да је одговорио да „се одустало“[209] од идеје да се премјесте тамо. Ово не показује ван разумне сумне да је он знао да ће мушкарци бири убијени; осим тога, не показује да је он икада имао намјеру да се укључи у удружени злочиначки подухват убиства.

76. У овој фази, Већина се озбиљно ослања на то да Доказ П00125 показује да је Оптужени предложио да се предузму активности у вези више од 1000 босанских муслимана заробљених у зони Касабе.[210] Имајући у виду Доказ П00125, ја изражавам супротно мишљење у погледу прихватљивости и кориштења документа који је веома споран. Недосљедности које Већина не сматра проблематичним, по мом мишљењу бацају сумњу на поузданост документа – нарочито, јер су га Савчић и Малинић довели у питање будући да садржи наређење и приједлог што је нелогично; осим тога, Савчић се није могао сјетити да га је написао,[211] а Малинић се не сјећа да га је примио; чињеница је да није био потписан. Приликом доношења важног закључка ја се не бих ослањала на овај документ, како је то учинила Већина.[212]

77. Чак и кад би прихваћен као поуздан, он не показује познавање “подлог плана”, како је наведено у закључку Већине, и да то што је “Оптужени предлагао мјере, по мишљењу Већине, одражава координисани покушај да се прикрије подао план о којем су размишљали учесници удруженог злочиначког подухвата убиства”.[213] Ја се са тим не слажем. Приликом читања, документ показује само приједлог Оптуженог да се предузму мјере по питању ратних војних заробљеника за које се сматрало да су из 28. дивизије;[214] дужност да даје приједлоге у вези ратних војних заробљеника је у потпуности у складу са легитимном улогом Оптуженог у размјени ратних војних заробљеника.[215] Када је прегледао документ, Малинић је свједочио:

Ја не знам зашто је то тако важно. Можда је моје схватање сувише уско, али ја у овом наређењу не видим ништа погрешно. У овом приједлогу/наређењу ја не видим ништа лоше по питању времена или зоне ратних дејстава (сиц). Све наоружане снаге у свијету раде на исти начин.[216]

78. Будући да је Оптужени учествовао у преговорима у Жепи 13. јула, ја морам да донесем разуман закључак да је Оптужени покушавао да обезбиједи да ВРС сачува ове војне ратне заробљенике за посебне сврхе током преговора о Жепи који су већ трајали, тако да би они могли бити предати УНПРОФОР-у или послани у колективни центар Батковић гдје би могли бити размијењени са ратним војним заробљеницима из других дијелова БиХ. У ствари, овај број се слаже са Доказом Д00049 у којем Оптужени, касно увече истог дана, тражи смјештај за те мушкарце и предлаже мјесто на којем би се могло сместити барем 800 ратних војних заробљеника.[217] Седмицу дана касније, на састанку на Сарајевском аеродрому 20. јула, у споразуму о размјени заробљеника се нарочито наводе “нови заробљеници из Сребренице”.[218] Привремени споразум склопљен 25. јула 1995. нарочито наводи да ће “УНПРОФОР морати обезбиједити размјену свих ратних војних заробљеника на обје стране (500-1000 особа).”[219] Имајући у виду конзистентност његових дјела у обезбјеђивању тих ратних војних заробљеника и непрестане покушаје да те заробљенике искористи за размјену, ја сматрам да је такође разумно да је Оптужени вјеровао да су ти мушкарци живи и досупни за размјену и да није био обавијештен о масовним убиствима која су се десила. Поред тога, разумно је да се вјерује да су учесници удруженог злочиначког подухвата убиства таква дјела крили од својих надређених – укључујући Оптуженог – јер су могли предузети мјере против њих. Криминална дјела, по својој природи, најчешће нису јавна.

79. Даље, у спису се показује да су друге радње и инструкције Оптуженог противрјечне геноцидној намјери или намјери да почини убиства. Већина се у великој мјери ослања на Доказ П00488 јер је у документу прочитала да су цивили, босански муслимани, планиране жртве.[220] Међутим, с обзиром на то да је циљ његовог обавјештајног одјељења био тај да буде корак испред АБиХ,[221] друга разумна интерпретација овог документа је она на коју указује Оптужени у својим поднесцима – да је он предлагао уништење празних локација које су идентификоване као могуће локације на које се може премјестити становништво босансих муслимана укључујући војнике АБиХ.[222] Мноштво наређења и упутстава Оптуженог немају никакав фокус на цивилно становништво. У ствари, неколико његових директива, прије и послије издавања Доказа П00488, указују на исказани опрез у циљу заштите цивилног становништва у борбеним дејствима. На примјер:

Дана 9. јула 1995, у наређењу предсједника које је Оптужени пренијео наводи се да се “мора обезбиједити пуна заштита припадницима УНПРОФОР-а и цивилном муслиманском становништву те да им се гарантује сигурност у случају преласка на територију Републике Српске”, и, с тим у вези, Крстићу је било наређено да изда наређење подређеним јединицама да изврше наредбу предсједника.[223]

Дана 25. јула 1995, када су ратни бојни заробљеници изашли из аутобуса, Оптужени је издао усмено наређење да се обезбиједи њихова заштита и наредио је Чаркићу да састави извјештај како би се обезбиједила заштита, укључујући оброке, медицинску његу, могућност молитве и регистрацију МКЦК.[224] Када су се заробљеници жалили да су опљачкани, Оптужени је отворио истрагу.[225]

Поред тога, Оптужени је доставио Главном штабу ВРС споразум о прекиду ватре постигнут у октобру 1995, у којем се обезбјеђује “хумано поступање са свим цивилима и ратним заробљеницима.[226]

Такви специфични примјери свједоче против закључка о кривици менс реа Оптуженог, како је закључила Већина.

5.   Убиства Хајрића, Палића и Имамовића

80. У погледу убиства Хајрића, Палића и Имамовића из Жепе, Већина је закључила да је њихово убиство “случај намјерног уништења ограничене групе људи” чији је нестанак утјецао на преживљавање читаве групе будући да су они уживали статус “бранилаца босанских муслимана источне БиХ”. Већина стога закључује да су снаге босанских Срба убиле те особе са специфичном геноцидном намјером уништење дијела становништва босанских муслимана.[227]

81. Ја изражавам супротно мишљење од закључка Већине. На почетку подсјећам да не постоје докази о намјери Оптуженог да циља на та лица као вође заједнице; у ствари, Оптужени је лично удаљио Хајрића из аутобуса у Бокшаници, јер је, како је изјавио, једини разлог за то био тај “да је он војно способан”.[228] Док, по мом мишљењу, каснија убиства Хајрића, Палића и Имамовића вјероватно имају везе са њиховим функцијама, у овом конкретном случају радило се о једном војном и два политичка руководиоца. Ово је нарочито важно када се има у виду да снаге босанских Срба нису убиле читаво руководство иако су имали прилику да то ураде. Хамдија Торлак, предсједник Извршног одбора Жепе, био је у истом затвору као и Хајрић и Имамовић, али он није убијен већ је размијењен са преосталим затвореницима у јануару 1996.[229] Очигледно је да је ВРС заробила Хајрића, Палића и Имамовића због њихових функција у Жепи, али ја сматрам да се веома мало зна о околностима и разлозима за њихово убство. Оно што Вијеће зна о томе показује да су докази веома слаби, јер се углавном заснивају на исказима свједока, међу којима се два свједока позивају на гласине, а један је у извјесној мјери контрадикторан о томе шта се десило Палићу.[230] Ниједан од исказа не баца свјетло на конкретне околности њховог убиства. Осим тога, посебно у случају Палић, Палић је био чуван жив након догађаја у Жепи.[231] Дакле, по мом мишљењу, закључак да су они убијени у намјери да се уништи дио заштићене групе је претјеран .

82. По мом мишљењу, њихово убиство се може приписати добро познатом непријатељству између босанских Срба и муслимана, које је у овом случају могло бити увећано жељом да се наплате стари рачуни против угледних људи супротне стране послије неколико година жестоког оружаног сукоба и деценијске мржње између босанских муслимана и Срба. Будући да нема довољно доказа о убиству Хајрића, Палића и Имамовића да би се могли приписати непријатељској намјери, ја не закључујем, на основу доступних доказа, да су та тројица изабрани како би били убијени због утјецаја који би њихов нестанак имао на преживљавање групе. Зато ја закључујем да се убиство тројице мушкараца не може приписати злочину геноцида већ опортунистичким убиствима која су извршила непозната лица у хаосу рата. На крају, опортунистичка убиства, како и сама ријеч значи, нису планирана већ се извршавају када се за то укаже прилика.

83. Сходно томе, ја не могу закључити да је специфична геноцидна намјера уништења групе становништва босанских муслимана у вези убистава тројице муслиманских лидера доказана ван разумне сумње, и зато ја изражавам супротно мишљење од закључка Већине у овом предмету.

6.   Укупан број убијених

84. Када се ради о укупном броју убијених у инцидентима из Пресуде, ја се слажем са закључком Вијећа на темељу исказа свједока и материјалним доказима који подупиру тај број.[232] У спису постоји доказ који упућује на то да је у извјесном броју масовних гробница пронађено неколико стотина тијела са свезаним рукама и повезима преко очију. Ја могу да закључим ван разумне сумње да су те људе убили припадници снага босанских Срба. Међутим, без даљих форензичких доказа за извјестан број за који не постоје јасни докази, ја нисам убијеђена ван разумне сумње да смрти испуњавају елементе убиства. Докази у овом предмету показују да су многи из колоне убијени у борби – могуће око 3000 мушкараца.[233] Стога, захваљујући тим доказима који наводе другачије узроке смрти у том тренутку како на то подсјећа Вијеће – укључујући убиства у борби, самоубиства, у борбеним и природним околностима[234] – ја не могу закључити ван разумне сумње да су они били жртве убистава које су извршиле снаге босанских Срба, и зато ја изражаван супотно мишљење од закључка Већине да су ти узроци смрти “ у приличној мањини”.[235] Како је наведено у пресуди:

Вијеће нема доказе на основу којих може закључити да те смрти чине мањи број нестанака са подручја Сребренице.[236]

7.   Закључак

(a)   Оптужбе о присилном премјештању

85. Ја изражавам мишљење супротно закључку Већине да је између снага босанских Срба и руководства РС постојао удружени злочиначки подухват насилног премјештања становништва. Ја не сматрам да је постојала заједничка накана да се почини тај злочиначки подухват, већ сматрам да је становништво жељело да напусти енклаве и да је уз помоћ АБиХ и Ратног предсједништва Жепе преговарало о евакуацији људи због ратне нужде. Због тога, ја не сматрам да је било какво “присилно премјештање” допринијело доношењу закључка о геноциду или завјери да се почини геноцид. Ја такође не сматрам, на основу свих доказа у спису, да су снаге босанских Срба прогнале цивиле, босанске муслимане из Сребренице и Жепе са траженом посебном намјером. Ја нисам закључила да се овдје ради о основном злочину присилног премјештања или удруженог злочиначког подухвата присилног премјештања становништво енклава; ја такође не сматрам да је Оптужени кривично одговоран за ова кретања према било којем модалитету одговорности.

(b)   Природа удруженог злочиначког подухвата убиства

86. Осим тога, ја сматрам да је удружени злочиначки подухват убиства мушкараца, босанских муслимана, настао спонтано 12-13. јула 1995, али ја изражавам супротно мишљење закључку Већине да удружени злочиначки подухват убиства представља “веома ораганизовану операцију убијања коју су израдили и дијелили многи високо рангирани официри ВРС, а извршили небројени припадници снага босанских Срба.[237] По мом мишљењу, “спонтаност” удруженог злочиначког подухвата, који је позивао волонтере да изврше убиства, такође води до разумног закључка да је он настао у једној малог групи појединаца која је дјеловала неовлаштено и тајно. Међутим, ја сматрам да је убиство тројице муслимансих лидера одвојено од удруженог злочиначког подухвата и да је почињено од стране опортунистичких појединаца у непознато вријеме, вјероватно дуго након догађаја у Сребреници и Жепи.

(a)   Одговорност Оптуженог за убиство

87. Осим тога, ја сматрам да не постоје докази о значајном доприносу Оптуженог у удруженом злочиначком подухвату убиства, нити да постоји тражена намјера удруженог злочиначког подухвата “да се почини злочин”. Стога, ја не сматрам да је Оптужени био припадник удруженог злочиначког подухвата убиства, те стога закључујем да он није одговоран за дјела заједничке накане удруженог злочиначког подухвата убиства. Будући да Оптужени није био члан удруженог злочиначког подухвата, не поставља се питање његове одговорности за злочине изван заједничке накане УЗП који су били природна и предвидива посљедица УЗП. С тим у вези, ја не сматрам да докази подржавају тврдњу да је Оптужени директно починио, планирао, подстицао, наредио или на други начин помагао или подржавао планирање, припрему и извршавање тих злочина.

(c)   Закључци о појединачним тачкама Оптужнице

88. У погледу Тачке 1. (геноцид), ја сматрам да Оптужени није имао тражену намјеру да изврши геноцид. Осим тога, будући да сам закључила да Оптужени није био одговоран за убиство и да није постојало присилно премјештање из Сребренице и Жепе и лоше поступање према цивилном становништву, стога не постоји основа за закључак да је Оптужени починио било које дјело геноцида како је наведено у Члану 4(2) Статута а како је навело Тужилаштво у Оптужници. Стога ја закључујем да Оптужени не сноси кривичну одговорност за злочин геноцида, како је наведено у Тачки 1. Оптужнице. Ја желим да нагласим да у тексту закључка о кривичној одговорности Оптуженог ја је постављам питање да ли је почињен геноцид након пада Сребренице.

89. Будући да Оптужени није имао тражену намјеру да изврши геноцид, не може се утврдити да је кривично одговоран за завјеру да се почини геноцид према Тачки 2. Оптужнице.

90. Оптужени није одговоран за убиство по било којем модалитету одговорности. Из тога слиједи да он треба бити ослобођен оптужбе за убиство као злочин против човјечности, и за кршење закона и обичаја рата, по тачкама 4. и 5. Оптужнице. Будући да Оптужени није одговоран за убиство, он се не може сматрати одговорним за истребљење као злочин против човјечност по тачки 3. Оптужнице, јер истребљење претпоставља убиство огромних размјера.

91. Ја сам у горњем тексту закључила да Оптужени није одговоран за премјештање цивила, босанских муслимана из енклаве Сребренице и Жепе прод било којим модалитетом одговорности. Из тога слиједи да Оптужени није кривично одговоран за злочин нехуманог дјела насилног премјештања као злочин против човјечности под тачком 7.

92. У Оптужници се наводи да је Оптужени одговоран за злочин протјеривања који је извршен на слиједећи начин: (а) убиства цивила, босанских муслимана, (б) окрутно и нехумано поступање са цивилима, босанским муслиманима, (ц) терорисање цивила босанских муслимана у Сребреници и Поточарима, (д) уништавање личне имовине и ствари који су припадале босанским муслиманима и (е) присилно премјештање босанских муслимана из Сребренице и Жепе. Будући да ја не сматрам да је Оптужени кривично одговоран за злочин убиства, ја не сматрам да је он одговоран за злочин прогона убиством цивила босанских муслимана. Будући да сам закључила да није постојало присилно премјештање из Сребренице и Жепе, ја не сматрам да је Оптужени одговоран за прогон присилним премјештањем босанских муслимана из Сребренице и Жепе. По мом мишљењу он не може бити одговоран за прогон јер ја не сматрам да је постојао план о окрутном и нехуманом поступања са цивилима или терорисању цивила у Сребреници и Жепи. Будући да он није учествовао нити у једном од горе наведених злочина, УЗП присилног премјештања или УЗП да се почини убиство за које се терети, не постоји основ да се он прогласи кривично одговорним за злочин прогона уништавањем личне имовине и ствари које припадају босанским муслиманима.

93. На основу свих доказа у спису, ја нисам у потпуности убијеђена да је Оптужени крив за оптужбе за које се терети у Оптужници и стога сматрам да оптужени Здравко Толимир НИЈЕ КРИВ према члану 7(1) Статута по слиједећим тачкама оптужнице:

Тачка 1: Геноцид према Члану 4(3)(а) Статута;

Тачка 2: Завјера да се почини геноцид према Члану 4(3)(б) Статута;

Тачка 3: Истребљење, злочин против човјечности према Члану 5(б) Статута;

Тачка 4: Убиство, злочин против човјечности према Члану 5(а) Статута;

Тачка 5: Убиство, кршење закона и обичаја рата према Члану 3 Статута;

Тачка 6: Прогон, злочин против човјечност према Члану 5 (х) Статута;

Тачка 7: Нехумана дјела присилног премјештања, злочин против човјечности према Члану 5(и) Статута.

94. Како је наведено у Оптужници, ја се слажем са Већином да Оптужени НИЈЕ КРИВ по Тачки 8 (депортација).

95. С обзиром на закључке из горњег текста, ја бих Оптуженог Здравка Толимира ОСЛОБОДИЛА по свих осам (8) тачака Оптужнице.

8.   Издвојено мишљење судије Nyambe

1.      Тијела девет мушкараца, босанских муслимана, пронађена поред базе УН

96. Како је наведено у Оптужници, Вијеће нема довољно поузданих доказа да би утврдило да се убиство деветорице мушкараца у Поточарима може приписати, ван разумне сумње, снагама босанских Срба. Ја подсјећам да је из списа јасно да је тих дана у Поточарима било око 25000-30000 људи, и да је било ко од њих могао проузроковати смрт тих девет мушкараца. У ствари, готово ништа се не зна о околностима њихове смрти.

97. Оно што је Вијећу познато, углавном је засновано на свједочењима Johannesa Ruttena. Мора се навести, у складу са мојим супротим мишљењем,[238] да Ruttenov исказ изазива велику бригу. У овом случају, Rutten, припадник мировне мисије плавих шљемова је управо уништио доказе који су неопходни да би се на одговарајући начин документовало насиље наведено у извјештају; а његови разлози за издавање наређења за уништење докумената изазива велику сумњу.[239] Такође је забрињавајуће да су фотографије девет тијела које су послане на развијању у лабораторију у Холандији уништене под чудним и непознатим околностима; Вијећу је предочено незадовољавајуће објашњење да “нешто се било десило током развијања и фотографије нису никада развијене ни виђене”.[240] Имајући све то у виду, ја могу само да закључим да Ruttenov исказ о девет тијела поставља више питања него што даје одговора.[241]

Састављено на енглеском и француском језику, при чему је мјеродаван енглески текст.

Prisca Matimba Nyambe

Судија

12. децембар 2011.

Хаг, Холандија