Bahatost i licemerje - Vučićeva robovlasnička koncepcija rada

U nedavnom autorskom tekstu za tabloid „Informer“ premijer Vučić je kao svoj credo izneo sledeći stav: "Rad i samo rad. A to - rad - je, naročito ako shvatimo da nema drugih krivaca, jedini način da nam i zaista bude bolje. Rad mora da bude naša glavna ideologija, osnova naše vere, naš glavni zalog za svaku i svačiju budućnost. Rad mora da bude naš poslednji eksperiment, i poslednji pokušaj"[1].

Vučić, inače, zna da se pozove na nekog poznatog mislioca ili ideju, valjda da bi izgledao pametnije i ubedljivije. Maks Veber i ideja protestantizma su mu naročito omiljeni, i rado ih spominje. Veličanje protestantizma posebno je bilo istaknuto u intervjuu sa Svetislavom  Basarom za Basarin „Novi Magazin“[2]. Zato bi moglo na prvi pogled da se učini i da ova „ideologija“ rada i „vera“ u rad, iz početnog citata, ima veze sa protestantizmom, i protestatantskom „etikom“ rada o kojoj je Veber pisao u svom čuvenom delu. To, međutim, ne može biti istina. Sumnjam čak i da je Vučić uopšte (ozbiljnije) čitao Vebera. Jer, protestantizam se, kao nova vera, obraćao novoj, građanskoj klasi (ili, kako bi marksisti rekli, buržoaziji) u periodu njenog istorijskog nastajanja i društvenog uspona. Trebalo je naći ideološko opravdanje za njenu (prvobitnu) akumulaciju kapitala, nekako posvetiti moć novca  i sticanja, na koje se do tada nije blagonaklono gledalo u (katoličkoj) religiji. Ideja o „predodređenoj izabranosti“ od strane Boga, za rajski život nakon smrti, onih koji vredno rade i zarađuju, tzv. predestinacija, koju su propovedali osnivači nove vere i vodeći protestantski teolozi Luter i Kalvin, odigrala je u tome glavnu ulogu. Privatni pojedinac i vlasnik sada je mogao bez griže (reliogiozne) savesti da se prepusti stvaranju i uvećavanju svog materijalnog bogatstva.

Nasuprot ovome, Vučićevo manično veličanje rada i kuđenje nerada, ne upućuje ni na kakvo zarađivanje, sticanje. Kod njega, dakle, postoji samo rad, rad i rad, štednja i odricanje, ali ne i ono što bi sa radom i uštedom trebalo da ide, a to je zarada, imetak, koji se postepeno obezbeđuju i tokom vremena proširuju. O ovome Vučić uopšte ne govori ili, u najboljem slučaju, kao svi ovdašnji „reformatori“ pre njega, konačan uspeh i satisfakciju na osnovu marljivog i mukotrpnog rada odlaže za neizvesnu „svetlu budućnost“. Dovoljno smo se do sada naslušali istih i sličnih priča političkih vlastodržaca i ekonomskih „genija“, koje su se pokazale kao obična tlapnja i fatamorgana. Zašto bismo onda, posle toliko godina obmane i varanja, odjednom (po)verovali Vučiću?!

Pa kome onda Vučić pre svega servira ovu svoju „idelogiju“ i „veru“ u rad, ako to nisu oni koji rade ali istovremeno i zarađuju, uvećavaju svoju imovinu? Koja je to „većina“ koju on neprestano proziva, kudi i kune, koja „ne radi“ ili „radi malo“, koja je „plaćena“ i „troši mnogo više“ nego što zarađuje, i koja, na kraju, „koliko je malo radila, a koliko lagala i sebe i druge, nije tako loše ni prošla“? Ko su „svi onima koji će odmah povikati da im je dosta teškog života i mučenja“, a kojima će on bahato podviknuti i uzvratiti (kako dolikuje novom Vođi) da „smo živeli bolje i mnogo bolje od onoga što smo zaslužili i zaradili“? Ukratko, koga Vučić zapravo bičuje i disciplinuje svojim pretnjama i pozivima na rad?

Jedina i jadna većina u Srbiji (o) kojoj se, bar u poslednjih 5-6 godina od kako svet i nas trese ekonomska kriza, stalno govori da ne radi ništa ili radi malo, koja to gotovo svakodnevno sluša na svom radnom mestu, koja se neprestano optužuje da je plaćena više nego što zarađuje, a koja zaista teško živi i muči se, i odavno joj je dosta takvog života, može biti samo - radnička klasa. Svako ko je pripadnik radničke klase, bez obzira u kom sektoru radio i kojim poslom se bavio (manuelnim ili intelektualnim), iskusio je ovu retoriku i može da je posvedoči. Koliko god radili (a radi se sve više i duže), i u kontinuitetu bili realno sve manje plaćeni (kome to Vučić prodaje maglu da su plate i penzije u nekom periodu bile povećane za 72-73 posto?!), vaši šefovi i poslodavci (privatni ili državni, svejedno) vam, uglavnom, uporno prebacuju da ne radite dovoljno, te da ste tako za svoj (ne)rad zapravo preplaćeni. Ma koliko ovo zvučalo stupidno i apsurdno (o tome dovoljno govori podatak da u martu ove godine čak 120.000 radnika nije primilo platu ili im je plata bila do 25.000 dinara[3]), to se većini radnika neprekidno podmeće. Jer, radi se isključivo o tome da se na njih, radnike, prebaci teret ekonomske krize, a da šefovi i poslodavci/vlasnici, koji su krizu i proizveli, nastave da žive, sa istim prohtevima i apetitima, kao da se ništa i nije desilo, tj. da i dalje uživaju u svojim privilegijama i nesmanjenom profitu.

Dakle, Vučić se u svojim patetičnim tiradama o radu obraća, pre svega, (srpskoj) radničkoj klasi u periodu njene degradacije i propasti (što je bitna razlika u odnosu na protestantizam koji se obraća, kako smo rekli, građanskoj klasi u jačanju). Njoj je prvenstveno namenjena „promena svesti“ o kojoj on tako mahnito govori: „Zakon o radu je vododelnica za promenu svesti“. Ta „vododelnica“ podrazumeva „svest o većoj marljivosti i odgovornosti“. To znači da radnici treba da postanu „svesni“ da su sami odgovorni, krivi, za ono što ih očekuje („za sve ono što nam se dogodilo u najvećoj meri smo sami krivi“, poručuje Vučić), a ne da svoje nezadovoljstvo prebacuju na nadređene, i kuju neke „teorije zavere“. Oni treba da postanu nezadovoljni sobom, da shvate da su do sada zapravo bili „privilegovani“, da je došlo vreme za „naplatu“ takvog „luskuza“, i da stoga stoički podnesu mere koje im je Vlada pripremila. A zgotovila im je zakone o radu i penzijama, privatizaciji i stečaju. Lobotomizirani radnici treba mirno i ćutke, a još bolje, uz odobravanje, da dočekaju i prihvate ove zakone i njihovo sprovođenje. Više rada, manje zarade (bar za 10 posto), otkazi, duži radni vek, teži uslovi za normalnu penziju, itd., uz ostale vladine mere (poskupljenje struje npr. , a time lančano i svega ostalog), sve to treba oberučke da prihvati „preumljeni“ srpski radnik, u ime „svetle“ ekonomske budućnosti (sudeći po istraživanjima javnog mnenja, ako im je verovati, ovaj Vučićev „poslednji eksperiment i pokušaj“ za sada, na žalost, uspeva; podrška Vladi je preko 60% a sam Vučić je ocenjen sa 4.1).

Zato Vučićeva koncepcija rada nije protestantska nego mnogo pre robovlasnička. Nalik goniču robova, on svojim izjavama, intervjuima i tekstovima, bičuje radnike, terajući ih da još više rade, bez očekivanja zarade dovoljne za pristojan, dostojanstven život. On pravda pa i posvećuje radničku muku i nemaštinu kao „zasluženu sudbinu“, želeći tako da disciplinuje ropski proleterijat. U uterivanju radnika u robovske amove i omče pomažu mu njegovi verni i odani saradnici koji takođe, kao i on, propovedaju ovakvu „veru“ u rad. Tako ministarka Mihajlović izjavljuje: „Ne razumem zbog čega ljudi u Srbiji beže od rada. Mislim da je normalno da čovek teži da radi što duže, bez obzira na to kako su definisani uslovi za penzionisanje. Lično, nadam se da ću raditi dokle god budem mogla, i preko starosne granice za penzionisanje“. Vidi se da ministarka ne živi u svetu u kome živi većina naših građana, tj. radnika. Iz ministarske fotelje i limuzine, sa ostalim pratećim privilegijama na radnom mestu, svet rada se neminovno vidi drugačijim očima. Ali, bez obzira na to, ne može biti normalno da se radi što duže, ma kakav rad da je u pitanju. Ideal ljudske emancipacije oduvek je bio da sfera slobodnog vremena, a ne rada, bude što duža. Otuda tehnologija koja treba da zameni ljudski rad, otuda zahtevi za skraćenjem radnog dana itd. No, kako je krenulo, za većinu radnika, i to u 21. veku, ponovo postaje ideal, cilj i zahtev iz 19. veka, da rade „samo“ 8 sati dnevno. Istu poruku, raditi što duže, plasira i novopostavljeni Vučićev savetnik Krstić. Tako on vidi „nelogičnost“ u tome da žene idu ranije u penziju od muškaraca, kako je bilo pre ovih zakonskih promena: „Kod nas žene žive tri godine duže od muškaraca, a u penziju idu tri godine ranije“. Po meni, naprotiv, sasvim je logično da se živi duže ako se ranije ode u penziju, u uslovima rada kakvi su u zemlji Srbiji pogotovo...

Inače, svoj tekst za „Informer“ u kome je izložio „promenu svesti“ o radu, Vučić je naslovio „Akcija, odmah“. Opet je jedan autoritet iz prošlosti poslužio kao (navodni) oslonac, ovog puta Ruzvelt. Naime, to je bio je slogan Ruzveltove kampanje tokom predsedničkih izbora 1933. godine, na kojima je Ruzvelt pobedio, i sledeće godine započeo svoj čuveni projekat „Nju dil“ koji je oporavio SAD nakon velike ekonomske krize i depresije. I na ovom mestu se pokazuje tragikomična promašenost Vučićevih diletantskih pokušaja da se sakrije iza nekih velikih istorijskih ličnosti i imena. Jer, nijedno ime i ideja koji nešto znače i vrede u ljudskoj istoriji naprosto ne mogu da korespondiraju sa Vučićevom svešću i politikom, pošto su ove od sasvim drugog, njima tuđeg materijala. Ponovo se ispostavilo da se Vučić, kao svaki poluobrazovani a ambiciozni tip, površno dohvatio nečega što je načuo/video u prolazu, a što mu je zazvučalo privlačno i upotrebljivo, ne ulazeći dublje u razumevanje tih reči i njihovog konteksta.

Tako je njegovo poređenje sa Ruzveltom iz više razloga čista besmislica. Jer Ruzveltova „Akcija odmah“ značila je, pre svega, jačanje javnog, državnog sektora, naročito u oblasti velikih radova na nacionalnom nivou, dok Vučić propagira (neo)liberalnu mantru o primatu i prioritetu privatnog sektora, čije je divljanje pod imperativom potpuno „slobodnog“, neregulisanog tržišta i dovelo do ekonomsko-finansijske krize, i one iz Ruzveltovog vremena, i ove iz Vučićevog. Vučić otvoreno kaže: „San mora da bude uspeh zaposliti se u privatnom sektoru“, kao da je privatni sektor sam po sebi nešto dobro (za mnoge koji rade u njemu ovaj Vučićev „san“ je istinski košmar), a javni sektor manje vredan i nedostojan radne ambicije i karijere (šta je sa službama od opšteg interesa, koje pružaju priliku da neko pokaže svoju humanost, požrtvovanost ili posvećenost vaspitanju i obrazovanju novih generacija, kao što su zdravstvo, prosveta, socijalne službe itd.) Kao da javni sektor, pre svega u oblasti administracije, ne kompromutuju i ugrožavaju upravo neodgovorne, pohlepne sitnosopstveničke strančarsko-politikantske elite, kojima i Vučić pripada, ma koliko se trudio i upirao da stvori drugačiji imidž, i uveri javnost u drugačiju politiku. Tako Vučić licemerno govori protiv zloupotreba i privilegija u javnom sektoru, protiv „nove klase“ zaposlenih preko veze, protiv partijskog zapošljavanja, a upravo u vreme njegovog vođstva se državni aparat dodatno natovario stranačkim kadrovima, od opštinskog do republičkog nivoa, među kojima je, naravno, gomila naprednjaka[4].

Vučić ne nudi nikakvu strategiju zasnovanu na mobilizaciji unutrašnjih, vlastitih resursa, ljudi i kapitala, u oblasti proizvodnje, koja bi imala opštenacionalni karakter, kao što je Ruzvelt činio, nego čitavu ekonomiju svodi na rasprodaju preostalih domaćih dobara i strane „investicije“. Dalje, Vučićevo citiranje Ruzvelta da je „jedina stvar koje treba da se plašimo sam strah“, i da smo se „plašili nezadovoljstva onih koji ne brinu o radnicima, o poslu, o privredi, nego samo o sebi“, sa čime se on navodno hrabro suočio i junački taj strah pobedio, takođe je licemerna i obmanjujuća. Jer, sa kim to Vučić šuruje, i ko je oduševljeno podržao i pozdravio njegov Zakon o radu ako ne najbogatiji i najmoćniji srpski tajkuni?! Je l' to Mišković, Beko, Kostić i ostala bratija ne brinu samo o sebi i svojim interesima, već i o svojim radnicima, i nacionalnim interesima srpske privrede u celini?!

Vučić nije pobedio strah od kapitalista, prema njima je krotak i uslužan, a prema radničkoj klasi demonstrira bahatost i agresiju kao svaki gonič robova. On zagriženo slavi i veliča (neo)liberalne mantre o tržištu, konkurenciji i takmičenju, i pri tom se opet, kao đačić koji treba da izvrši svoj „domaći zadatak“ (to uostalom sam za sebe kaže), klanja i sklanja iza nekih autoriteta, ovog puta s pravom, jer su mu oni stvarne gazde i mentori (pred kojima ima toliku tremu da mu čak "klecaju noge", kako reče onomad u Berlinu): „Ljudi ne razumeju da u ovoj zemlji moraju da se ponašaju tržišno, što mi je čak i Angela Merkel više puta ponovila - tržište, konkurencija, takmičenje!“ Onima koji ne uspeju na tržištu, u surovoj borbi za opstanak i veću moć, u konkurenciji i kompeticiji u kojoj se najčešće igra grubo i prljavo, arogantno i obesno poručuje sledeće, kao nekad Đinđić „Sadite kikiriki!“ borskim rudarima koji su ostali bez posla: „Ono što mi štitimo jeste konkurencija, takmičenje, a ne pojedinca nesposobnog da uradi bilo šta, kao što je bilo ranije. Ne može neko 12 godina da čeka posao. Uradi nešto, osnuj firmu, bavi se privatnim biznisom“. Kome to Vučić grubijanski, sadistički, „savetuje“ da osnuje firmu i pokrene privatan biznis (za šta treba minimum nekoliko hiljada evra početnog kapitala)? Je l' onim 120.000 radnika koji u martu ili nisu primili platu ili su primili do 25.000 dinara? Je l' onima koji platu mesecima i godinama ne primaju (skoro pročitah naslov o radniku koji nije primio platu čitavih 145 meseci?!) Je l' onima kojima se umesto plata nude - grobnice[5]?!

Zato Vučićeva priča da „svi slojevi društva treba da podnesu teret krize“, a ne „preko tuđih leđa“, zvuči krajnje cinično. Nama je potpuno jasno ko će (ponovo) podneti najveći teret krize i čija će leđa pucati pod bremenom vučićevskih „reformi“. To sigurno nisu oni poput Beka, Kostića & Co. koji ovih dana preuzimaju javna preduzeća da bi ih, svojim „dokazanim“ radom za opšte dobro, „usrećili“.

Ne, to je ropski proleterijat koga na jesen čeka dalje i još veće socijalno propadanje, sa smanjenjem većinom ionako mizernih i neredovnih plata (10 posto je nekome dovoljno za 4-5 dana preživljavanja). Vučićeve poslednje poruke i pretnje „Ubrzaj, Srbijo!“ i „Brinite o veličini talasa koji nailazi i koji je nezaustavljiv“ zaista treba da zabrinu radničku klasu. Ako neko ne zaustavi ovaj sve brži talas robovlasničkog ludila, radnicima zaista ne preostaje ništa drugo nego da, umesto plata koje im se duguju, prihvate - grobnice. I tako bar na vreme sebi obezbede mesto na „onom“ svetu, kad već nisu mogli u ovom.