Početna strana > Rubrike > Ekonomska politika > Bio jednom jedan (srpski) Bor!
Ekonomska politika

Bio jednom jedan (srpski) Bor!

PDF Štampa El. pošta
Dragan Marković   
subota, 29. septembar 2018.

Bio jednom RTB Bor, simbol Bora i Srbije. Gigant za koji su naši preci, u oba svetska rata, živote davali kako bi ga sačuvali. I u miru se mučilo i učilo, od prvog pronalaska rude 1903. Godine, preko Francuskog društva borskih rudnika, prvih petoletki, sedamdesetih i osamdesetih „zlatnih godina“ do NATO bombardovanja 1999. godine i grčevite borbe za opstanak svih prethodnih godina. U obnovi i izgradnji zemlje posle 1945. godine Bor je podizao bivšu Jugoslaviju, od Đevđelije do Triglava. 

Proteklih meseci Bor je bio udarna tema. Malo zbog dobijanja statusa grada oduzetog 1947. godine, više zbog promenevlasništva, strateškog partnera i jednostavno-prodaje. Da li je brzo se nametnulo pitanje, dobijanje statusa grada „kompenzacija“ za privatizaciju RTB Bor?

Pođimo redom. RTB Bor bio je najjači adut vlasti u svim izbornim kampanjama od 2010. godine i svojevrstan rezervoar za finansiranje SNS, kako u Boru tako i šire. Svi resursi firme su korišćeni za dobijanje izbora. Na primer, radnici su „dobrovoljno“ razvoženi na mitinge SNS diljem Srbije, organizovani mnogobrojni „besplatni“ ručkovi za hiljade aktivista i penzionera, koncerti, razni programi, deljena raznovrsna pomoć, zapošljavalo se, družilo, reklamiralo...

U svakoj izbornoj kampanji je vlast Aleksandra Vučića tvrdila da se za RTB Bor, od koga zavisi cela Timočka krajina, traži strateški partner, s tim što će firma ostati u većinskom vlasništvu države Srbije. To obećanje stvorilo je opuštenost i zamor kod građana koji su, između čestih izbornih kampanja, bombardovani izjavama da je RTB Bor „kamen oko vrata ove Vlade i Srbije i da mu bez strateškog partnera nema spasa. Ponavljalo se da će bez strateškog partnera firma proizvoditi gubitke...

Ubeđivani su građani da država ne može i ne zna da upravlja kompanijom i da je jedini spas negde „na strani“. Nije se ni pokušalo sa promenom menadžmenta RTB Bor. Isti menadžment, na čelu sa Blagojem Spaskovskim, od 2008. godine rukovodi RTB-om. Kako? Uz političku podršku vrha vlasti. Ređale su se mnogobrojne afere, mnogi sumnjivi projekti koji su ovu državu i narod koštali na stotine miliona evra ili dolara, razna neispunjena predizborna obećanja, predizborna nalazišta zlata, bahaćenje i nedomaćinsko poslovanje. Niko iz vlasti nije pominjao privatizaciju nakon toliko ulaganja u RTB. Štaviše, i aktuelni direktor Blagoje Spaskovski, javno je govorio da će „sebi pre odseći ruku nego dozvoliti privatizaciju RTB-a“.          U samo drugačijem stilu zaklinjao se i Vučić. Govorio je da će moliti i klečati pred Kinezima samo da reši pitanje „rak rane“ srpske privrede, da oni preuzmu (uništeni, rastureni i unakaženi) RTB Bor.

Istovremeno su građani Srbije – gle apsurda - ubeđivani, najviše poslednjih meseci, da kompanija pozitivno posluje (zašto li se onda prodaje?), da UPPR daje rezultate, i da je otpis oko milijardu evra dugova stabilizovalo kompaniju. Čak je i Opština Bor oprostila (da li zakonski?) oko milijardu dinara duga RTB-u, iako je javni sektor u Boru u minusu nekoliko milijardi dinara. 

Narod se pita: ko će i kad vratiti Boru i Majdanpeku ovo i ko zna koje sve još, otpisane dugove RTB-a? Kome pripadaju Borsko jezero, deo Brestovačke banje, zemljište u borskom okruženju, objekti i ovde i širom Srbije. Samo gradnja nove topionice   koštalo je koliko se dobija novca za 63% celog RTB-a, pa se, i zbog toga postavlja pitanje – da li je kompanija poklonjena i zašto je namerno (dokaza nije malo), dovedena do propasti. Razne krađe zlata, bakra, svakojakog kriminala – ostaće zaboravljene, kako stvari stoje, zaboravljene kao da ih nikada nije bilo.

Zar je moguće da se preko svih promašaja i kobnih grešaka pređe ćutke i bez trunke odgovornosti i sve u saglasju sa vlašću. Borba čestitih, stručnih i pravičnih Borana, i ne samo Borana, za očuvanje RTB-a ostaće uzaludna. Oni su, iz najboljih namera želeli da RTB Bor ostane u državnim rukama i da ga naša pamet reorganizuje i vrati mu stari sjaj. Zbog naših predaka a pre svega budućih pokolenja. Vlast je bežala, iz samo njima znanih razloga, od toga. Stvoreni politički ambijent sa svojevrsnom medijskom cenzurom nikome ne koristi sem zagovornicima ideje da je jedini izlaz u prodaji nacionalnog resursa kakav je RTB Bor. Aktuelna politička elita pokazala je, (samo neće da prizna) da ne zna ili joj nije u interesu da upravlja strateškim resursima. Prodaja RTB Bor kao i PKB, gotovo u isto vreme, pokazuje svu nezrelost i nedostatak domaćinske vizije Vučićeve vlasti. Kriminalizacija RTB Bor i uporno ponavljanje režimskih medija i naručenih analitičara, kao i dežurnih ekonomista - kako nema drugačijeg rešenja, doprinelo je da se vrednost firme umanji do obezvređivanja. 

A izjednačavanje RTB-a sa Železarom Smederevo, uz dužno poštovanje, nije umesno. RTB Bor je kompanija koja proizvodi bakar i plemenite metale – ne samo zlato – strateške metale koji su potrebni svakoj ozbiljnoj državi. Ogromne overene rezerve ovih metala i rudnik u nastajanju blizu RTB-a dodatno uvećava vrednost kompanije i značaj ovog dela Srbije. Samo dan nakon objave ministra rudarstva u Vladi Srbije Aleksandra Antića da je kineska kompanija Ziđin zainteresovana da dokapitalizuje Bor i postane vlasnik 63 odsto kompanije, otvaraju se nova sagledavanja na RTB Bor kao centar svih sledećih dešavanja u proizvodnji bakra i plemenitih metala. Odbor direktora strane kompanije Nevsun 5. septembra jednoglasno je preporučio akcionarima da prihvate ponudu kineskog Ziđina i toj kompaniji prodaju svoje deonice za ponuđenih 1,9 milijardi kanadskih dolara. Kinezi će, kao dobri pregovarači, taj novac iscrpeti iz ostvarenog profita u RTB-u, što i ne kriju.

Zato su, za ovu i sve buduće transakcije važna sledeća pitanja:  

Da li je Srbija kao davalac istražnih prava i pod kojim uslovima je omogućila preprodaju prava istraživanja? Koje su obaveze potpisnika a koja prava? Da li uopšte postoji ugovor? Koliko je Srbija naplatila licencu za istražna prava? Dokle važe istražna prava? Da li je Srbija, poput ozbiljnih svetskih kompanija zainteresovanih za okolinu Bora, angažovala i konsultovala finansijske i pravne savetnike? Da li je Srbija (pro)dala, i pod kojim uslovima, eksploataciona prava? Ako nije, kako je moguće, na ovaj način, bez veće zainteresovanosti države, da strane firme „trguju“ ovakvim rudnim blagom koje predstavlja ogroman nacionalni resurs? (Podsećanja radi, otkriveno nalazište Čukaru Peki jedno je od najvećih svetskih nalazišta rude bakra. Procenjuje se da rezerve ovog nalazišta iznose oko 14 miliona tona bakra i blizu 300 tona zlata. Poređenja radi, rezerve bakra su 4 puta veće od iskopanih u 115 godina RTB Bor (3,5 miliona tona bakra), a rezerve zlata veće su blizu 2 puta (oko 160 tona). Da li ove, strane firme imaju pravo preče kupovine budućeg rudnika? Šta su prava i obaveze Srbije prema kompanijama koje istražuju nalazište? Da li je, vezano za nalazište, urađena Studija o proceni uticaja na životnu sredinu budućeg rudnika? Da li je urađena Strateška studija? Gde je prostorni plan?_Zašto se sve radi daleko od očiju javnosti? Da li će kupovina Čukaru Peki biti upravo to „obećano ulaganje“ u RTB Bor, i da li će se iz proizvodnje sa tog nalazišta finansirati rudarska proizvodanja u rudnicima „Cerovo“, „Veliki Krivelj“, „Majdanpek“, i najveće podzemno nalazište, „Borska Reka“ . A možda će se iz proizvodnje u RTB Bor finansirati buduće aktivnosti?

Nalazište „Čukaru Peki“i RTB Bor mogu supstituisati neverovatnu moć i preokrenuti poslovanje RTB Bor. Tu sinergiju je objasnio   ministar Antić. Ziđin će kao strateški partner do treće godine obezbediti punu iskorišćenost kapaciteta Topionice od 80.000 tona godišnje, a u šestoj godini proizvoditi u Topionici između 120.000 i 150.000 tona. Zbog toga će morati da se izgradi nova topionica, a postavlja se pitanje i načina topljenja (priprema koncentrata, od iskopavanja rude preko flotacijske pripreme, jalovišta, i dr. ).

RTB Bor zauzima centralno mesto u budućim dešavanjima. Bez njega svakoj stranoj firmi je kupovina novih nalazišta mnogo skuplja.

Čen Đinghe, predsednik kompanije Ziđin, prilikom objave vesti o kupovini Nevsuna je istakao, citiram: „Nevsun je izuzetna rudarska kompanija sa čvrstim fokusom na sigurne, efikasne i održive rudarske prakse“. Dalje navodi: „U Srbiji na projektu Čukaru Peki nameravamo da brzo razvijamo Gornju zonu i u njoj otpočnemo proizvodnju i da nastavimo da unapređujemo i definišemo prvoklasne potencijale Donje zone“.

Postavlja se i pitanje gde je interes Bora i Srbije u kupovini Nevsuna od strane budućeg većinskog vlasnika RTB Bor? Da li se treba slavodobitno radovati mrvicama od 350 miliona dolara koje se kroz tzv. dokapitalizaciju dobijaju od Kineza za 63% RTB? Ova vlast opijena „velikim uspesima“ bez ikakvog strateškog kapaciteta nije videla da je RTB Bor u budućnosti mogao biti zamajac razvoja, „zlatna koka“ Srbije. Zašto nisu angažovane svetski priznate konsultantske kuće kako da ih savetuju šta da rade sa RTB-om, odnosno zašto nije zadržan 51% vlasništva?

Poštovani sugrađani i građani Srbije, najveći gubitnik u svemu je Srbija. Građani Bora se, ionako, nisu pitali. Bakar je metal od globalnog interesa i način rešavanja sudbine RTB Bor je vođen na „čudan“ način, nejasno i ispostavlja se amaterski od strane nekompetentnih ili nestručnih   pregovarača. Ako je sam Vučić, i pored toga što mu Ustav to ne dozvoljava, dogovarao prodaju, postavlja se pitanje - da li postoji podela vlasti u Srbiji? Da li će za ovo (ne)delo nekad i neko debelo odgovarati? Jer, već od danas možemo obnarodovati:

BIO JEDNOM JEDAN (SRPSKI) BOR!