Да ли ће данашња омладина морати да ради скоро до смрти, или шта доноси демографски суноврат и технолошко успоравање?

Поставља се питање да ли ће данашња омладина морати да ради знатно дуже од нас, до дубоке старости. По свему судећи да; они који су данас тек пунолетни, као и они који на  почетку тридесетих, одлазиће у пензију знатно старији од данашњих 61 годину за жене и 65 година за мушкарце.

Разлози су: технолошко успоравање и снажно старење популације, и са тим повезано огромно повећање издатака на финансирање пензионих и социјалних давања. Једноставно, биће све мање оних који ће моћи да створе доходак из кога ће се исплаћивати пензије и средства за здравствену заштиту све старијег становништва, која је вишеструко скупља од лечења човека у средњим годинама (индикативно је да су просечни трошкови лечења током последњих шест месеци живота већи него сви пређашњи).

Решење ће се наравно наћи у смањивању релативних издатака на те сврхе, а у оквиру тога најважнији задатак биће успоравање ‘прилива’ нових пензионера. А то значи значајно померање ‘старосне границе’ у наредним деценијама. Тренутна ‘горња граница’ која се фазно уводи у неким европским земљама (као што је у Аустрији, Пољској, а најављује се и у суседној Хрватској) од 67 година изгледаће веома ниско тада (истина, у Јапану се све чешће помиње ‘невероватних’ 75 година!).

Како често наводи ММФ, потенцијални раст успоравају ниска продуктивност, старење становништва и заостали проблеми финансијске кризе из 2008, пре свега, огромни дугови. У складу са ММФ-ом потенцијални економски раст је значајно опао у развијеним, али и у земљама у развоју.[1]

Висок ниво јавног дуга, али и компанијског, те и приватних дугова становништва (у Србији је разлог врло ниске просечне задуженост појединаца последица изолације 90-их, када нисмо могли да се задужујемо, као што су то нпр. урадили Хрвати, а посебно Словенци), ограничава капиталне расходе, који је се после пада повезаних са Великом рецесијом кризе више нису вратили на преткризни ниво. Тиме узрокован пад инвестиција подразумева и спорији раст продуктивности, док глобално старење становништва (осим у Африци и Јужној Азији), смањује прилив нових радника.

Проблем са технолошким успоравањем

Знатно успоравање технолошког прогреса драстично умањује раст расположивог дохотка. Наиме, технолошки напредак на Западу, с којим је економија Србије преко западне Европе нераскидиво повезана, снажно се успорава. ОЕЦД указује да раст продуктивности опада и у земљама у развоју, попут Кине и Индије већ до 2007, док је тај процес у развијеним земљама видљив већ од 2000.[2]

Нпр. стопа продуктивности рада, која је можда најбољи показатељ технолошких унапређења, износи нешто испод 1% на Западу у последњих пола деценије (а пад траје дуже од деценију што имплицира наставак четворо-деценијски дуге практичне стагнације свих надница, осим оних за најбогатије[3]). У суштини, то значи, да је уз одржавање такве стопе раста продуктивности рада потребно преко седам деценија да се удвостручи остварени укупни доходак пер капита.

Наиме, технолошки напредак на Западу, с којим је економија Србије преко западне Европе нераскидиво повезана, снажно се успорава.

То је веома много година, посебно ако се поредимо са (‘златном’) другом половином двадесетог века, када се привредна активност по становнику удвостручавала за мање од 20 година.

У периоду 2011- 2015. продуктивност рада у САД расла је само 0,4% годишње,[4] што је вишеструко мање од просечног годишњег раста америчке продуктивности рада од чак 2,3% од 1950-их до данас.[5] Оно што обесхрабрује су све чешћа академска гледишта да је успоравање продуктивности рада резултат трајног застоја у технолошком прогресу и иновативности, односно да је почело знатно пре Велике рецесије, што упућује да се претходне високе стопе раста продуктивности неће повратити, а то указује да је потенцијални привредни раст смањен.[6]

Поједностављено, само раст продуктивности, односно оного што створимо по радном часу, дозвољава платама да расту а да то не прати и повећање цена. Дакле, дугорочно посматрано, раст продуктивности рада је практично једини пут ка просперитету. Разлог зашто данас просечни Србин живи неупоредиво боље него пре 100 година је то што по радном сату ствара вишеструко више него тада, не само у индустрији, већ и у аграру (због механизације, ђубрива и нових сорти), грађевинарству (због употребе кранова, армираног бетона, нових материјала), услужним делатностима.

Оно што је сигурно је да са просечном стопом раста продуктивности рада из претходних пет или шест година наши унуци неће живети много боље него ми, поред осталог и због бремена дугова и повећаних обавеза за социјално-пензионе издатке који им практично остављамо.

Проблем неодрживости садашњих пензионих давања

Изражени проблем у Србији је да удео популације која припада потенцијалној радној снази снажно опада, истовремено са смањењем укупне популација (за пола процента годишње). Ова тенденција се практично једино може неутрализовати снажним растом продуктивности рада, што је мало вероватно. Истина, све мања расположивост радне снаге, која ће доћи до изражаја двадесетих година овога века када ће стопа незапослености извесно пасти испод просека ЕУ, природно подстиче раст продуктивности рада.

У периоду 1955-2015. Србија је остварила скроман раст продуктивности рада од само 0,6% просечно годишње.[7] Од 2000. до 2008. остварен је просечан раст продуктивности од 5,5%, да би следећих 7 година уз практичну стагнацију БДП те пад укупне запослености за око 15% остварен просечна раст продуктивности од скоро 2% годишње, која је, нажалост, последица отпуштања радника.

Са порастом удела старијег становништва, млађи радници се суочавају са растућим трошковима (као порески обвезници), будући да је потребно да се испуне обећања претходних влада када су у питању пензије. Разлика између прихода оних са 65 и више година и остатка становништва знатно је смањена у Европи и САД од почетка Велике рецесије 2008. У неким земљама, нпр. Француској и Шпанији, људи старији од 64 године сада просечно приходују нешто више од млађих.[8]

Оно што нас извесно чека наредних деценија је даљи раст удела пензионера у популацији Овај неизбежан тренд подразумева и снажно старење популације, те последични раст удела становништва које прима пензију у укупној популацији. 

Процес старења становништва последица је све мањег удела младог становништва у укупном становништву, док је удео старијих од 65 година чак 18,2% и констатно расте. Како се очекивано трајање живота стално продужава (тренутно је близу 76, док би 2050. требало да износи скоро 83 године), јасно је да процес старење домаћег становништва иде брзом динамиком.

У наредним деценијама све већи проблем Србије постајаће то што ће број запослених бити знатно мањи него сада услед смањења популације (те ће и сума наплаћеним доприноса за пензионо релативно опадати). Понуда радне снаге биће скромна и углавном неадекватних профила (нпр. пуно образованих, уметника, а мало аутомеханичара, водоинсталатера, зидара или молера). Последични притисак на раст зарада, те слабљење конкурентности домаће привреде, значиће и мање инвестиција у Србији. 

Како се смањује број оних који раде, а повећава број пензионера, то значи да ће бити мање пара за пензије.

Кључно економско, социјално и (наравно) политичко питање постаће одрживост пензионог система (а и социјалних давања). Наиме, пензије се не исплаћују из фонда, који практично не постоји, већ систем  почива на међугенерацијској солидарности: дакле, од тренутних плата (пензиони систем је у ствари проточни бојлер, и то је случај у скоро свакој земљи). Како се смањује број оних који раде, а повећава број пензионера, то значи да ће бити мање пара за пензије.

Могуће је повећати ПИО доприносе, али би то смањило конкуретност привреде услед раста бруто плата, односно трошкова за послодавце. Могуће је и да се трансфери из буџета за пензије повећавају, али би то оставило мањи простор за нпр. капиталне инвестиције, које би требало да стварају нова радна места и подижу ниво привредне активности. Померање старосне границе за пензије, уз наставак погоршања односа просечне пензије према просечној плати, ипак се чини најизвеснијом солуцијом.

Да ли ће наша омладина икада отићи у пензију?

Индикативно је да све више младих верује да неће моћи да рачунају на пензије. Чак осмина тзв. ‘millennials’, односно ‘генерације Y’, коју научници дефинишу као оне који су рођени раних 1980-их те до почетка 2000-их (којих нпр. има око 83 милиона у САД 2015.) сматра да ниикада неће уживати пензије.[9]

Наиме, 12% припрадника те генерација (дефинисане као они чија је старост између 20 и 34 године) очекују да ће радити док не умру. Студија, објављена 24. маја 2016. (од стране Манпоwер Гроуп, са супервизијом Репутатион Леадерс), указује да чак 37% Јапанаца сматра да ће радити ‘до гроба’, у поређењу са 18% у Кини, по 12% у САД, Британији, Холандији и Италији, те само 3% у Шпанији. У Канади тако мисли 14%, а у Грчкој 15% (у Аустралији 11%, у Немачкој 9%, у Француској 8%). Иначе, анкетирано је 19 хиљада ‘милленниалс’ у преко 25 земаља, који су у радном односу. Индиректно повезан са тим је и налаз америчког ‘Буреау оф Лабор Статистицс’ да чак 18,9% држављана САД старијих од 65 година још увек ради.

Мноштво питања у Јапану понукало је ‘генерацију Y’ да све чешће размишља о раду до смрти, а пре свега повећана неизвесност. То је повезано са смањењем стопе националне штедње, лошијим перпсективама за запошљавање, видљивим драстичним старењем јапанског становништва које оптерећује систем социјалне заштите. Интересантно је да студија показује да чак 32% мушкараца и 66% девојака планира да узме слободно време за рођење своје деце, што указује да немају пуно поврења да ће то прво моћи регуларно да користе (нпр. преко породиљског).

Америчкој Y генерацији приоритети су сигурност посла, односно плата, те бенефиције, што не чуди с обзиром на то да су студенти завршних година факултета у 2014. просечно дуговали за нас невероватних 29 хиљада долара за студентске кредите.

Студија није обухватила српску генерацију Y, али је реално претпоставити да би њихови искази могли бити слични онима који су дали њихови вршњаци из Грчке, од којих седмина не очекује да ће икада уживати пензију. Можда је битна разлика и то што један део наше млађе генерације размишља и о алтернативе, а то је да барем део радног стажа остваре у некој западној земљи што би им омогућило спокојну старост, будући да су ино-пензије знатно више, а трошкови живота у отаџбини двоструко нижи. Такав став и не чуди имајући у виду да скоро 600 милиона евра сваке године у нашу земљу дође по том основу, што је једна од најважнијих платнобилансних суфицитарних ставки.

Оно што је извесно и неизбежно је да ће нам релативне пензије бити мање него данас. На крају таква је и интенција фамозне Фискалне стратегија, чији је циљ да оне буду сведене на (испод) 11% БДП у наредне две-три године. Тренд је очит, док су пре петнаестак година просечене пензије чиниле две трећине просечених нето плата у претходној години тај количник  био је 52,2%. Рацио између 40% и 45%, који је карактеристичан за Западну Европу, где су, ‘узгред буди речено’, пензије у апсолутном износу пет или шест  пута више, чини се да је неизбежан.

Рацио између 40% и 45%, који је карактеристичан за Западну Европу, где су, ‘узгред буди речено’, пензије у апсолутном износу пет или шест  пута више, чини се да је неизбежан.

Наравно, у цитираној студији је реч о перцепцијама. И поред погоршавања популационих трендова, лошијег стања када су пензиони и социјални фондови у питању, тешко је веровати да би политичке елите себи могле дозволити такав луксуз: да изврше редиструбицију укупног друштвеног дохотка тако да не обезбеде довољан део ‘колача’ за пензије и здравство. Наиме, геронтократије су те која владају светом.

Поред тога, када је човек млад, пензија му се чини тако далеком да неретко мисли да је небитно шта ће бити за четири деценије. Ипак, није згорег подсетити се старе латинске изреке: Увек мисли о крају. 

[9] Polly Mosendz, 2016. ‘These Are the Countries Where Millennials Will Work Themselves to Death’ May 25, 2016. Bloomberg.

www.bloomberg.com/news/articles/2016-05-25/these-are-

the-countries-where-millennials-will-work-themselves-to-death