Da li će se banke i finansijska tržišta oporaviti u 2009?

(Danas, 29.12. 2008)

Njujork - Globalna finansijska tržišta iskusila su u 2008. najveću krizu posle velike depresije tokom tridesetih godina. Velike finansijske institucije su propale, druge su jeftino kupljene ili su preživele uz obilatu pomoć. Svetske berze izgubile su više od 50 odsto vrednosti; razlike u kamatnim stopama drastično su povećane; došlo je do velikog sloma likvidnosti i kredita, a mnoge ekonomije u razvoju pohrlile su u Međunarodni monetarni fond po pomoć.

Dakle, šta predstoji u 2009. godini? Da li je najgore iza nas ili ispred nas? Da bismo odgovorili na ova pitanja, moramo da shvatimo da je u toku opasan ciklus ekonomske kontrakcije i pogoršanja finansijskih uslova. Sjedinjene Države sigurno će iskusiti najveću recesiju u poslednjih nekoliko decenija, duboku i dugotrajnu kontrakciju, koja će trajati oko 24 meseca, tokom cele 2009. godine. Štaviše, doći će do stezanja celokupne globalne privrede. Doći će do recesije u evrozoni, Velikoj Britaniji, kontinentalnoj Evropi, Kanadi, Japanu i drugim naprednim ekonomijama. Postoji i rizik da dođe do grubog prizemljenja ekonomija u razvoju jer trgovinske, finansijske i valutne veze prenose realne i finansijske šokove na njih. U naprednim privredama, recesija je početkom 2008. povratila strahove o stagflaciji iz sedamdesetih (kombinacija ekonomske stagnacije i inflacije). Međutim, kako agregatna tražnja pada ispod agregatne ponude, slabljenje tržišta robe vodiće manjoj inflaciji jer je kupovna moćkompanija ograničena. Takođe, rastuća nezaposlenost kontrolisaće troškove rada i rast plata. Ovi faktori, u kombinaciji sa oštrim padom cena sirovina, učiniće da inflacija u naprednim zemljama pada ka nivou od jedan odsto, stvarajući zabrinutost da će doći do deflacije, a ne stagflacije. Deflacija je opasna jer vodi u zamku likvidnosti: nominalne stope ne mogu da padnu ispod nule, tako da monetarna politika nema efekata. Cene u padu znače da je realna cena kapitala visoka i da realne vrednosti nominalnih dugova rastu, što vodi daljem padu potrošnje i investicija, a na taj način pokreće opasan ciklus u kojem se prihodi i radna mesta dalje smanjuju pooštravajući pad tražnje i cena. Kako tradicionalna monetarna politika ne daje efekte, koristiće se druge neortodoksne mere: mere za spasavanje investitora, finansijskih institucija i onih koji pozajmljuju, zatim velike količine likvidnosti za banke kako bi se smirila kreditna kriza, kao i još radikalniji potezi za smanjenje dugoročnih kamatnih stopa na državne obveznice i smanjenje razlika među kamatama na tržištu i kod državnih obveznica.

Današnja globalna kriza pokrenuta je pucanjem cenovnog mehura na američkom tržištu nekretnina, ali nije izazvana tim događajem. Kreditna prezaduženost Amerike bila je u hipotekama građana, komercijalnim hipotekama, kreditnim karticama, kreditima za automobile i kreditima za studente. Prezaduženost je postojala i kod sekjuritizovanih proizvoda koji su pretvarali te dugove u toksične finansijske derivate; u pozajmicama lokalnih vlada; u pozajmicama radi kupovina kompanija do kojih nikada nije trebalo da dođe; u korporativnim obveznicama koje će sada pretrpeti velike gubitke u poplavi kašnjenja s otplatom; u opasnom i neregulisanom svop tržištu za loše kredite. Osim toga, ove patologije nisu bile ograničene samo na SAD. Postojali su baloni na tržištima nekretnina u mnogim zemljama, napumpani prekomernim davanjem jeftinih pozajmica koje nije odražavalo rizike koje je nosilo. Postojao je balon i na tržištu sirovina i baloni kod privatnih kapitalnih i hedžfondova. Zaista, sada vidimo nasleđe senke bankarskog sistema, kompleksa nebankarskih finansijskih institucija koje su ličile na banke kada su pozajmljivale kratkoročno, zaduživale se puno i investirale na dugi rok. Kao rezultat toga, najveći balon imovine i kredita u ljudskoj istoriji sada puca, sa verovatnim ukupnim gubitkom od zapanjujućih dva biliona dolara. Zato, ukoliko vlade brzo ne dokapitalizuju finansijske institucije, kreditni slom biće još oštriji jer gubici rastu brže nego dokapitalizacija, pa su banke prinuđene da smanjuju kredite. Cene kapitala i druge rizične imovine značajno su pale u odnosu na najviši nivo postignut krajem 2007. godine, ali i dalje postoje rizici da se pad nastavi. Sve širi konsenzus sugeriše da su cene rizične imovine, uključujući i kapitala, pale toliko da se nalazimo na dnu i da će doći do brzog oporavka.

Međutim, najgore je i dalje pred nama. U narednih nekoliko meseci, makroekonomske vesti i izveštaji o prihodima i zaradi koji stižu iz celog sveta biće lošiji nego što se očekuje, a to će stvoriti dodatni pritisak na cene rizične imovine, s obzirom na to da se analitičari i dalje zavaravaju da će ekonomska kontrakcija biti blaga i kratka. I dok je rizik od totalnog sistematičnog finansijskog opadanja smanjen merama grupe G7 i drugih ekonomija kako bi oporavili svoje finansijske sisteme, opasna ranjiva mesta i dalje postoje. Kreditni slom će se pogoršavati; smanjenje zaduživanja će se nastaviti jer su hedžfondovi i drugi zaduženi igrači primorani da prodaju imovinu na nelikvidnim i uzdrmanim tržištima, tako stvarajući još veći pad cena i uklanjajući još nesolventnih finansijskih institucija iz posla. Nekoliko rastućih ekonomija sigurno će ući u finansijsku krizu. Zato će 2009. biti bolna godina globalne recesije i daljih finansijskih stresova, gubitaka i bankrota. Samo agresivna, koordinisana i efektivna akcija naprednih i rastućih ekonomija može da osigura da se globalna ekonomija oporavi 2010. godine umesto da uđe u još duži period ekonomske stagnacije.

(Autor je profesor ekonomije u Štern školi biznisa na Njujorškom univerzitetu, predsednik konsultantske kuće RGE monitor)