Доходовна неједнакост и њен утицај на привредни раст

Пред сам скуп у Давосу сазнали смо од НВО ОXФАМ да 1% најбогатијих има већу имовину него преосталих 99% заједно, те да би 62 најбогатија, чија имовина је једнака имовини половине најсиромашнијих у свету, могли стати у аутобус, а пре пет година за то је био потребан џамбо-џет. Имовина најсиромашније половине човечанства од 2010. је смањена за хиљаду милијарди долара, односно за 41%, док је имовина фамозне 62 особе, где је и девет жена, порасла за више од 500 милијарди долара на 1760 милијарди долара. Најсиромашнија половина човечанства је од почетка 21. века добила мање од 1% укупног повећања светског богарства, док је 1% најбогатијих дошао до чак половину укупног повећања. Оксфам позива да се оконча "доба пореских рајева (где се улагање компанија учетворостручило од 2000), који земље у развоју коштају најмање 100 милијарди долара.[1] 

Ипак, неки помаци су направљени; у последње две деценије на глобалном нивоу остварен је знатан напредак у приступу здравству и образовању и борби против сиромаштва. Удео најсиромашнијих у земљама у развоју је готово преполовљен (око милијарду људи се спасило екстремног сиромаштва). И поред овога, приходи и богатство широм света су веома неравномерно расподељени, односно неједнакост је све већа, јер нпр. више од половине прихода који је остварен између 1988. и 2008, отпада на 5% најбогатијег становништа, док скоро ништа од тих прихода не добија десетина најсиромашнијег становништва. Глобално богатство се процењује на 48 500 долара по пунолетном становнику (којих је у свету 4.6 милијарди), али на око 69% одраслих у категорији са најнижим приходима отпада само 3% светског богатства. Неједнакости су се повећале у протеклих 20 година, те на 8% светског становништа отпада чак 82% глобалног богатства. Слична трендови су и код транзиционих земаља, где спада и Србија.

Ако узмемо Гини коефицијент (којиме се најчешће мери неједнакост, који практично има вредности између 20 и 65, а где већи ниво показује неравномернију расподелу дохотка) наша земља је после средњег нивоа неједнакости у оквиру региона југоисточне Европе, допшла у незавиднију позицију последњих година. Наиме, кретање тог индекса указује на стагнантан ниво неједнакости у Србији од 2002 до 2005 (око 33); потом је уследио знатан пад закључно са крајем 2008 (на 28,2), потом повећање на 29,7 (2010)[2]. Како показују подаци The World Factbook CIA, наредних година бележили смо знатан раст, на 38,7 (2014). По истом извору, Србија стоји лошије од већине земаља региона и Европе. Нпр. просек Гини коефијента за ЕУ је 30,6 (2012), за Македонију 43,6 (2013), за Бугарску 35,4  (2012), за Хрватску 32 (2010), за Грчку 34,4 (2013), за Турску 40,2 (2010), док су Румунија, Словенија или централно европске државе земље са знатно мањом доходовном неједнакошћу. Ако нам је за утеху, ‘једнакији’ смо од земаља као што је: Грузија који има Гини индекс 46 (2011), Хаити 59,2 (2011), Бразил 51,9 (2012), Русија 42 (2012), Кина 46,9 (2014), САД 45 (2007), Уругвај 45,3 (2009), Микронезија 61,1 (2013), Јужна Африка 62,5 (2013) и већине других неевропских држава.[3]

Ипак, применом ОЕЦД скале еквиваленције доходовна неједнакост у Србији је знатно мања и стабилна у периоду 2008-2012 (око 30). Исто истраживање је потврдило познату економску законитост да се током кризних периода неједнакости смањују. [4] Овде треба додати да се Гини коефицијент заснива на службеним подацима националних статистичких завода, који не у узима у обзир да се око 30% ГДП Србије реализује у сивој зони, што је нешто више од просека земаља региона. То указује да је у нашој земљи много већи степен стварне неједнакости измедју социјалних група, јер су неке од њих имале енормни раст богатства услед приватизације (на штету губитника транзиције).

Репродуковање неједнакости

Деца факултетски образованих родитеља у САД добијају у знатно времена за негу и стални дијалог који им помаже  да развијају своје мишљење. Наиме, време које оба родитеља проводе одгајајући децу (до четири године старости) више је за око 50% код високо образованих родитеља. Радничка класа и самохрани родитељи, који имају мање слободног времена, чешће траже да им се њихова деца једноставно покоравају, што ту децу спречава да науче да организују своје животе или мисле својом главом.

Дакле, како свет постаје сложенији и награде за врхунске когнитивне способности се повећавају, тако сиромашни родитељи постаје све већа препрека друштвеној покретљивости. Јаз између богатих и сиромашних расте већ у васпитавању деце.

Породице са образованим родитељима су дуготрајније и самим тим стимулативније за успешан одгој деце.  Шанса да дете до седам година живи у породици са једним родитељем је вишеструко већа код оних који немају високо образовању у САД.[5] Заједнички оброк, симбол породичне кохезије, такође је чешћи код породица са високо образованим родитељима.[6]

Када је у питању шанса за завршетак студија у зависности од резултата на тесту после основне школе, деца која припадају најбогатијој четвртини америчке популације која су имала одличне резултате на поменутом тесту имају вероватноћу да дипломирају од чак 75%. За децу из најсиромашније четвртине становништва САД, са такође одличним резултатима на истом тесту, та вероватноћа је скоро три пута мања. Дакле, породични бекграунд је болји предиктор да ли ће дете дипломирати на универзитету, него завршни тестови након 8. разреда. Обесхрабрује да ће деца из најбогатијег кварта са лошим оценама на тесту имати сличну вероватноћу да заврше колеџ, као и деца из најсиромашнијих кварта са високим резултатима на истом тесту. [7]

Дакле, како свет постаје сложенији и награде за врхунске когнитивне способности се повећавају, тако сиромашни родитељи постају све већа препрека друштвеној покретљивости. Јаз између богатих и сиромашних расте већ у васпитавању деце.

За Србију је индикативно анализа на основу анкетирања 415 породица школске деце на територији града Крагујевца из 2010. Јасно се показало да је породица један од најзначајнијих фактора који утиче на успех ученика. Нпр. деца родитеља са вишим и високим образовањем (који су чинили тек четвртину укупног броја родитеља) су у прва четири разреда основне школе у 90,6% случајева имала одличан успех, а деца родитеља који имају образовање до завршене основне школе су тек у 38,2% случајева постигла одличан успех.[8]Установљено је да родитељи из средње класе изражавају већу заинтересованост, што показују чешћим доласком у школу да би разговарали о напредовању своје деце.[9]

Образовани родитељи подижу децу тако да она постају свесна сопствених вредности и талената, притом их мотивишући да развијају своје способности кроз разне ваншколске активности. Образовање родитеља има већи утицај на успех деце од породичног социо-економског статуса. Деца мање образованих људи чешће имају проблематично понашање од малишана чији су мама и тата високо образовани, а управо ти проблеми у понашању могу довести и до слабијег успеха у школи (деца која се кажњавају због непримереног понашања у школи чешће развијају одбојност према образовању уопште и губе вољу да за постизањем успеха на том плану). Деца највише уче из примера, и то углавном из оних које посматрају код куће. Уколико родитељи читају књиге, одлазе у музеје и позоришта, веће су шансе да ће деца учествовати у тим активностима. Такви родитељи позитивно утичу на самопоуздање малишана.

Индикативно је да и ПИСА тестови показују да социо-економски статус има значајан утицај на ученичка постигнућа и у Србији. Сиромашни ученици остварују слабије резултате и похађају слабије школе, самим тим смањује се друштвена мобилност. Наиме, резултати на ПИСА тесту у великој мери зависе од социо-економског статуса тестираних 15-годишњака. Наиме, преко два пута више функционално неписмене деце налази се у првом (социо-економском) квартилу (најсиромашнијих 25% популације по приходима) у односу на четврти.[10] За друштво је веома важно да  се омогући подједнака доступност образовања за децу из свих друштвених слојева, јер је то услов за друштвену мобилност. Са становништа ефикасности је важно да способни ученици могу да стекну најбоље образовање без обзира на социјални положај породице.

По ПИСА тесту 2012. године (15 годишњаци) Србија се налази у у доњој половини европских земаља. Бољи смо од Црне Горе и Албаније, Бугарске и Румуније, а у истом нивоу са постигнућима Турске, Кипра и Грчке. Сви ученици су на сврстани у четири групе (квартила), у првој најсиромашнији, у четвртој најбогатији. Тест показује да постоји разлика од 77 поена између најсиромашније и најбогатије четвртине ученика у постигнућима из математике. Иначе, највећи број ученика у Србији налази се на првом и другом нивоу постигнућа на ПИСА скали 2012. Овај податак јасно указује да је наш систем и даље базиран на репродукцији, а не на употреби стечених знања.

Чињеница је да гимназије представљају најбољи средњошколски профил у Србији. Циљ је изградња образовног система који подстиче размишљање, уместо реподуковање. Потребна је боља обученост наставника, награђивања наставника и школа према резултатима. Пожељни су подстицаји (у виду стипендија, нпр.) за ђаке са нижим социо-економским статусом да упишу гимназије. Треба радити на смањење потреба за приватним часовима, који нису доступни сиромашнијима (активирати допунску и додатну наставу).

Наш познати социолог Младен Лазић је у студији из 1987. закључио да је  «постојећа друштвена структура резултат изразито бурног процеса вертикалне покретљивости, природног за пост-револуционарну епоху која је истовремено и период битне структуралне трансформације (из аграрно/руралног у индустријско/урбано друштво). Стабилизација тих [...] процеса разоткрива иманентне обрасце покретљивости социјалистичког друштва. Оно се не може једнозначно одредити ни као отворено, ни као затворено. Самообнављање група представља основни облик репродукције, што указује на класну природу друштва». У савременом раздобљу више није реч о бурним процесима друштвене стратификације, али је самообнављање и је даље делатан процес.[11]

Иначе, вертикална покретљивост се збива на тај начин што појединци битно мењају свој друштвено-економски положај, тако да прелазе у други слој, виши или нижи. Вертикална покретљивост се манифестује, дакле, као друштвено напредовање (или назадовање) на лествици социјалне стратификације. У првом случају долази до промена друштвено-економског статуса између припадника различитих генерација, на пример између оца и сина, док је у другом реч о статусним променама које појединац доживљава у току свог живота.

Оно што изазива промене у друштвено-економском статусу су: промене у захтевима за обављањем професионалних и других друштвених улога и „промене у понуди талената (способности)”. Ако, на пример, вршење одређених професионалних улога у одређеном периоду тражи већу стручност него раније, то може да изазове веће социјално померање, било да они који више нису у стању да их врше напуштају своје дужности, или се јављају кандидати за њихово обављање из других слојева. Типичан и значајан пример ових процеса је повлачење знатног броја капиталиста са дужности руководилаца предузећа (при чему они, наравно, задржавају свој статус капиталиста који присваја вишак вредности) и преузимање те улоге од стране професионалних менаџера, често из нижих друштвених слојева.[12]

Колико је потребно неједнакости за економски развој?

Писац најутицајније економске књиге после Кејнза, Капитал у 21. veku (Capital in the Twenty-First Century) Томас Пикети индиректно поставља и питање колики је ниво доходовне неједнакости који неће довести до урушавања друштвене кохезије и стабилности.[13] Основна теза Пикетија је да ће, будући да је стопа приноса на капитал тренутно већа од стопе раста глобалне економије, удео светског богатства у власништву малобројне елите задржати тренд пораста. Другим речима, треба очекивати да богати постану богатији. Капитализам аутоматски генерише произвољне и неодрживе неједнакости које радикално подривају меритокраске вредности на којима се заснивају демократска друштва.

Индикативно је да би Кина могла парадигма процеса које описују француски економиста. Након смрти Мао Цедунга 1976. мера неједнакости прихода износила је 31 (Гини индекс), да би до 2014. нарасла до 45,9. Стога се поставља питање није ли раст неједнакости цена коју је Кина морала да плати у свом четвородеценијском бегу из сиромаштва? Пикети уз то сматра да није добро да акумулација богатства ствара превелику неједнакост.

Прелазак из једног у други систем може бити трауматичан, што је, по свему судећи, тренутно случај.

Да ли свет и Србија у ери у којој је превише неједнакости? Односно, да ли свака епоха има ниво неједнакости која јој је потребна. Различити економски системи најбоље функционишу са различитим нивоима неједнакости, стварајући селективне притиске да се награђују групе које се крећу ка ефикаснијем нивоу производње. Прелазак из једног у други систем може бити трауматичан, што је, по свему судећи, тренутно случај.

Пре 15 хиљада година, пре припитомљавања животиња и узгајања биљака, човечанство је било састављено од ловаца-сакупљача који су енергију потребну да преживе добијали од уловљених дивљих животиња и скупљених биљака. У то време било је веома тешко створити трајну неједнакост, јер се практично није имало шта акумулирати. Сви су били врло сиромашан, али једнако сиромашни.[14] Антрополошке студије данашњих преосталих сакупљачких друштава указују да је њихов Гини коефицијенти просечно око 25 (и археолошки докази су у складу са тим бројем), што је слично нивоу неједнокости код скандинавских земаља данас, које имају највећу доходовну једнакост у свету.

Почетак припитомљавања животиња и узгајања биљака почиње у десетом миленијуму пре Христа, чиме се ствара више енергије, односно обимније залихе хране (популација планете скаче са 6 милиона на око 250 на почетку нове ере). Иако су просечни приходи порасли у пољопривредним заједницама[15], економска структура друштва се променила да су била награђена она која су постала мање једнака. Наиме, пољопривреда захтева много сложенију поделу рада него лов. Стварање првих тржишта ствара услове за већу специјализацију, док закони који подржавају државну принуду играју још већу улогу у расту економске неједнакости (неко постаје племић, а други сељаци или робови). Просечан Гини коефицијент у пољопривредним друштвима је око 45, скоро дупло виши него у ловачким и сакупљачким заједницама.

Индустријска револуција је променила све поново. Изванредна снага фосилних горива донела је огромну количину енергије (парна машина, електрична енергија, дизел мотори), што је утицало на експлозиван раст броја људи на планети али и њихових прихода, који су порасли грубо десетоструко (достижући око $ 25 по дану у доларима из 1990.). Експлоатација фосилних горива захтева још комплекснији поделу рада него аграр, а неуспеси фашизма и комунизма указују да друштва у којем слободно тржиште преузима вођство, а не државе, имају тенденцију да боље економски функционишу. Међутим, овај привредни систем производи нову тензију: с једне стране, они који економски јачају могу своју моћ да претворе у политичку, која опет доводи до раста неједнакост. С друге стране, богатство у тржишном друштву зависи од постојања богате средње класе која може да купи обиљје роба и услуга. Ипак, превише неједнакости носи ризик револуција.

Цивилизација "фосилних горива" има тачка равнотеже, односно "прави" ниво неједнакости, и друштва која су у овој оптималној равнотежи ће просперирати. Успешне владајуће гарнитуре препознају ово, и користе прогресивно опорезивање и друге фискалне трансфере да смањују економску неједнакост (у ОЕЦД 1970 просечни Гини био је 26, да би економске тешкоће али и смена преференција гласача на десно довела да исти индекс 2012. порасте на 31). Тренутно, нови таласи економских проблема и јавни бес сугеришу да је ниво неједнакости превисок. Чини се да је оптимални или идеални ниво доходовне неједнакости између 25 и 35.

Пикети потенцира да је неједнакост порасла од 1970, али ако се садашњи тренд настави до 2050, глобална неједанкост ће се опадати, то због снажног успона Кине и Индије. Наиме, глобализација је дала изванредне могућности многољудним земаљама у развоју да се придруже међународној економији, те се многи прешли из руралног сиромаштва до боље плаћених фабричких послова (ипак, алармантан број људи је остављне на маргини).

Утицај економског раста на неједнакост

Чини се да постаје све мање упитно да знатнија неједнакост прихода негативно утиче на економски раст. Једноставна анализа, која полази од корелације између Гини коефицијента и дужине раста показује да је већа неједнакост повезана са мање одрживим растом. Даља истраживања показује да пад 10 перцентила у неједнакости (представљено променом Гини коефицијента са 40 на 37), смањује очекивани раст двоструко. Истина, показало се да неједнакост делује као подстицај за напоран рад, развој вештина и продуктивност. Поред тога, неједнакост подстиче иновације и раст у новим секторима. Ипак, превелика неједнакост негативно утиче на раст јер  може довести до друштвених сукоба, осиромашења средње класе која онда мањом потрошњом негативно утиче на раст. Поред тога, неједнакост снижава продуктивни потенцијал привреде. Такође, богати могу да блокирају структурне реформе што кочи потенцијал за економски раст.

У сваком случају, чини се да садашња расподела богатства представља озбиљну претњу економском расту и стварању одрживог социјалног и природног окружења. Теза из неолибералних теорија да неједнакост подстиче раст јер су они имућнији склонији штедњи те инвестирању последњих деценију и више је снажно уздрмана. Наиме, бројне студије указују да управо потрошња већинског (сиромашнијег) дела популације подстиче тражњу и самим тим ствара услове за креирање нову понуде. С друге стране, потрошња власника капитала често је непродуктивна у усмерена ка луксузним роба, а не инвестицијама, што успорава економски раст. Често помињана прича у Србији да ће капиталиста пре купити скупоцени ауто или јахту него уложити у додатне погоне, иако извесно претерана, уклапа се са овим теоријским претпоставкама.

Нема сумње да су либерализација трговине и повећање извоза довели до повећавања инвестиција и нових радних места у ЗУР. Глобализација је извесно допринела да су Кина и друге пацифичке земље, као и Индија, смањиле разлике у односу на богатије државе, али се у њима повећао јаз (нпр. нова технологија фаворизује високе квалификованих радника и потискује рутинске послове). Удео сиромашних опао је највише у Азији, која је у последњих неколико деценије имала интензивно економско отварање и динамичан привредни раст.

Цивилизација ‘фосилних горива’ има тачка равнотеже, односно ‘прави’ ниво неједнакости, и друштва која су у овој оптималној равнотежи ће просперирати. 

Многи критичари указују да економски раст у транзиционим земљама Европе није много помогао сиромашнима. Слично је у Латинској Америци; повратком раста деведесетих (након пада ГДП-а 80-их) неједнакост је смањена само у једној земљи (и то Колумбији). Предвиђања о способности раста да људе извуче из сиромаштва стога треба правити врло опрезно. Штавише, постоји опасност да, ако економски раст не успе брзо помоћи сиромашнима, они постану поткласа чије карактеристике ће их временом све више и више одвајати од несиромашних. Треба рећи да су борби са сиромаштвом и неједнокошћу маневарске способности посткомунистичких влада врло ограничене, чак и кад то желе. ММФ, светске владе и светски банкари наметнули су строге режиме и не подносе с радошћу локалне иницијативе, осим оне ако не придоносе стварању повољних услова за тржишне силе.

Либерализација трговине и повећање извоза на основу компаративних предности доводи до повећавања инвестиција које генеришу велики број нових радних места и раст дохотка. Док су Американци 1980. зарађивали 12,5 пута више од Кинеза, послије интензивног процеса отварања кинеске привреде тај однос се више него двостурко смањио.

Један од највећих светских теоретичара тенденција глобалне неједнакости је Бранко Милановић. Он је развио трећи концепт неједнакости (неједнакост ако свет посамтрамо као једну целину) што се може видети на графикону испод. Ако прихватимо да је цонцепт 3 најреалистичнији у приказивању неједнакости глобално, онда можемо видети да се од касних 1980-их она није битније променила, барем не до 2010. Интересантно је приметити да док је неједнакост пре 145 година већим делом била произрокована класном припадношћу, данас је најважније у којој држави живите. Наиме, шансе да будете богат или сиромашан 60% зависе од земље у којој сте рођени, 20% од богаства ваших родитеља, док је остатак на вама, тј. на вашим способностима и срећи (Милановић ово зове:  ‘non-Marxist world’).[16]

Глобална неједнакост кроз три концепта неједнакости

Напомене: Концепт 1: неједнакост између земаља

Концепт 2: неједнакост између земаља али са пондерисањем сваке државе са величином њене популације

Концепт 3: неједнакост ако свет посамтрамо као једну целину (државу)

http://www.lse.ac.uk/publicEvents/pdf/20110208%20Branko%20Milanovic.pdf

Дакле, Милановић је показао да се глобална неједнакост последњих деценија није битније променила. Нажалост, негов предлог да се земљама са енормним неједнакостима даје мања помоћ како би богати појединци схватили своју личну одговорност за стање у ком се налази њихова држава, а да се знатно већа помоћ усмери директно појединцима (а не преко државног апарата), још увек није заживео.[17] Оно што је јасно да чак и социјално оријентисана елита нема лак задатак у борби са неједнакошћу.[18]

[18] Како примећује KEVIN WILLIAMSON: There’s no such thing as “raising taxes, but only on the rich” or “passing regulations that only cost Big Business.” Everybody is always and forever on the same hook. KEVIN D. WILLIAMSON, Why We’re Never Moving Away from Income Inequality. National Review, October 8, 2015. http://www.nationalreview.com/article/425225/

why-were-never-moving-away-income-inequality