Ekonomska statistika u ogledalu

 Sažetak: Građani Srbije stiču pogrešnu sliku o ekonomskim kretanjima, jer im se sa zvaničnih mesta saopštavaju nepotpuni i neprilagođeni statistički podaci. Kada Republički zavod za statistiku (RZS) saopšti iznos prosečne isplaćene zarade u februaru, to ne znači da se radi o „prosečnoj februarskoj zaradi“, kako pojedini novinari nekritički interpretiraju, već se to odnosi na isplaćene zarade uopšte – i na one koje su redovne i na one koje kasne. Isto tako, kada se saopštava stopa nezaposlenosti u Srbiji, neophodno je da se istovremeno saopšte i drugi pokazatelji – stopa zaposlenosti, stopa subvencionisanih radnih mesta iz budžeta, stopa neformalne zaposlenosti, odnos broja zaposlenih u realnom i javnom sektoru i odnos broja zaposlenih i broja penzionera. S druge strane, od 2008. godine veliki broj mlečnih, konditorskih i pekarskih proizvoda je „izgubio“ na zapremini ili masi, a zvanična statistika to nije zabeležila.

Statistički podaci su neophodni kako bi se uočila i analizirala kretanja u društvu, ali podaci moraju da se metodološki ispravno koriste i tumače. Nažalost, ljudi često svesno zloupotrebljavaju statističke podatke ili upadaju u zamku njihovog pogrešnog tumačenja. Daleke 1954. godine američki novinar Darel Haf (Darrell Huff) je objavio knjigu „Kako lagati statistikom“ (How to Lie with Statistics), a naš književnik i satiričar Vladimir Bulatović Vib je svojevremeno smislio veoma efektan aforizam u stihu koji glasi – „Statistika, naša dika – što poželiš, to naslika“.

Ilustrovaćemo nepravilno poređenje statističkih podataka sledećim primerom. Veliki broj domaćih novinara koji se bave ekonomskim temama i pojedini ekonomisti u zemlji i u svetu ne prave razliku između vrednosti valuta danas i pre 10, 20, 30 ili 40 godina[1]. Konkretno, zaduženost SFRJ se nekritički poredi sa sveukupnom zaduženošću država naslednica i konstatuje se kako su naslednice bivše SFRJ „pet puta više zadužene nego Jugoslavija 1990. godine“[2]. Poređenja radi, treba napomenuti kako je unca zlata na samom kraju 1990. godine vredela oko 390 dolara, a dana 30. marta 2012. godine – oko 1.670 dolara[3]. Isto tako, SFRJ je 1970. godine bila zadužena oko 2,5 milijardi dolara, ali tada je još uvek važio „zlatni standard“, tj. unca zlata je vredela 35 dolara; a barel nafte je koštao oko 2,5 dolara[4]. Valja istaći da su ovde cene zlata i nafte izabrane zbog jednostavnosti poređenja. Dakle, uprkos otpisivanjima dela njihovog javnog duga, naslednice SFRJ pripadaju visoko zaduženim zemljama – ali sigurno nisu sve zajedno zadužene pet puta više nego što je bila zadužena SFRJ. Da bi se realnije sagledala zaduženost neke zemlje, treba da se razmotre i drugi pokazatelji (parametri): (1) odnos javnog duga i bruto domaćeg proizvoda (BDP), (2) odnos sveukupnog spoljnog duga i BDP-a, (3) odnos sveukupnog spoljnog duga i vrednosti godišnjeg izvoza, (4) odnos godišnjih obaveza servisiranja duga i vrednosti godišnjeg izvoza – ali to je već druga tema.

U naredna tri odeljka ukratko će biti razmotrene ekonomske oblasti gde su naši zvanični statističari „zatajili“.

Prosečna i realna zarada u Srbiji

Februara 2012. godine Ministarstvo finansija Republike Srbije je objavilo Bilten javnih finansija za decembar 2011. godine u kojem je navedeno da je „prosečna neto zarada u 2011. godini iznosila 37.976 dinara, (dok je) prosečna neto zarada u javnom sektoru iznosila je 43.506 dinara“[5]. Dana 26. marta 2012. godine Republički zavod za statistiku (RZS) je, na osnovu „mesečnog statističkog istraživanja o zaposlenima i o zaradama zaposlenih (RAD-1) i na osnovu podataka Poreske uprave“ saopštio kako „prosečna zarada bez poreza i doprinosa u Republici Srbiji, isplaćena u februaru 2012. godine, iznosi 40.003 dinara“[6]. Međutim, osnovni nedostataci oba saopštenja su što uskraćuju potpune informacije, jer ne govore o strukturi isplaćenih zarada.

Naime, ako je prosečna isplaćena neto zarada u februaru tekuće godine iznosila 40.003 dinara, to ne znači da se radi o „prosečnoj februarskoj zaradi“, kako pojedini novinari nekritički prenose – već se to odnosi na isplaćene zarade uopšte, bilo da su one redovne ili kasne. Osnovni problem predstavlja to što RZS ne saopštava relevantne podatke statističkog istraživanja, tj. strukturu isplaćenih zarada: (1) broj redovnih zarada koje su isplaćene za prethodni mesec, (2) broj isplaćenih zarada koje kasne, a odnose se na svaki raniji mesec pojedinačno, (3) iznos svih zarada u vidu histograma, kako bi se jasno videlo u kojem opsegu se nalazi najčešće isplaćena zarada, koja je realniji pokazatelj od prosečne zarade, (4) da li su predmet statističke obrade i „zarade“ radnika koji su samo formalno zaposleni, a ne primaju nikakve nadoknade[7].

Slika 1. Raspon isplaćenih mesečnih zarada za 1.015.906 zaposlenih u Srbiji,

izvor: „Novosti“[8], statistikom nije obuhvaćeno oko 720.000 zaposlenih! 

Isto tako, kada RZS saopštava prosečnu zaradu po opštinama[9], izostavlja bitne prateće podatke – stopu zaposlenosti u opštini, kao i odnos broja zaposlenih u javnom i realnom sektoru. Jer, postoje nerazvijene opštine u kojima realni sektor gotovo da ne postoji, tako da može da se stekne lažna slika o zaradama.

Kada je krajem novembra 2011. godine na sajtu B92 sprovedena anketa u kojoj je učestvovalo 8.528 ispitanika[10], rezultati ankete su pokazali da je čak 61 odsto ispitanika smatralo kako realna mesečna zarada u Srbiji iznosi oko 20.000 dinara, a u zvanično objavljenu prosečnu zaradu, koja je tada iznosila oko 38.400 dinara, verovalo je svega 20,8 odsto ispitanika.

Unija poslodavaca je u periodu od 1. februara do 15. juna 2010. godine sprovela anketu koja je obuhvatila je ukupno 16.752 poslodavaca na teritoriji Srbije, uključujući i javna preduzeća – 10.636 malih, 714 srednjih preduzeća, 118 velikih preduzeća i 7.984 preduzetnika[11]. Poražavajući rezultati pokazali su da je tada 17,6 odsto preduzeća redovno isplaćivalo zarade radnicima, zarade su kasnile do 15 dana kod 19,03 odsto preduzeća, 25,84 odsto je isplaćivalo zarade sa zakašnjenjem od mesec dana, kod 20,7 odsto preduzeća zarade su kasnile dva meseca, dok je 16,83 odsto preduzeća kasnilo sa isplatama zarada 90 i više dana. Globalno gledano, stanje stvari se u međuvremenu pogoršalo, tako da su podaci Unije poslodavaca s kraja 2011. godine pokazivali sledeće – zarade su redovno isplaćivane u 21,2 odsto preduzeća, sa 15 dana zakašnjenja u 15,4 odsto, kasnile su 30 dana u 14 odsto preduzeća, 60 dana u 8,4 odsto, dok su u 41 odsto preduzeća kasnile 90 i više dana[12], što je ilustrovano na Slici 2. Dakle, generalizujući rezultate poslednje ankete, zaključujemo da redovne zarade primaju zaposleni u javnom sektoru (oko 471 hiljada, od čega oko 150 hiljada radi u javnim državnim i javnim lokalnim preduzećima[13]), oko 80 hiljada zaposlenih u organima bezbednosti – koji nisu predmet statističke obrade[14], i svega oko 150 hiljada zaposlenih u realnom sektoru. Zarada kod oko 580 hiljada zaposlenih u realnom sektoru kasni 90 i više dana. 

Slika 2. Redovnost mesečnih zarade u Srbiji: odnosi se na realan sektor (oko 1,26 miliona zaposlenih[15]) i javna preduzeća (oko 150 hiljada zaposlenih[16])

izvori: Unija poslodavaca, „Novi magazin“, 12. decembar 2011. godine[17]

Kada bi RZS objavio kompletne podatke vezane za strukturu isplaćenih zarada u Srbiji, uočilo bi se kako je broj isplaćenih zarada sve manji, jer iz meseca u mesec sve više poslodavaca iz realnog sektora kasni sa isplatom ionako malih zarada, a da prosek, zapravo, uvećavaju zarade u javnom sektoru. Što više poslodavaca iz realnog sektora bude kasnilo sa isplatom zarada koje su daleko ispod republičkog proseka, učiniće to da redovne i stabilne zarade u javnom sektoru doprinesu da „prosečna isplaćena mesečna zarada u Srbiji“ nominalno i realno raste iz meseca u mesec. Jasno je da kašnjenje zarada u realnom sektoru uzrokuje manji priliv novca u Poresku upravu.

Detaljniji statistički podaci bi trebalo da se odnose na strukturu zarada za svaku granu privrede – jer, sâmo kretanje „prosečne isplaćene zarade“ na godišnjem nivou u jednoj privrednoj grani ne govori ništa, s obzirom na to da se zarade ne isplaćuju redovno. Nasuprot tome, struktura zarada u javnom sektoru je dostupna[18], izuzev za organe bezbednosti[19], i samim tim „prosečna isplaćena zarada“ u svakoj delatnosti javnog sektora pojedinačno (javna državna preduzeća, javna lokalna preduzeća, administracija - svi nivoi, obrazovanje i kultura, zdravstveni i socijalni rad) jeste relevantan podatak, jer su one redovne.

S druge strane, kada je u pitanju životni standard stanovništva Srbije – ozbiljnim anketama bi trebalo da se utvrdi koliko zapravo domaćinstva prihoduju tokom meseca, kvartala ili godine (oporezovani prihod, doznake iz inostranstva, naturalna privreda, neformalna zaposlenost iliti „rad na crno“). Jer, isplaćene i oporezovane zarade nisu prava mera životnog standarda stanovništva Srbije.

Stopa nezaposlenosti ili stopa zaposlenosti?

Govoreći o „rastu zaposlenosti i nepouzdanim podacima o broju nezaposlenih“ premijer Mirko Cvetković je 1. jula 2011. godine saopštio kako je „jedno broj zaposlenih, drugo je broj nezaposlenih, o broju nezaposlenih – niti sam ja niti je predsednik Tadić komentarisao, (i) ne mogu se dovoditi u vezu ta dva podatka“[20]. Upravo naprotiv – da bi se stekla potpuna (kompletna) slika ekonomskih prilika na tržištu radne snage u Srbiji, treba istovremeno analizirati više uporednih pokazatelja (parametara) – (1) stopu nezaposlenosti, (2) stopu zaposlenosti (radno sposobnog stanovništva starijeg od 15 godina) i to s posebnim osvrtom na stopu subvencionisanih radnih mesta iz budžeta, (3) odnos broja zaposlenih u realnom i javnom sektoru, (4) odnos ukupnog broja zaposlenih i broja penzionera i (5) stopu neformalne zaposlenosti (procenat radno sposobnog stanovništva koji „radi na crno“). Tek poređenjem navedenih pokazatelja (parametara) stiče se prava slika stanja. Konkretno, na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) nalaze se osobe koje aktivno traže posao i prijavljuju se navedenoj službi na svaka tri meseca. Dakle, stopom nezaposlenosti nisu obuhvaćene kategorije koje je  NSZ izbrisala iz evidencije zbog neredovnog prijavljivanja: (1) naši državljani koji su na „privremenom radu u inostranstvu“, (2) osobe koje žive od doznaka iz inostranstva, (3) deo neformalno zaposlenog stanovništva, (4) osobe koje su izgubile svaku nadu da će se zaposliti, pa samim tim su prestale da se prijavljuju kod NSZ, itd.

Počev od 2009. godine u Srbiji se beleži dramatičan pad stope zaposlenosti i povećanje stope nezaposlenosti. Sigurno je da bi sadašnja stopa zaposlenosti bila još manja da Vlada Srbije i lokalne samouprave nisu svojim merama podsticale (subvencionisale) otvaranje novih i očuvanje postojećih radnih mesta u realnom sektoru. Naravno, cena je plaćena povećanjem javnog duga.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS) iz januara tekuće godine – poslednjeg dana novembra 2011. godine ukupno je bilo 735.053 nezaposlenih, odnosno stopa registrovane nezaposlenosti iznosila je 23,7 odsto, dok je stopa zaposlenosti je iznosila 35,3 odsto[21]. Poređenja radi, oktobra 2009. godine stope nezaposlenosti i zaposlenosti iznosile su 16,6 odsto i 40,8 odsto, respektivno[22] . Dodatno zabrinjavaju podaci da se od oktobra 2009. godine do novembra 2011. godine stopa neformalne zaposlenosti smanjila sa 20,6 na 17,8 odsto[23] i to što su se u navedenom periodu radna mesta „gubila“ isključivo u realnom sektoru[24]. Sve u svemu, u navedenom periodu 8,3 procenata radno sposobnog stanovništva je ostalo bez bilo kakvog posla i samim tim bez ikakvih prihoda.

Iznos potrošačke korpe

Nije nam namera da ukazujemo na propuste u sastavu zvanične potrošačke korpe u Srbiji, već ćemo ovde samo da se osvrnemo na nekoliko slučajeva koje još od 2007. godine naša zvanična statistika nije zabeležila (registrovala) prilikom proračuna mesečnih potrošačkih korpi, tj. rasta cena na malo i cena usluga.

a) Od 2008. godine svi domaći vodeći proizvođači mlečnih proizvoda (Imlek, Šabačka mlekara, Somboled, Subotička mlekara itd.) izražavaju jogurt, voćni jogurt, kiselo mleko i kiselu pavlaku u jedinicama mase (gram, kilogram), umesto u jedinicama zapremine (mililitar, litar). Dakle, u maloprodaji (prodavnici) ne možete, kao nekada, da kupite čašu jogurta zapremine 200 mililitara, već samo čašu jogurta mase 180 grama. Ukoliko se radi o najpopularnijem jogurtu koji ima 3,2 % mlečne masti, njegova gustina iznosi oko 1,06 grama/centimetru³ [25], tako da 180 grama jogurta ima zapreminu oko 170 mililitra. Posledica je da se prvobitna čaša jogurta od 200 mililitara smanjila za oko 15 %. Ako kupite jogurt koji ima 3,2 % mlečne masti u pakovanju od 1 kilograma, to znači da ste kupili oko 943 mililitara jogurta. Drugim rečima, proizvođači su se dosetili i izvršili „skriveno“ povećanje cene jogurta po jedinici zapremine – a to zvanična statistika nije zabeležila (registrovala). Konkretno, u mesečnoj potrošačkoj korpi se nalazi stavka „6,5 litara jogurta“[26], ali problem predstavlja što je uračunata cena za 6,5 kilograma jogurta i na taj način se pravi greška u proračunu ovog proizvoda (artikla) od oko 6%. S obzirom na to da se gustina voćnog jogurta, kiselog mleka i pavlake nalazi između 1,10 i 1,20 grama/centimetru³, „skriveno“ povećanje cene ovih mlečnih proizvoda je veće nego u slučaju jogurta.

b) U pekarama i maloprodaji više ne možete da kupite veknu hleba od 600 grama, sada se prodaju vekne hleba mase 300, 400, 450 i 500 grama. Doduše, treba biti iskren i saopštiti kako je zvanična statistika zabeležila da standardna vekna ima masu od 500 grama i vekna navedene mase je ušla u sastav potrošačke korpe, ali, nažalost, nije zabeleženo da veliki broj pekarskih proizvoda ima manju masu nego što je imao do 2008. godine.

v) Mnogi konditorski proizvodi su počev od 2008. godine „izgubili na masi“, tj. proizvođači su „skriveno“ povećali njihove cene po jedinici mase, a to zvanična statistika nije zabeležila. Danas se u maloprodaji sve ređe sreću čokolade u pakovanju od 100 grama – odnosno, najčešće su u pakovanjima čija je masa od 67 do 90 grama. Navešćemo sada primere nekoliko konditorskih proizvoda koji su veoma popularni na našem tržištu, a čija je masa smanjena: standardne Snikers (Snickers Baton) i Tviks (Twix Baton) čokoladice su „smršale“ sa 60 na 51 gram, masa standardne čokoladice Mars (Mars) je smanjena sa 48 na 42 grama, masa grupe Bambijevih čokoladica Juhu (Juhu) je smanjena sa 30 na 27 grama. Slična situacija je i kod ostalih konditorskih proizvoda (bombone, keks, napolitanke itd.)

g) Kada plaćate račun za fiksni telefon, naplaćuje vam se nadoknada (provizija) za evidentiranje telefonskog računa. Od februara 2010. do novembra 2011. godine ona je iznosila 20 dinara (za telefonske račune do 2.000 dinara), ako ste račun plaćali u JP Pošta, odnosno 5 dinara ako ste račun plaćali u Poštanskoj štedionici. Međutim, od novembra 2011. godine iznosi navedenih naknada su povećani, tako da provizije u JP Pošta i Poštanskoj štedionici iznose 25 i 20 dinara, respektivno. Dakle, stavku „prosečan telefonski račun“ treba uvećati za vrednost naknade (provizije) koja se plaća. (Napomena: Naknada za plaćanje telefonskih računa u ostalim bankama je trenutno jednaka ili viša od naknade u Poštanskoj štedionici, a veoma mali broj građana Srbije plaća račune preko Interneta.)

d) Još od 2007. godine operateri mobilne telefonije u Srbiji su na osnovu analize trajanja prosečnog telefonskog razgovora između korisnika procenili kako je ekonomski isplativije da podižu cene za tzv. „uspostavljanje poziva“, umesto da značajno podižu cene impulsa[27]. Iako je u ponudi operatera veliki broj „paketa usluga“, generalni zaključak je da cene impulsa u mobilnoj telefoniji jesu porasle od 2007. godine, ali ne toliko značajno koliko je porasla cena za „uspostavljanje poziva“. Osvrnućemo se samo na tržišni nastup mobilnog operatera VIP (VIP mobile) – kada je počeo da osvaja tržište Srbije 2007. godine, cene usluga u pripejd (prepaid) tarifi su bile: 1,77 dinara (1,5 dinara + PDV) za „uspostavljanje poziva“, dok je minut razgovora ka fiksnoj telefoniji i svim mobilnim mrežama u Srbiji koštao 5,78 dinara (4,9 dinara + PDV)[28]. Međutim, trenutne (početak aprila 2012. godine) cene usluga u navedenoj tarifi iznose – 6,9 dinara (sa PDV-om) za „uspostavljanje poziva“ i 8,9 dinara (sa PDV-om) za minut razgovora ka fiksnoj telefoniji i svim mobilnim mrežama u Srbiji[29].

Kako se kod nas koristi statistika, uz gorenavedene primere, dobro ilustruje svojevremena izjava bivšeg ministra trgovine i usluga Slobodana Milosavljevića – „Pa i ja imam utisak da živim gore nešto što statistika govori“[30]. Ipak, ne treba biti toliko skeptičan i u duhu Bendžamina Dizraelija zaključiti kako „postoje samo tri laži: laž, gnusna laž i statistika“, već statističke podatke treba samo verodostojno prenositi, ozbiljnije analizirati i ispravno tumačiti – jer „i najgora istina je bolja od najbolje laži“.

Autor je doktorant na Elektronskom fakultetu u Nišu i saradnik sajta Izjave.net