Početna strana > Rubrike > Ekonomska politika > Evolucija ekonomije
Ekonomska politika

Evolucija ekonomije

PDF Štampa El. pošta
Dragan P. Petrović   
ponedeljak, 23. novembar 2009.

Ekonomska kriza, koja kao teški grip trese Zapad i prvenstveno Ameriku, dovela je do eksplozije interesantnih razmišljanja i analiza, kako o uzrocima same krize tako i o načinima za njeno prevazilaženje.

Ako ništa drugo, pokazala je da je istinita ona stara izreka da je prepuštanje ekonomije ekonomskim "ekspertima" recept za katastrofu i u Americi i u zemljama kao što je Srbija.

Ali krenimo od početka, tj. od Amerike kao 'svetionika' današnje ideje i o demokratiji i o kapitalizmu – da bismo shvatili kuda ide ekonomija velikih i kuda može otići ekonomija malih koji ih nekritički oponašaju. Jedna interesantna analiza profesora ekonomije na Masačusets univerzitetu Ričarda Volfa – kao osnove dokumentarnog filma “Capitalism Hits the Fan” i istoimene knjige – daje povoda za razmišljanje, iako je samo stav nekih univerzitetskih krugova u Americi koji tek u poslednje vreme dobijaju publicitet.  Cela priča je predmet dužeg predavanja ali se može uprošćeno svesti na sledeće tačke.

Četiri uzroka

Uzroka ekonomske krize ima više ali prema ovoj analizi, uprošćeno govoreći, postoje četiri osnovna procesa koja su dovela do današnjeg stanja.

Prvi uzrok jeste prestanak tridesetogodišnjeg rasta posle drugog svetskog rata i stagnacija realnih primanja radnika počevši od sedamdesetih godina prošlog veka. Od tog vremena produktivnost radnika u Americi porasla je višestruko ali i broj radnih sati za 20%, što je kompenziralo nepostojeći rast realnih primanja. Povećana primanja nisu mogla da kompenzuju gubitak kvaliteta života u jurnjavi za sve većom potrošnjom i konzumerizmom.

Drugi uzrok jeste finansiranje nepostojećeg rasta primanja kreditnim karticama, čime je stvoren enorman dug. Jednostavno rečeno – umesto povećanja realnih primanja radnika korporacije su im, preko banaka, pozajmljivale i pozajmljuju novac pod lihvarskim kamatama.

Treći uzrok jeste preseljavanje poslova u Kinu, Indiju i druge zemlje 'trećeg sveta', kao i ekonomska migracija u Ameriku uz kompjuterizaciju i tehnološki napredak proizvodnje. Takođe, u ovaj faktor obaranja cene rada se ubraja i masovan ulazak ženske radne snage na tržište rada – što je omogućilo poslodavcima da obore cenu rada jer su žene i danas slabije plaćene u mnogim strukama nego muškarci.

Četvrti uzrok je kriza berze i kriza tržišta nekretnina. Posle sloma tehnološkog sektora na početku 21. veka, berza ovih kompanija izgubila je polovinu vrednosti i nikada se nije oporavila. Slično pucanju balona akcija kompanija informacione i visoke tehnologije, usledilo je napumpavanje balona špekulacijama sa nekretninama kojima je odlagana današnja kriza.

Ono što je omogućilo ovu krizu jeste svakako i deregulacija finansijskih pravila poslovanja pod uticajem korporacija i finansijske elite. Ali to nije uzrok krize, jer je jačanje moći korporacijskih – i sa njima tesno povezanih finansijskih struktura –neminovno moralo dovesti do deregulacije.

Kriza koja je došla da ostane

Da li je ovo samo još jedna prolazna kriza kapitalizma u cikličnim fazama kao do sada?

Ukratko odgovor je ne. Više balona za naduvavanje nema i povećanje potrošnje pozajmljivanjem, sa zalogom i bez njega, kakvo je u prošlosti omogućilo ceo mehanizam enormnog rasta – neće biti moguće reprodukovati. Znači, reč je o fundamentalnoj krizi sistema koji je došao do, uslovno rečeno, zida.

Da li je moguće ponovnom regulacijom, kao do sedamdesetih godina prošlog veka, ostvariti privrednu stabilnost i rast?

Odgovor je opet ne. Iz jednostavnog razloga – jer će otuđene korporativne strukture moći, koje su sve regulacije i zaobišle i ukinule, ponoviti to kada budu u prilici.  Jednostavno to je u prirodi njihovog operisanja.

Da li je moguć uopšte izlaz i u kojoj formi?

Da, izlaz je moguć ali zahteva fundamentalnu preraspodelu moći i vlasništva na nivou korporacija i društva. Ne možete imati uspešno demokratsko društvo ako korporacije nisu demokratski ustrojene. A to, uprošćeno govoreći, znači da se mora promeniti vlasnička struktura. Umesto borda direktora i deoničara primarni vlasnici i donosioci odluka kojima odgovaraju menadžeri korporacija moraju postati ljudi zaposleni u njima...

(Samo)upravljanje zaposlenih

Šta ova cela priča iz Amerike o krizi neoliberalne kockarsko-kapitalističke ekonomije (koja je u Srbiji u najžešćem zamahu, u vidu kaskanja za promašenom modom) govori o njenoj budućnosti? Govori o tome da kriza, koja trenutno zaokuplja svačiju pažnju, neće tako lako ni prestati ni nestati, jer se postojeće strukture moći neće svojevoljno odreći ni dela, a kamoli ključne kontrole. Ipak, događanja na duže staze mogu dovesti do evolucije celog sistema u pravcu ne samo veće odgovornosti finansijskih regulatora, već i stvarnog uticaja ljudi koji sačinjavaju celu strukturu.

Tako na kraju dolazimo do predlaganja modela – i to baš u Americi – koji nekome može da liči na ono što smo mi imali i napustili, a to je učešće zaposlenih u upravljanju ekonomskim subjektima. Međutim, u ovom slučaju ne radi se o, do apsurda izvedenom, eksperimentu kolektivnog vlasništva koji se kod nas pretvorio u razularenu demonstraciju kolektivne neodgovornosti. Model vlasništva zaposlenih nad korporacijom postoji na Zapadu, pa i u Americi, više decenija i sasvim je drugačiji i iznutra (a pogotovo spolja) u sredini koja favorizuje samo opstanak najjačih.

Naravno da nisu isti ni uslovi ni dešavanja u zemljama kao što je Srbija, koja je sledila i sledi modele ekonomskog neoliberalizma – diskreditovane i na Zapadu u novije vreme, ali sasvim dobre za eksploataciju nerazvijenih zemalja.

S velikim zakašnjenjem, po našem običaju, uključićemo se u debate o evoluciji ekonomskog sistema, i to sa pozicija u kome su tajkuni i gazde vlasnici života, a ne samo profita ljudi koji rade za njih. Dugoročno gledano, taj model je već osuđen na propast i samo je pitanje brzine kojom će propasti. Ali će se u međuvremenu stvoriti kasta neobogataša koji će profitirati – osim ako ne dođe do potpunog kolapsa ekonomije, scenarija koji se ne može isključiti ni u Srbiji, a bogami, ni u Americi.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner