Početna strana > Rubrike > Ekonomska politika > Fiskalni rizik i održivost javnih finansija evropskih zemalja
Ekonomska politika

Fiskalni rizik i održivost javnih finansija evropskih zemalja

PDF Štampa El. pošta
Mejplkroft   
utorak, 01. mart 2011.

(Mejplkroft, 23. 2. 2011)

Prema najnovijoj rang-listi 163 zemalja, velike evropske ekonomije, uključujući Francusku, Nemačku, Italiju, Švedsku i Veliku Britaniju, nalaze se u najvećem fiskalnom riziku zbog toga što im stanovništvo stari, kao i zbog značajnog nivoa (državnog) duga i visokih javnih troškova za zdravstvo i penzije[1].

Fiskalni indeks rizika (The Fiscal Risk Index), pojam koji je uvela i razradila Mejplkroft (Maplecroft), firma za analize i klasifikacije, ukazuje na države koje će zapasti pod sve veće ekonomske pritiske tokom sledećih godina usled niskog prirodnog priraštaja, očekivanog visokog uzrasta stanovništva i obaveza države da vodi brigu o ostarelom stanovništvu.

Ovaj indeks se izračunava uzimajući u obzir osam indikatora: odnos broja izdržavane dece i starih osoba u periodu 2010–2050; učešće u zaposlenosti osoba starijih od 65 godina; BND; zaduženost; i javni troškovi na penzije, zdravstvo i obrazovanje.

Jedanaest od 12 svetskih država za koje se procenjuje da imaju “izuzetno visok rizik“ su evropske: Italija (1), Belgija (2), Francuska (3), Švedska (4), Nemačka (5), Mađarska (6), Danska (7), Austrija (8), Velika Britanija (10), Finska (11) i Grčka (12). Jedina vanevropska država koja spada u tu kategoriju najvišeg rizika je Japan (9).

Karakteristike država “izuzetnog rizika“ su sve starije stanovništvo i visoki javni troškovi socijalne sigurnosti/staranja. Mejplkroft tvrdi da će očekivano produžavanje životnog veka vršiti sve veći pritisak na javne troškove, jer će se penzije morati isplaćivati sve većem broju penzionera sve duže vreme, a sve starije stanovništvo će biti sve veće opterećenje sistemu zdravstva. Istovremeno, u ovim zemljama sve više opada broj radno aktivnog stanovništva – što znači da će se plaćanja penzijskih doprinosa smanjivati.

U Velikoj Britaniji danas je 25 starih osoba na 100 osoba u radno aktivnom uzrastu (25%). Predskazuje se da će to do 2050. porasti na 38%. Mada je ta cifra visoka, ona potpuno bledi u odnosu na ostale države “izuzetnog rizika“ kao što su Francuska sa 47%, Nemačka sa 59%, Italija sa 62% - a na vrhu je Japan sa 74%.

U jednom od izveštaja MMF-a iz juna 2009. sugerisano je da bi fiskalne implikacije sve starijeg stanovništva mogle da, što se tiče državnih bilansa, potpuno zasene efekt nedavne finansijske krize, za koju se procenjuje da će iznositi svega 11% od onoga iznosa kakvi će biti troškovi za sve starije stanovništvo.

Fiskalni indeks rizika 2011

Šjoban Tuoj, stručnjak Mejplkrofta, kaže: „Fiskalna održivost se obično smatra kao odgovornost vlada da mudro rukovode javnim prihodima i rashodima, strogo vodeći računa o tome da budu u stanju da izvršavaju plaćanja u budućnosti. Međutim, u zemljama visokog rizika, sve je veća verovatnoća da će se privatni sektor pozivati da doprinosi u obliku penzija i privatne brige o zdravstvu. Ovo može biti od presudne važnosti za održavanje produktivnosti u sve starijoj radnoj populaciji, kao i u snižavanju odgovornosti države u budućnosti.“

Bez značajnih promena, kao što je povećavanje poreza, ili smanjivanje potrošnje, države rizikuju da će bankrotirati. Jedna takva promena je već viđena u Velikoj Britaniji i Nemačkoj, gde su na nedavnu inicijativu tih vlada povišene starosne granice za odlazak u državnu penziju, sa ciljem da se ljudi podstaknu da duže rade i tako olakšaju pritisak na javne finansije.

Međutim, Evropa ima najnižu proporciju ekonomski aktivnog stanovništva starijeg od 65 godina. Učešće tih ljudi uzrasta 65+ godina na tržištu rada u državama “izuzetnog rizika“ se kreće od 1,4% u Francuskoj, do 11,7% u Švedskoj, a u V. Britaniji je 7,71%. To treba uporediti sa prosekom od 28% u svim zemljama za koje je izračunat indeks. Najvažniji uzroci ovako niskom učešću leže u finansijski podsticajima – kao što su [rane] penzije, koje odvlače ljude iz kategorije radnog stanovništva, kao i faktor koji ih odbacuje – kao što je [uzrasna] diskriminacija, što im ograničava prilike za zapošljavanje.

Profesor Elison Vorherst, vrhovni šef (CEO) Mejplhersta kaže: „Vlade država `visokog rizika` će verovatno morati da se oslone na privatne poslodavce da im pomognu u apsorbovanju tih troškova. U najmanju ruku, vladama će biti potrebno da privatni sektor zapošljava i duže drži zaposlenim starije radnike, kao i da im omoguće povoljnije penzijske aranžmane.“

Demografska situacija u većini država “izuzetnog rizika“ je još dramatičnija usled njihove izloženosti globalnoj recesiji koja je uterala državne bilanse u crvene cifre. To se najizrazitije vidi u Japanu koji se suočava sa ogromnim izazovima zbog prosečnog ukupnog državnog duga od 203% BNP između 2006. i 2010, što je najviše od svih država u kategoriji “izuzetnog rizika“. Standard i Pur je 27. januara 2011 snizio kreditnu vrednost Japana za jedan poen, na AA-, što je četvrti nivo u rangu visokih ocena – a sve to zbog zabrinutosti u vezi sa visokim deficitom države i sve starijem stanovništvu.

I u Velikoj Britaniji državni dug je problem – tokom poslednjih 5 godina on se prosečno kretao oko 57% BNP. Međutim, rast mu je bio stalan – od 43% 2006. godine, do 77% 2010. To samo znači da će dodatni pritisak sve starijeg stanovništva na javne finansije verovatno imati veći efekat i to još ranije od očekivanog.

Izvori podataka za izračunavanje fiskalnog indeksa rizika uključuju podatke UN, Međunarodne organizacije rada, MMF-a i Svetske zdravstvene organizacije.

Preveo sa engleskog Vasilije Kleftakis


[1] Prim.prev.: Ako je verovati podacima iz Politike od 24. 2. 2011, siva boja na mapi sveta – vid. Niže (Mejplkroft “nema podataka“) za Srbiju je izuzetno jarko crveno, jer po tim podacima, 1,8 miliona zaposlenih izdržava 1,6 miliona penzionera. To bi bio indeks od 88%, i po njemu Srbija pobeđuje (mada to nije za slavljenje) i daleko nadmašuje sve pomenute evropske zemlje, kao država sa “izuzetno visokim rizikom“ – i to već sada, a da ne govorimo o 2050. godini; tu i ne računamo 780.000 nezaposlenih i 750.000 primalaca socijalne pomoći, o kojima se u ovom članku Mejplkrofta ništa ne pominje.