Pobuna nejednakosti

Pobuna nejednakosti potresa čitav svet - od Moskve do Helsinkija, od Londona do Vašingtona, od Berlina do Buenos Airesa. Na Internetu nalazimo stranice koje pozivaju na paljenje ili vešanje bankara. Svetski finansijski centar u Londonu savetuje firmama da nagovore svoje radnike da se više ne šetaju u odelima i s kravatom da bi izbegli rizik. Oni za koje se činilo da neopozivo kontrolišu svetske finansije, sada su pežorativno kvalifikovani kao «vanzemaljci», smatraju se osobama sa druge palente. Uporni da naplate premije i dobiju privilegije, bivaju pogubljeni u televizijskim debatama, bar moralno. A verovatno da je to samo početak.

Od različitih komponenata tako se dobija eksplozivna političko-društvena smeša. Ne samo da se uvećava nejednakost, kako u nacionalnom tako i u globalnom okviru, već su pre svega rad i plata, u očima građana, potpuno neusklađeni. I još gore: u kontekstu pada svetskih finansija, u najvišim sferama moći, došlo je do perverznog sklada izmeću poražavajuće uprave i milionskih obeštećenja. Mala tajna, koja samo povećava gorčinu, sastoji se u tome da je ovo pohlepno bogaćenje urađeno sasvim legalno, ali u isto vreme, napad je na sve principe.  

Narodni gnev se diže zbog ove kontradikcije između zakonitog i ispravnog, na osnovu koje se finansijska elita neverovatno obogatila. Ali taj bes se još više povećava upravo zato što je ta disproporcija izigrala sve mere radnog doprinosa i što važeći zakoni i dalje pokrivaju te strašne nejednakosti. Ovde se nejednakosti takođe javljaju i u procenama. Jedni kažu: potrebni su nam veći porezi za one koji više zarađuju, kad već tržište nije u stanju da ispravi sopstvena preterivanja. Prema staroj šemi, drugi smatraju da je to samo politika zavisti i zahtevaju prava da budu izvan zakona.

Posledica ovoga jeste da je bolni socijalistički krik koji traži jednakost izbio iz samog centra društva, i oseća se svuda. Ali ta svest o jednakosti sada ne čini ništa drugo nego pothranjuje društvene nejednakosti na jedan političko eksplozivan način. Socijalne nejednakosti se pretvaraju u konfliktni materijal koji lako naraste – ne samo zato što su bogati sve bogatiji a siromašni sve siromašniji – već, pre svega, zbog toga što se javljaju norme i, na kraju neispunjene, nade u jednakost.

Petini svetske populacije koja se nalazi u najgoroj situaciji (poseduje manje nego najbogatiji čovek na svetu), nedostaje sve: hrana, pijaća voda, i krov nad glavom. Šta je bio uzrok da se u poslednjih 150 godina ovaj globalni red svetskih nejednakosti, uprkos svemu, pokaže kao legitiman i stabilan? Kako je moguće da su razvijene zemlje Evrope mogle da organizuju preskupe finansijske sisteme za interni transfer bogatstva na osnovu kriterijuma nacionalnih potreba i siromaštva, dok dobar deo svetske populacije živi pod pretnjom smrti od gladi?

Odgovor jeste da je to (ili je bio) sistem efikasnosti koji legitimiše nacionalne nejednakosti. Ko se potrudi, živeće dobro, govorilo je obećanje. U isto vreme, nacionalna država je pokušavala da globalne nejednakosti ostanu prikrivene, i da sve izgleda kao da su zakonite i nepromenljive. Jer su do tada nacionalne granice jasno odvajale politički relevantne nejednakosti od onih drugih. Ko brine o uslovima života u Bangladešu ili drugde? Legitimisanje globalnih nejednakosti se zasniva na prećutkivanju nacionalne države. Nacionalna perspektiva izbegava da gleda bedu u svetu.

Bogate demokratije nose zastavu ljudskih prava čak do poslednjeg ćoška planete i ne primećuju da tim ojačavanje nacionalnih granica (kojim nameravaju da zaustave migracione tokove) gubi svoju legitimnu osnovu. Mnogi emigranti veoma ozbiljno shvataju propovedanu jednakost kao pravo na slobodu kretanja, ali nailaze na zemlje i države koje, upravo zbog rastuće unutrašnje nejednakosti, hoće da završe s normom jednakosti na svojim blindiranim granicama.

Pobuna protiv realno postojećih nejednakosti hrani se iz tri izvora: nesklada između rada i zarade, kontradiktornosti između zakonitog i ispravnog i svetskih očekivanja za jednakost. Da li je to (pre)revolucionarna situacija? Apsolutno. Ali, nedostaje joj revolucionarni subjekt, bar za sada. Jer protesti potiču iz najrazličitijih mesta. Radikalna levica optužuje direktore banaka i kapitalizam. Radikalna desnica opet optužuje emigrante. Ove strane podržavaju jedna drugu u tome da je vladajući kapitalistički sistem izgubio legitimnost. U određenom smislu, same nacionalne države su nehotice skliznule ka ulozi revolucionarnog subjekta. Sada odjednom one uvode u praksu državni socijalizam, ali samo za bogate; pomažu jake banke sa nezamislivim sumama miliona, koje nestaju kao da ih proguta neka crna rupa. U isto vreme, povećava se pritisak na siromašne. Ovakva strategija isto je što i gasiti vatru vatrom.

Ovaj proces je moguć samo zato što su protekle decenije, u mnogim prostorima ekonomije, začele neku vrstu ničeovskog super-čoveka. Male lokalne firme su se transformisale u globalne sile preko ekonomskog super-čoveka, a ovi su adekvatno promenili važeća pravila moći. Finansije su uzdigli do neprocenjivih sfera, koje niko, čak ni oni sami, nije mogao da shvati. Njihovo delovanje je izgledalo da se opravdava time što su do nečuvenih kota podigli svoju korist, svoju moć i svoje plate. 

Ideologija je propovedala da svako može da uspe. To je vredelo kako za kupca s niskim primanjima koji je kupio svoj prvi posed, tako i za špekulanta koga ne interesuju brojni rizici. Raj na zemlji se sastojao u tome da je prvi mogao da kupuje sa pozajmljenim novcem, a drugi je mogao da postane još bogatiji, takođe sa pozajmljenim novcem. To je bila, a i dalje je, formula organizovane neodgovornosti globalne ekonomije. Sada, pri slobodnom padu finansijske krize, obojica gube, ali ne baš na sasvim isti način. Dok bogati imaju malo manje, siromašni jedva uspevaju da prežive. Pošto se popeo, lift sada mora da se spusti. Ali to ne amortizuje eksplozivni kapacitet pobune nejednakosti koja se sada kuva.

Pre će biti da je suprotno. Zahtevi za više jednakosti, koji svoj izraz nalaze u aktuelnim protestima, zahvataju samosvest Zapada u njegovom neoliberalnom jezgru. U prošlim decenijama falsifikovao se američki san i njegova obećanja o slobodi i jednakosti u prilikama, sa ciničnim obećanjem za lično bogaćenje. U stvari, taj duh je pretvorio mnoga različita društva u zavisnike od droge da se živi od pozajmljenog novca. Dnevna rutina ljudi zasnivala se na dobijanju brzog i jeftinog novca, kao i na neograničenom raspolaganju fosilnim gorivima.

Sam život je izgubio kontrolu u svojoj permanentnoj žudnji da se ima sve više i više. Sada se treba pitati gde su socijalni pokreti koji ukazuju na alternativnu stvarnost? Radi se o tako konkretnim stvarima kao što su nove forme regenerativne energije, ali takođe i u podsticanju građanskog duha koji prevazilazi nacionalne granice. I o kvalitetima kao što su kreativnost i samokritika, kako bi ključne teme kao što su siromaštvo, klimatske promene ili civilizovanje tržišta, imale centralno mesto.

Autor je sociolog, profesor na Univerzitetu u Minhenu i na Londonskoj ekonomskoj školi

(El Pais, prevod Branislav Đorđević)