Prodaja javnih preduzeća i kolonijalna budućnost Srbije

'Kako će te da učite decu da vole svoju zemlju ako ona nema ništa svoje?'' – Aleksinčanin, 2006.

'Niko nas ne može porobiti ako sami na to ne pristanemo'' – Siniša Pavić, književnik, 2008.

Domaći uticajni globalisti su očigledno skloni da se i javna preduzeća na nivou Republike (NIS, železnice, JAT i EPS) ''restrukturišu'', što znači da ih ''vlasnički transformišu'', uključujući i prepuštanje tih preduzeća tuđinima, kazano ne rečnikom mržnje nego ranijom pravničkom terminiologijom, što se u zapadnjačkoj propagandi naziva ''strateškim partnerstvom''. Razlike doduše između njih postoje, ali se izgleda svode na pitanja: kome, pod kojim uslovima i za koliko?

Primer razlika među političarima je tužba prvaka ultraprozapadnjačke partije zbog prodaje Naftne industrije Srbije Rusima. Ova partija zastupa politiku radikalnog liberalizma pod njenim sloganima ''Srbija bez granica'' i ''Ekonomija bez granice'', koja u svom propagandnom spisu kaže: ''Mi snažno podržavamo ekonomsku globalizaciju''. Njen prvak, sa ekonomskim obrazovanjem na nivou dramaturga, rado viđen gost austijskih, što znači nemačkih političara – shodno politici ove stranke – verovatno nije protiv da ''Srbija bez granica'', čija je ''ekonomija bez granica'', otuđi svoju naftnu industiju, ali je izgleda protiv privrednih aranžmana u okviru slovenskog sveta. Drugi pak, novosadski političar, uticajni zapadnjački ''izvođač lokalnih radova'' na razbijanju Srbije i slovenskog sveta, pripadnik vlade koja je potpisala ugovor s Ruskom federacijom o prodaji NIS-a, izjavio je da su ''Rusi kupili ukradenu robu iz Vojvodine''. Zato Milorad Vučelić zaključuje da je navodno ''lopov Srbija''. Je li Srbija ukrala ovu industriju drugoj državi ili je ukrala sebi – to bi novosadski razjedinitelj Srbije, srpstva, slovenskog sveta i Evrope mogao da odgovori. I predsednik stranke sa šifrovanim nazivom, inače bivše ''nevladine organizacije'' bliske nemačkim političarima a verovatno i finansijama, visoki funkcioner vlade koja radi na prodaji naftne industrije ruskom ''strateškom parneru'' izrazio je tim povodom oštrog protivljenja vladi čiji je član, a sam je inače ostavio svoj pečat prodaji i predaji proizedenog bogatstva Srbije naročito zapadnjačkim novoposednicima, kao i razaranju domaćeg bankarstva uz širenje zapadnjačkog. Pomenuta protivljenja se, međutim, ne odnose principijelno na prodaju javnih preduzeća nego na uslove prodaje. Ali, s obzirom da je reč o izrazito prozapdanjačkim političarima, koji nisu ništa činili za jedinstvo pravoslavnog slovenskog sveta, moguće je da je reč i o protivljenju srpsko-ruskom privrednim aranžmanima.

U okolnostima kada se kod prozapadnjačke političke elite na vlasti neguje ''kult Zapada'', iako su, na primar, zapadnjački nalozi usmereni na prodaju javnih preduzeća, to ne mora da znači da je ''domaći zadatak'', kazano rečima Đinđića, glasio da se javna preduzeća prodaju Rusima, a ne zapadnjačkim ''strateškim partnerima''. Zato tek mogu da se vide posledice prodaje Naftne industrije Srbije.

Povlačenje države iz javnih preduzeća nije bilo predmet zapaženog predizbornog obećanja političkih partija. Za ovakav poduhvat nema javne naučne ni stručne rasprave kao podloge za donošenje tako važnih odluka. Nema istraživanja, istraživačkih projekata i naučnih skupova kojim se osvetljavaju posledice povlačenja države iz oblasti javnih usluga. Nema ''dogovora sa narodom'', u vremenu odgovornosti ''demokratskih snaga'', nema nepristrasnog istraživanja stava javnog mnenja u odnosu na prodaju javnih preduzeća, odnosno stavljanje pod tuđinsku kontrolu naftne industrije, PTT saobraćaja, preduzeća za proizvodnju i distribuciju električne energije, rudnika uglja, pa i Borskog rudnika..., nema odgovora na pitanje šta bi donela privatizacija opštinskih javnih preduzeća koja vrše vodosnabdevanje, održavanje stanova, javne čistoće i drugo. Nema mogućih predviđanja koliko bi bila ''socijalno odgovorna'' politika cena vode, struje, fiksne telefonije, od strane privatnih, što znači i tuđinskih vlasnika javnih preduzeća. Da li će državni organi moći da utiču na poslovnu politiku nejavnih preduzeća u oblasti javnih usluga? Kakva su iskustva podređenih članica Zapadnoevropske zajednice iz susedstva u ovom pogledu? Da li će strani novovlasnici društvenog bogatstva Srbije u oblasti proizvodnje i distribucije energenata i komunalnih usluga da budu dobročiniteljski nastrojeni prema osiromašenom delu stanovništva? Da li će oni, kroz ''strateško partnerstvo'' iz svoje države da izvezu otpad i uvezu ga u Srbiju? Kako održavljenje javnih preduzeća ima da utiče na porodične budžete? Sva ova pitanja retko su predmet istraživanja sa stanovišta mogućih rizika, nasuprot postojanoj propagandi zapadnjaštva o blagostanju na dugom, skupom i ponižavajućem putovanju ka članstvu i u članstvu Zapadnoevropske zajednice.

Nekonusltovanje naroda pre odlučivanja o prodaji javnih preduzeća je tipično obeležje naše kolonijalne demokratije. Međutim, vlada u Ljubljani drugčije postupa. Na primer, ispitanici iz Slovenije su se sa 77 % izjasnili da se protive prodaji Merkatora strancu, a 76 % se protive da se ovo preduzeće proda srbijanskom preduzeću Delta koje je izrazio spremnost da kupi 48% akcija ovog preduzeća. I vlada u Ljubljani namerava da se umeša u ovo pitanje. S druge strane, Božidar Đelić se 11.11.2008. g. pohvalio smanjivanjem društvenog bogatstva Srbije prodajom kragujevačke Zastave na niškoj Televiziji 5 rečima: ''Obezbedili smo investiciju Fijata''. Drugim rečima, gubimo ''Zastavu'', naravno ne slušajući glas naroda.

Nije bilo traženja odgovora na ovakva pitanja, ali je uoči izbora za skupštinu Srbije obećana mogućnost da se narod masovno donekle okoristi budućom prodajom velikih javnih preduzeća, kroz mogućnost upisa akcija. Nije javno poznato u kom i čijem institutu je razrađena ova ideja za ''jačanje'' Srbije putem gubljenja njene kontrole nad javnim preduzećima od nacionalnog značaja ili su to samo ''domaći zadaci'' iz rečnika prvog ''reformskog premijera'' posle ''buldožerske revolucije '' za pristupanje EU. Posledice takvog pristupa ''jačanju'' države nisu javno sagledane ali su prozapadnjačke partije ovim verovatno donekle stekle dodatne glasove manje upućenih birača. Bilo je potreba da se ne rizikuje sa narodnim gnevom i da se lakše proguta prodaja i time predaja najvećih državnih preduzeća. I tu je možda bilo izvesnog rezultata. Jer, osluhnemo li narod: i bez anketa koje to potvrđuju, vidljivo je razočarenje, a ne razdraganost zbog prodaje i rasprodaje preduzeća, privredog smanjivanja ''na evropskom putu'', koji ''nema alternative''.

Kakve su moguće loše posledice prodaje, ''svojinske transformacije '' javnih preduzeća? Ne mora taj ishod da ima samo tamnu stranu, ali činjenice očiglednog narodnog i državnog nazadovanja treba da nas podstaknu na veći oprez.

Neizvesno je da li bi mogao više da se očekuje, na primer, uticaj domaće vlasti, na cene energenata, vode i različitih javnih usluga. Ne može da se očekuje da će novi vlasnici pomenutih preduzeća da imaju socijalnu odgovornost prema širokim narodnim masama, naročito možda ne oni sa čije strane su ne tako davno nemilosrdno uništavani uslovi za život bombardovanjem, uključujući i uništavanje objekata za snabdevanje električnom energijom. Nema naznaka iz susednih država, neravnopravnih i poniženih članica Zapadnoevropske zajednice, da je ''svojinska transformacija'' u javnim delatnostima uvećala blagostanje i spokojstvo siromašnijeg, naročito gradskog stanovništva.

Cene komunalnih usluga mogu dodatno da osiromaše znatan deo naročito gradskog stanovništva, da dodatno otežavaju njegovo preživljavanje, da doprinose njegovom dodatnom siromašenju.

Što se tiče cena, težiće se verovatno ''evropskim cenama'' komunalnih usluga i za osiromašeno stanovništvo koje nema ''evropske'' prihode ali bitiše od privrede koja je bila predmet spoljnotrgovinske zabrane i ucene, kao i razornog bombardovanja. ''Evropske cene'' pod ovakvim uslovima su negovana surovost i besmislica.

Što se tiče opštinskih komunalnih preduzeća moguće je sužavanje usluga u selima gde pružanje usluga ne doprinosi ''maksimalizaciji profita''. To može da se odnosi na snabdevanje vodom i održavanje javne čistoće. Nema garanacije da ne bi neka sela ostala bez javnog snabdevanja vodom, a time i perspektive opstanka na nivou dostignutih životnih uslova.Srbijanci su sproveli ono što su im predlagali zapadnjaci: smanjivanje vojske, školskog gradiva i sužavanje državnog obrazovanja, železničkog saobraćaja i ustanova kulture, smanjivanje može da se odnosi i na vodosnabdevanje, naročito kada je u inostranim rukama.

Državljani Srbije neće moći u istoj meri da budu ponosni na Srbiju koja više nema ono što je imala u vremenu državne punoće, kada je imala svoju naftnu industriju, državnu elektrodistribuciju, državnu poštu, državno avioprevozničko preduzeće, Borski rudnik.... Kada i ako sve to bude u vlasništvu i pod kontrolom tuđinskog ''strateškog partnera'' tada će biti bolje iskristalisan kolonijalni izgled ranije nezavisne Srbije. Prodaja javnih preduzeća povećaće depresivno narodno osećanje kao dodatak bolnom iskustvu tekućeg državnog, narodnog, privrednog nazadovanja i smanjivanja. Moglo bi dodatno da bude uvećano postojeće siromaštvo, kao i nezadovoljstvo većeg dela stanovništva. Veća korist manjine po osnovu vlasništva i upravljanja delatnostima javnih preduzeća ostvarivaće se dodatnim siromašenjem već osiromašne većine koja je neizbežni korisnik pomenutih usluga. To je nepotrebna destabilizirajuća pojava u uslovima povećanog siromaštava, u vremenu kada je društvena pravda i socijalna uravnoteženost potrebnija mnogo više nego ranije.

Ako bi postojala saglasnost ključnih političkih stranaka da je umesto ''Evrope bez alternative'' suverenost Srbije bez alternative, onda javna preduzeća treba da ostanu u svojstvu državnih preduzeća, da bi država mogla da se ponaša kao država na dobrobit svih njenih državljana. Jer, kaže profesor Zinovjev, pod zapadnjačkim pokroviteljstvom ''kolonizovana zemlja se u svim aspektima dovodi do takvog stanja da postaje nesposobna za samostalno funkcionisanje''. Prepuštanje domaćeg vlasništva tuđinskim vlasnicima i upraviteljima je veoma krupan korak na putu potpunog raskida sa državnim suverenitetom. Ali Srbija je umela i ume da upravlja sopstvenim javnim preduzećima. Nije u interesu Srbije da ona nema svoj interes u delatnostima javnih preduzeća. Globalizacija je samo drugo ime za imperijalizam, za kolonizaciju. A globalistički, kolonijalni raj ne postoji. U to se ogromna većina Srbijanaca već osam godina uverava.