Србија оставила грађане на милост и немилост банкарској самовољи

НБС не би смела да буде оно што данас јесте, мењачница која осигурава стабилан, а нереалан курс динара и несметан рад страних комерцијалних банака, дозвољавајући им да мењају кредитну политику по сопственом нахођењу и интересу.

Чињеница је да НБС мора да се стара и о правној сигурности и повољном амбијенту за пословање тих истих финансијских институција, међутим правна сигурност и углед НБС не могу бити нарушени уколико заштитити своје грађане као уговорно слабију страну, која трпи несагледиву штету. Напротив, овде се мора јасно и гласно рећи да су банке и у другим земљама у окружењу примењивале сличну праксу и затим ефикасном реакцијом државе у томе спречени, односно Србија остаје једина земља која је грађане оставила на милост и немилост банкарској самовољи.

Грађани Србије и дан-данас немају ваљану информацију да ли су се банке заиста задуживале у иностранству у швајцарским францима и под којим условима, а једино релевантно је да су грађани на основу уговора добили од банака као повериоца динарски износ кредита, али са валутном клаузулом у швајцарским францима!

Дакле грађани нису видели швајцарске франке у реалности, а банке су се путем валутне клаузуле штитиле од могуће инфлације и потенцијалних губитака.   

Дакле, грађани нису видели швајцарске франке у реалности, а банке су се путем валутне клаузуле штитиле од могуће инфлације и потенцијалних губитака.   

Међутим ситуација која је настала услед скока вредности валуте (швајцарски франак) довела је до обрнуте ситуације у односу на ону због које је успостављена валутна клаузула, те дужници односно грађани Србије, трпе енормну штету, а повериоци, односно стране банке, енормно профитирају!

Дакле, овде је нарушена сврха валутне клаузуле као такве јер је дошло до озбиљног поремећаја еквивалентности узајамних давања на штету грађана а у корист страних банака у Србији. Tиме ће грађани вратити не само купљени стан него два или више станова. Стога је јасно да су се банке неосновано обогатиле и да су кредити по свему спорни а валутна клаузула практично ништавна.

То је свима јасно сем гувернерки Јоргованки Табаковић лично, која или неће да се бави послом за који је добро плаћена или није у стању.

То је свима јасно сем гувернерки Јоргованки Табаковић лично, која или неће да се бави послом за који је добро плаћена или није у стању.

Да ствар буде гора, гувернерка скрива од јавности чињеницу да је управо држава гарант кредита преко Националне корпорације за осигурање стамбених кредита (НКОСК), те да би се банке свакако наплатиле од државе у случају да грађани већ изнемогли, масовно престану да плаћају своје кредите.

Једном речју, својим „нечињењем“ гувернерка управо ради на штету државе, јер би све потенцијалне губитке банака покрила држава средствима пореских обвезника.

Како нашој Народној банци објаснити да постоји правичност и у праву институти, који штите слабију уговорну страну? Како јој објаснити да постоје земље са развијеним банкарским системима које ефикасно штите грађане чак и од сопствене глупости?

Како то да у Србији постоје и образовани и информисани људи који разумеју услове пословање финансијских институција, а знају и да читају уговор, а ипак се осећају превареним?
Није ли то можда због чињенице да су финансијске институције “прећутале” или пропустиле да кажу нешто што су свуда обавезне да кажу? И на крају, ако горњи наводи нису тачни зашто је НБС 2011. године донела Закона о заштити корисника финансијских услуга? У којо мери се тај закон примењује од оних који су за то најрелевантнији и “добро плаћени”?

Кључно је питање и за премијера Вучића јесте, да ли је у стабилној Србији о којој стално прича очување финансијког “здравља” грађанина као клијената заједнички интерес државе, банака и клијената?

Они који се стално позивају на европска достигнућа, морало би да се запитају да ли ће нам се опет понављати ситуације у којима су нам потребне европске директиве, да нас подсете на цивилизацијске тековине и осећање правичности за сопствене грађане.

Кључно је питање и за премијера Вучића јесте, да ли је у стабилној Србији о којој стално прича очување финансијког “здравља” грађанина као клијената заједнички интерес државе, банака и клијената?

Упорно игнорисање проблема кредита у швајцарским францима од стране премијера, као и гувернерке госпође Табаковић, као и енормне тешкоћа преко 20.000 породица да изврше обавезе отплате енормно нараслих месечних рата, изазива сумњу да је пасивно држање НБС и њено стављање на страну банака, резултат корумпираности доносилаца одлуке.

(Аутор је члан Извршног одбора ДСС)