ССП између "Косова" и ЕУ

Такозвано Косово и Европска унија су потписали Споразум о стабилизацији и придруживању у Бриселу крајем октобра 2015. године (документ потписали комесар за проширење Јоханес Хан и шеф дипломатије Федерика Могерини у име ЕУ, а Иса Мустафа испред Приштине). „Неименовани“ извори српске државне агенције Танјуг истог дана изнели су сопственo тумачење правне природе ССП-а.

Према њима, реч је о ''посебној'' врсти уговора попут онога потписаног између Тајвана и ЕУ. Директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић изјавио је да је Косово потписало уговор са ЕУ, а не са државама чланицама те организације. Коначно, премијер Вучић је истакао да је у економском смислу ''добро'' за Србију што је Косово закључило ССП.

Међутим, ове аналогије и тврдње, најблаже речено, нису биле тачне. ЕУ нема формалне дипломатске и полититичке односе са Тајваном и придржава се политике ''једне Кине''.[1] Од 1988. године интересе Брисела на Тајвану представља Европска привредна комора, а од 2003. године Европска канцеларија за економију и трговину. Интересе Брисела на Косову заступају Канцеларија ЕУ на Косову, специјални представник, Еулекс, Канцеларија за везу ЕК и бројне амбасаде држава чланица ЕУ.[2] Тајван је још 1971. године изгубио статус чланице УН. После тога су Француска, Немачка и друге чланице ЕЕЗ прекинуле дипломатске односе са Тајваном. Све посете званичника Брисела Тајвану имају приватни карактер.

Са друге стране, Косово по сваку цену и уз подршку ЕУ покушава да постане чланица УН и Унеска. Бројне су и честе посете званичника из ЕУ. На пример, аустријски председник Хајнц Фишер био је у званичној посети Косову на сам дан потписивања ССП са ЕУ.

Тајван је заступљен у Светској трговинског организацији, а Косово у ММФ, Светској банци, Европској банци за обнову и развој. 

Захваљујући ЕУ, Косово је много озбиљније заступљено од Тајвана у међународним економским организацијама. Тајван је заступљен у Светској трговинског организацији, а Косово у ММФ, Светској банци, Европској банци за обнову и развој. Тачније, текст Споразума о стабилизацији и придруживању показује да се ради пре свега о политичком уговору. (Зато се стиче утисак да га српски премијер није ни читао.) На пример, у преамбули ССП наводи се да ће Косово и ЕУ водити ''политички дијалог'' и истиче да ће Косово и ЕУ градити блиске политичке везе. Други део ССП у потпуности је посвећен политичким везама.

Разматра се и статус Косова. У преамбули ССП-а са Косов налази се звездица/фуснота у којој пише и да се статус Косова решава у складу са саветодавним мишљењем Међународног суда правде из 2010. године. Ово је више него неповољно за Србију. Саветодавно мишљење МСП донето је после Резолуције 1244 (lex posterior derogat legi priori). Саветодавно мишљење МСП из 2010. године подржава независност Косова и дерогира на скандалозан начин Резолуцију 1244.[3]У члану 2 наводи се да закључивање ССП не доводи до конституивног признања Косова као независне државе, посебно када је реч о пет држава чланица ЕУ које не признају ту творевину (Шпанија, Грчка, Кипар, Румунија и Словачка). Јасно је да овај члан није донет на захтев Србије, већ на захтев мањинских пет држава чланица које се противе независности.

Србија није ни учествовала у преговорима између ЕУ и Косова. Напротив, у Бриселском споразуму из 2013. године Србија се обавезује да неће правити сметње на европским интеграцијама Косова, а директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић је то и потврдио када је изјавио да Србија неће спречавати регионалне, већ универзалне интеграције Косова.

Пошто Косово није међународна организација, јасно је да га ЕУ у ССП третира као државу.

Међутим, такав став пет мањинских држава чланица неће спречити ЕУ да де јуре призна Косово. Тачније, Лисабонски уговор је на врху правне хијерархије ЕУ и пет мањинских држава неће моћи да блокирају признање Косова позивајући се на ССП. Прецизније, према члану 238 Уговора о функционисању ЕУ (други део Лисабонског уговора), мањина за блокаду одлуке Савета ЕУ мора представљати 35 одсто популације ЕУ. Тај проценат од укупног становништва Шпанија, Грчка, Кипар, Румунија и Словачка немају, већ имају мање од 80 милиона људи у ЕУ која има око 500 милиона.

Такође, у Лисабонском уговору у члану 217 наглашава се да се међународни споразуми закључују само са међународним организацијама и државама. То је и општеприхваћена дефиниција субјекта у међународном праву. Пошто Косово није међународна организација, јасно је да га ЕУ у ССП третира као државу.

Такође, ЕУ је тек после ступања на снагу Лисабонског уговора 2009. године постала правно лице. Зато је српски ССП из 2008. године потписан са државама чланицама, а ССП који је потписала Приштина 2015. са ЕУ као правним лицем. Подела на физичка и правна лица је иначе од другостепене важности у међународном праву јер физичка лица не могу бити субјекти у овој грани права (само објекти). Тако да је и овај ''аргумент'' адвоката ЕУ у Србији о уникалности ССП са Косовом неприкладан и застарео са правне тачке.

Коначно, ССП не може бити ''економски'' добар за Србију као што то тврди премијер. Ради се, пре свега, о правно-политчком, а не економском уговору. То показује члан 4 ССП, у којем се Косово обавезује да поштује међународно право, и чланови 5 и 8 и 13, који говоре о односима са Србијом као равноправном страном и ''суседом''. Према члану 6, Косово мора да сарађује са Хашким трибуналом и Римским судом и да имплементира њихове статуте у ''домаће'' законодавство.То су правне и политичке обавезе, а не економске.

Треће поглавље је у потпуности посвећено регионалној прекограничној и политичкој сарадњи са државама које су процесу придруживања ЕУ. Затим од четвртог поглавља почињу претежно политичко-економска поглавља о протоку робе, администрацији државној, транзиту кроз територију и финансијским и царинским правилима, визама, граничној контроли, извештајима о напретку, правима косовских ''грађана'', као и имплементацији ЕУ законодавства у ''косовско право''. Међутим, када се примени циљно или телеолошко тумачење, јасно је да све ове одредбе имају један циљ. То је признање Косова као државе у складу са три услова које тражи међународно право.

Коначно, ССП не може бити ''економски'' добар за Србију као што то тврди премијер.

Прецизније, ЕУ у ССП третира Косово као државу која испуњава три основна услова за признање.[4] То су постојано становништво (косовски грађани), територија (одредбе о транзиту и визама) и сувереност (одредбе о администрацији, царини и косовском праву). Српске суверености, грађана и територије нема у ССП, упркос томе што ови елементи државности постоје на терену посебно на северу КиМ.

Дакле, поводом ССП-а и његовог тумачења, може се поставити само једно питање. Да ли се од стране ЕУ ради о де факто или де јуре признању Косова као самосталне државе?

Софистичко и лукаво позивање у фусноти (због противљења пет држава независности) на саветодавно мишљење МСП из 2010. о Декларацији о независности Косова даје одговор на та питања. У ССП са ЕУ претежу елементи де јуре признањa Косова.