Шта је ЕУ донела Пољској

Пољска је још 1989. године потписала са ЕЗ Уговор о трговини и сарадњи. Такође, преко две деценије ова држава од скоро 40 милиона становника има право да користи бриселске фондове (PHARE фонд, који је касније трансформисан у IPA фондове.)

Пољска потписује Споразум о придруживању са ЕЗ 1991. године (ступа на снагу 1994). Датум за отпочињање преговора о чланству (толико очекиван у данашњој Србији) Варшава добија већ 1997. године, а преговоре започиње 1998. године. Они се завршавају 2002. године (са друге стране, Србија и поред великих уступака у преговорима са такозваним Косовом још увек није добила ни датум за почетак преговора).

Коначно, Пољска 2003. потписује и Уговор о приступању са Бриселом и 1. маја 2004. године постаје чланица ЕУ.

Дакле, Пољска је скоро две деценије ''испред'' Србије у такозваним европским интеграцијама. Ипак, социјални и економски параметри Пољске у том ''европском'' периоду 1992-2012. јесу (као и у другим источноевропским земљама) углавном негативни.

На пример, стопа незапослености у Пољској је дуплирана у периоду 1992-2012. Следећа табела показује пораст стопе незапослености.

Стопа незапослености у Пољској након потписивања Споразума о придруживању  и приступања ЕУ у периоду 1992-2012.[1]

Стопа незапослености у Пољској би била и већа да неколико стотина хиљада људи није отишло из те државе након уласка у ЕУ 2004. године (2002. године стопа незапослености у Пољској је достигла 18,1 %) .[2] 

Тачније, према подацима пољског министарства за рад и социјалну привреду, након 2004. око 660.000 Пољака отишло да ради у друге земље ЕУ. Највише у Немачку, око 322.000, а остатак у Велику Британију, Ирску и Италију.[3] Са друге стране, према подацима угледног пољског листа "Газета виброча" број емиграната је био већи. Према том извору, у периоду од 2004. до јуна 2006. године емигрирало је два милиона Пољака. Пољски лист је тај процес назвао највећим миграционим таласом у новијој европској историји. (Око 90 одсто емиграната је било испод 35 година старости и имали су високо образовање, такође, 2008. године у Пољској је живело око 50.000 деце или младих које су родитељи напустили јер су отишли да раде у ЕУ.)[4]

Пољаци су на западу ЕУ углавном раде као слабо плаћене занатлије, учитељи, инжењери, медицинске сестре, водоинсталатери, архитекте, кућне помоћнице и возачи.[5] (Према испитивању које је спровела "Газета виброча", око 84 одсто Пољака се  стиди што њихови сународници одлазе у свет.[6]) 

Ипак, и поред тако лошег социјалног статуса у западној Европи, према истраживањима спроведеним међу емигрантима, око 60 посто не жели да се врати у Пољску.[7] На пример, један Пољак из Хорзова на раду у Ирској истиче: "Радећи на линијама високог напона, зарадићу довољно за нормалан живот. Са пољском платом у мојој струци то је незамисливо" .

У том контексту, у Пољској је након уласка у ЕУ дошло чак и до дефицита квалификованих кадрова. У извештају Светске банке из 2006. године се констатује да у Пољској постоји мањак радника (и упозорава се да то утиче на развој привреде). Такође, према подацима пољског Министарства привреде, економска миграција Пољака ће у периоду од 2006. до 2025. године проузроковати кумулативни пад БДП од 45 %.[8]

Истовремено, док је трајао егзодус (и раст незапослености) Пољска се задуживала скоро невероватном брзином. Следећа табела то показује.

Раст спољног дуга Пољске у милијардама долара након потписивања Споразума о стабилизацији и приступања ЕУ у периоду 1992–2005.[9]

Спољни дуг Пољске је наставио да расте и након ступања ове земље у ЕУ. Тачније, 31. децембра 2006. године је износио 121 милијарду долара. Шест година касније (у децембру 2012) спољни дуг Пољске је достигао 310 милијарди долара.

Раст спољног дуга Пољске  у милијардама долара након уласка у ЕУ у периоду 2006-2012.

Отплата овако колосалног спољног дуга је неминовно довела и до раста буџетског дефицита.Следећа табела то показује.

Раст буџетског дефицита Пољске у америчким доларима након потписивања Споразума о придруживању и приступања ЕУ у периоду 1992-2012.[10]

Такође, укидање царине због примене Споразума о придруживању је довело и до појаве спољнотрговинског дефицита у Пољској. Године 1992. Пољска је имала суфицит од око 100 милиона долара. Године 2012. забележен је дефицит од око 14 милијарди долара

Спољнотрговински салдо у америчким доларима након потписивања Споразума о придруживању и приступања ЕУ у периоду 1992-2012.

Вероватно је и овакав раст спољнотрговинског дефицита (као и буџетски дефицит и дужничка криза праћена социјалним немирима у јужним земаља еврозоне) довео до негативног става Варшаве у вези са усвајањем евра као званичне валуте. Пољска је одустала од ранијег плана да уведе евро у 2012. години. Пољски министар финансија Јацек Ростовски је чак изјавио да најмање до 2015. године Пољска неће увести евро.[11]

Новим чланицама из источне Европе и Пољској је 30. децембра 2002. године у Копенхагену забрањено да у периоду од најмање 10 година имају више од 25% субвенција у односу на субвенције које ЕУ даје старим чланицама. Омиљено оправдање присталица ЕУ је било да је то тежак али неопходан услов за слободну трговину која доводи до нижих цена хране. Али, ни такво ''жртвовање'' сопствене пољопривреде није довело до смањивања цена хране у Пољској. Напротив, по уласку у ЕУ од 1. 5. 2004. године поскупели су готово сви прехрамбени производи: шећер 50 одсто, пилетина 40 одсто, свињско месо 30 одсто, јаја 30 одсто.[12] Процењује се да су трошкови за прехрану четворочлане породице у 2004. години порасли за најмање 20 одсто, са 730 на 880 злота.[13]

Истовремено, док се Пољска задуживала и губила радно способно становништво, обећана помоћ из такозваних европских фондова је углавном одлазила страним компанијма. На пример, аустријски професор Хофбауер наводи да је највећи део средстава из PHARE фонда уплаћен пројектима ФИАТ-а у Пољској.[14]

Такође, и након уласка у ЕУ, Брисел је волунтаристички блокирао обећана средства. На пример, у јануару 2013. године је блокирано 890 милиона евра намењених Пољској. Одлука је донета због наводног стварања ''картела'' компанија које граде путеве у Пољској .[15] Варшава је протестовала због оваквог поступања Брисела. Министар надлежан за регионални развој Елжбјета Бјенјковска је изјавила да је овакав поступак ЕУ ''неразумљив и чудан, јер у тој афери је оштећена Пољска''. Такође, и обећана помоћ Пољској ће бити све мања ако се узме у обзир чињеница да ЕУ први пут у својој историји смањује буџет (буџет у периоду 2014-2020 ће за 3 % бити мањи од оног 2007-2013). Пољска је била у групи земаља које су се противиле том предлогу. Такав став Варшаве је разумљив ако се зна  да већина која је захтевала смањење буџета то образлаже фразом да треба смањити дотације ''сиромашнијим земљама и регионима '' у ЕУ .[16]

Имајући у виду претходне чињенице, није изненађење што расте отпор према ЕУ у Пољској и код оних који су безалтернативно подржавали чланство у тој наднационалној организацији. На пример, један од највећих заговорника "придруживања" Пољске ЕУ, Лех Валенса, признао је јавно да се нису испуниле његове наде: "Ми смо одувек веровали да ће Запад после окончања комунизма донети неку врсту Маршаловог плана, да би се помогло овим земљама овде. Но, то се није десило. Због тога код нас постоји и даље дубока подозривост према ЕУ... У ствари биће нам потребни јаки живци. И ја бих, на пример, данас поново рекао људима: изађите на улице – овога пута нашој земљи лоше иде, зато што нас Унија не схвата озбиљно".[17]

Али, више нема ни Валенсиног моћног синдиката који би могао да изађе на улице и протестује против ЕУ. Синдикат ''Солидарност'' је на ''европском путу'' са 10 милиона чланова спао на 0,8 милиона.

У том контексту је било могуће гашење познате пољске бродоградње (и отпуштање радника који су некада чинили основу ''Солидарности''). Такође, бродоградилишта у Шећињу и Гдињи су продата управо због захтева ЕУ.  Такође, чувено бродоградилиште у Гдањску је због захтева ЕУ било принуђено да отпусти око 4/3 радника.[18] Данас се између осталог, због такве политике ЕУ,  у бродоградилишту у Гдањску производе и ветрењаче.