Početna strana > Rubrike > Ekonomska politika > Velika recesija se nastavlja
Ekonomska politika

Velika recesija se nastavlja

PDF Štampa El. pošta
Mortimer Zukerman   
nedelja, 24. januar 2010.

(Volstrit džornal, 21.1.2010)

Amerikanci nisu zaluđeni porastom DauDŽonsa[1]. Ono što u perspektivi vide jeste porast poreza.

Decembarski izveštaj o (ne)zaposlenosti je ugasio nadu da se nalazimo na početku dugotrajnog ekonomskog oporavka.

Stopa nezaposlenosti se održala u decembru na visini od 10% jedino zahvaljujući tome što je došlo do vanrednog smanjenja broja raspoložive radne snage: nekih 661.000 ljudi je batalilo traganje za poslom.

Podaci za nepoljoprivredne isplate Biroa za radnu statistiku (Bureau of Labor Statistics' –BLS) pokazali su da je decembarski pad zaposlenosti iznosio 85.000. Međutim, BLS-ov pregled domaćinstava, koji je bolje i potpunije merilo kako nezaposlenosti tako i samo delimične zaposlenosti, pokazao je gubitak od 589.000 radnih mesta. Kako BLS kaže, od početka ove Velike recesije, 2007. g., nestalo je nekih 8,6 miliona radnih mesta – a male firme koje su bile normalni izvor novih radnih mesta još uvek nastavljaju da otpuštaju zaposlene. Smanjenja broja radnih mesta po firmama su skoro dvostruko veća od novih zapošljavanja (20% smanjenja, prema 10% novih zapošljavanja).

Ukratko, nezaposlenost je napredovala od stepena poteškoće i zabrinutosti, u sadašnju katastrofu. Prema BLS, danas je nezaposleno nekih 15,3 miliona Amerikanaca.

A kako stoji sa budućnošću? Nastavljeni problem na tržištu radne snage nije toliko otpuštanje u privatnom sektoru, koje se smanjuje, koliko je to da postoji manjak u zapošljavanju. Federalni stimulativni program je odgurnut u stranu time što je došlo do smanjenja raspoloživog novca za [savezne] države, gradove, srezove i školske oblasti. Nedavno je Centar za budžetske i političke prioritete (Center on Budget and Policy Priorities) procenio da će na federalnom nivou to smanjenje iznositi zapanjujućih 200 milijardi dolara godišnje. Pošto praktično sve države i gradovi moraju raditi sa uravnoteženim budžetima, posledice će biti: smanjenje usluga, otpuštanje sa posla i povećanje poreza.

Posledica toga je da je ekonomiji SAD – koja je tokom decenija bila najveća svetska “mašina“ za stvaranje novih zaposlenja – sada potrebno sve više i više vremena da nadoknadi gubitak radnih mesta. DŽejn Sasin (Jane Sasseen) je u nedavnom izveštaju u Biznis viku (BusinessWeek) napisala je da  tokom 1970-ih i 1980-ih godina bilo potrebno svega godinu dana od završetka recesije da bi se nadoknadio gubitak radnih mesta. Posle osmomesečnog pada privredne aktivnosti, koji se završio u martu 1991, za to je bilo potrebno 23 meseca, dok je posle pada uzrokovanog “prskanjem mehura od sapunice“ Internet biznisa u 2001. u istu svrhu utrošen 31 mesec. Ovog puta, za nadoknadu celog gubitka od više od 8 miliona radnih mesta biće potrebno čak 5 godina, a možda i više. To je tako usled potrebe da se osim godišnjeg nadoknađivanja od po 1,7 milion izgubljenih radnih mesta, stvori još po 1,3 milion novih radnih mesta godišnje za one koji tek dolaze na tržište rada.

Ekonomisti možda i smatraju da je recesija prošla, ali običan čovek sa ulice nije tog mišljenja. Kako je objavljeno u jednoj anketi (NBC/Wall Street Journal poll) prošlog oktobra, oko 60% javnosti veruje da će recesija još potrajati. Čak i oni koji njome nisu bili pogođeni, znaju bar nekoga – prijatelja, suseda, člana porodice – koji jeste. Dvoje od troje ispitanih kaže da im oživljavanje i porast berze nije promenilo gledište.

Za ovu turobnost ima dobrih razloga. Potrošači su naučili gorku lekciju: shvataju da povećanje potrošnje (kako privatne, tako i javne) mora da se zasniva na prihodima, a ne na pozajmicama, a da prihodi moraju da dođu od zaposlenosti.

Danas je glavnina Amerikanaca na finansijskoj dijeti, dok im se porodične finansije još i pogoršavaju. Oni znaju da ne smeju trošiti ono što nemaju, jer su već pogođeni bolnim posledicama toga što su usled veštački napumpanih dugovanja trošili preterano. Shodno vladinim podacima koje je prošlog septembra obelodanio u Vašington postu Ilan Kju Mjui (Ylan Q. Mui in the Washington Post), najimućnijih 20% američkih domaćinstava je bilo odgovorno za 40% svih izdataka. Ali, ova domaćinstva više nemaju poverenja u pokrića i sigurnost vrednosti svojih kuća, niti u porast vrednosti paketa svojih akcija (koje su prošle godine porasle za 5 biliona[2] dolara) kao osnovu za trošenje, umesto da štede. Sve što od budućnosti očekuju su porezi, porezi, porezi. Zato dolari još nisu počeli da se kotrljaju. Ovo je sada novo stanje normalnosti.

Ovo sve znači da nepovoljni (i jači od uobičajenih) vetrovi duvaju protiv dva od tri normalnih mehanizama za oporavak: protiv potrošnje, i protiv ulaganja u stanovanje. Umesto da, sa ciljem da to popravi, upumpava sve više gotovine u krhku ekonomiju, vlada će morati da se usredsredi na svoj sledeći veliki zadatak: da napravi realne planove za smanjivanje naduvanog budžetskog deficita tako da ne izazove sledeći pad privrede.

Otud i izgledi za mlitav rast BNP, za porast zapošljavanja koji je suviše spor da spreči dalji porast nezaposlenosti; a i preduzeća će jako oklevati sa masovnijim zapošljavanjem.

Kako možemo da ubrzamo značajniji oporavak u porastu zapošljavanja, što bi dovelo do porasta prihoda od zaposlenosti? Nema brzog i lakog odgovora. Ali, to nije argument za inerciju.

Moramo imati programe koji će dovesti do izvesnog poverenja u to da se Amerika može obnoviti, i da se mogu stvoriti nova zaposlenja – naročito stoga što će, kao udeo u BNP, izdaci potrošača najverovatnije tokom više godina opasti. Nezaposleni moraju biti pomagani. Ali, bolje bi bilo, kada bi ta finansijska pomoć zaposlila radnu snagu u racionalnim, dugotrajnim, velikim infrastrukturnim projektima koje bi vodila novostvorena Nacionalna infrastrukturna banka (National Infrastructure Bank).

To ne bi bili “programi i pare na koje nezaposleni imaju prava“ (entitlement programs)[3], nego programi obnove. Vlada bi ulagala u infrastrukturne programe, kao što bi bilo sveobuhvatno snabdevanje širokopojasnim pristupom Internetu u celoj zemlji, obnova propalih mostova i kanala, izgradnja visokobrzinskih železničkih pruga, modernih aerodroma, postrojenja za preradu otpadnih voda, luka – što sve ima višestruko dejstvo na povećavanje zaposlenosti u ekonomiji. A time bismo zadovoljili i ogromnu nacionalnu potrebu.

Još jedna putanja za povećanje zaposlenosti bila bi ubrzavanje i jačanje tehnologije, što je oblast naše najveće snage. Svojim groznim držanjem prema imigraciji, sami sebi odbijamo privlačenje produktivnih talentovanih ljudi. Otežavamo pametnima da dođu, onda im otežavamo da ostanu – pa kada završe studije na našim univerzitetima, vraćaju se kući i rade za naše konkurente. Tako se to ne radi.

Strani studenti čine znatan deo onih koji završavaju studije prirodnih nauka (hard sciences) na univerzitetima u Americi. Treba da vratimo kvote za H-1B vize[4] sa današnjeg broja od 65.000 godišnje, na broj od 195.000 godišnje (koji je važio početkom 2000-ih).

Ovo povećanje su blokirale kratkovide, sebične grupe koje se plaše da bi tako Amerikancima bili oduzeta zaposlenja. Baš suprotno tome – ta vrsta ljudi koje bi trebalo da težimo zadržati su oni koji rade u tehnologiji i tehnici i obezbeđuju posao ne samo sebi, nego i drugima.

Dugo vremena naše najveće povećanje zapošljavanja je počivalo na tehnologiji i inovacijama. Samo pomislite na ovo: 1800. tri četvrtine američke radne snage je bilo zaposleno u poljoprivredi. Danas, to je manje od 3%. Krajem II svetskog rata, proizvodnja je zapošljavala 33% radne snage. Danas je to oko 10%. Amerikanci su naviknuti na ekonomske promene.

Treba da sledimo racionalnu ekonomsku politiku koja je u interesu države – a ne u interesu uskih i ograničenih grupa koje lobiraju kod zakonodavaca. U suprotnom slučaju – kako pokazuje i žalostan put zakonodavstva o zdravstvenoj zaštiti, bićemo sve više suočavani sa politikom korupcije.

Autor je predsednik i glavni urednik U.S. News & World Report

(Prevod sa engleskog: Vasilije Kleftakis)

http://online.wsj.com/article/SB10001424052748703837004575013592466508822.html?mod=WSJEUROPE_newsreel_opinion


[1] DauDŽons indeks (DowJones index) najvažnije američko (i svetsko) berzansko merilo – jedna vrsta “termometra zdravstvenog stanja“ Volstrita i američke privrede. Postoji od 1896. a sastoji se od zbira dnevne cene (“korpe“) po jedne od akcija firmi koje ulaze u učesnike indeksa, podeljenog jednim određenim deliteljem. Mada se danas njegova vrednost može uživo (onlajn) pratiti, zvanična dnevna vrednost indeksa se određuje svakog dana po zatvaranju berze. Popularno gledište je da je stanje nepovoljno ako indeks naglo pada, ili na duže vreme padne ispod 10.000 poena. Visina indeksa 21.01.2010. g. je bila 10.172 poena (216,52 poena – 2,12% niže od prethodnog dana). (Prim. prev.) 

[2] 5 trillion – u srpskom 5 biliona ili 5000 milijardi. (Prim. prev.)

[3] Sama reč “entitled” bukvalno znači “imati pravo na...“ , ali u američkom političkom kontekstu, pojam “Culture of entitlement“ konzervativci koriste kao kritiku na “socijalno ušuškavanje“ po kome delovi društva smatraju da imaju prava na donošenje takvih programa (entitlement programs ) koji obavezuju vladu da ljudima pruža zaposlenje, zdravstvenu zaštitu, školovanje, itd., jer oni smatraju da su to osnovna ljudska prava. (Prim. prev.)

[4] H-1B vize nisu vize za imigraciju. One omogućavaju zapošljavanje u SAD specijalistima za pojedine struke koji su potrebni u SAD. Mada ograničenog trajanja, one ipak omogućavaju da imalac te vize, za vreme svog boravka, zatraži i dobije “zelenu kartu“, čime postaje legalni useljenik. (Prim. prev.)