Aleksandar Dikić: Razmišljanje jednog običnog liberalno-demokratskog vola

Srbija polako ulazi u psihozu opšteg nespokojstva. Makedonija je opet bila mitsko mesto na kome se rešava sudbina najdugovečnijeg etničkog sukoba na Balkanu.

Višedecenijska saga od Kumanova do Ohrida zarobila je čitav region u vremenu i prostoru. Protok vremena nije doveo do zamrzavanja konflikta, već do zamrzavanja života i svesti ljudi koji su fizički u 23, a mentalno u 19. veku. Narodi koji nisu rešili problem prirodne neinteligencije deluju izgubljeno u eri veštačke inteligencije.

Iako izgleda da je prosečni Srbin apatično ravnodušan, svaka rasprava o Kosovu nosi na sebi emocionalni lepak, koji ga poput tarantuline mreže usisava u lavirint beznađa. Ma koliko pokušavali da od Srba naprave stado poslušnih preživara, Kosovo je bilo, jeste i biće vanvremenska i nematerijalna kategorija, iracionalni impuls koji višećelijski organizam čini čovekom, geografski reljef domovinom, a čopor ljudi narodom.

Ali, avaj. Umesto srbizacije Kosova, u toku je kosovizacija Srbije. Ona ulazi u haos nekontrolisanih razmera, u političke sukobe po principu omnius contra omnes. Dok dverjani i dalje ističu frazu „da ovi odu, a da se oni na vrate“, iz SSP-a stiže sličan odgovor – oni su protiv Vučića, ali i protiv ekstremne desnice. Sa olimpijskih visina naprednjaci mogu da nastave sa svim vrstama samozadovoljavanja, jer je haos njihovo prirodno stanište, a životni moto – mi da ostanemo, a niko da ne dođe.

Krenimo redom.

Ustavobraniteljska opozicija u nedostatku vizije aktivira prošlost kao političko-emotivni osigurač umesto programa nudi rekvizitorske mitove, umesto rešenja guslanje, umesto putokaza ćorsokak. Mudri narodi služe istoriji ukoliko istorija služi životu.

Uveren sam da ako bismo krenuli tzv. zavetnim putem, možda ne bismo bili na pogrešnoj strani istorije, ali bismo sigurno bili na njenom repu. Providna je njihova instrumentalizacija kosovske krize, jer ona njima i onima čiji geopolitički kišobran priželjkuju služi da bi se sprečile, usporile ili zaustavile promene koje Srbiju vode, vuku ili guraju ka Zapadu.

Nasuprot njima, vlast je u prve borbene redove postrojila armadu violentnih šarlatana sa zadatkom da uz kanalizacijsku duhovitost i beskičmenjačku servilnost ubede Srbe u Vođinu nepogrešivost. Uz dobru nadoknadu, pristali su na moralnu amneziju i epigonsko samounižavanje, pa će bez kolebanja pokušati da opravdaju neofašističko etiketiranje političkih protivnika.

Gledajući lica sa poternica kojima su oblepljeni zidovi i bandere širom Srbije, zli jezici bi rekli da čašu Vučićevog vina još niko ne popi, dok je s čašom žuči ne zagrči. Iako u svakoj šali ima pola šale, ne zaboravimo da je u totalitarnim sistemima kratak put od slike na zidu do leša pored tog zida. Neshvatljivo je da se režim umesto potrage za narodnim jedinstvom odlučio za lov na veštice i unapred se preigrao, jer će mu se te halovinske bundeve koje je sa đavolom sadio vrlo brzo razbiti o glavu.

Ipak, u najtežoj poziciji je proevropska opozicija. Ona mora pronaći modus da podrži Sporazum, a da ne podrži Vučića. Jer ako ne podrži Sporazum, gubi proevropski prefiks s obzirom na činjenicu da je isti postao sastavni deo Poglavlja 35 pa je jednačina svedena i bez nepoznatih, protiv Sporazuma=protiv EU. Još gore, ako podrži Vučića, onda gubi status opozicije i postaje meta ne samo svojih pristalica, već i onih, a nije ih malo, koji su odavno znali da je Vučićeva vinarija dovoljno raznovrsna da može da odgovori svim ukusima i zahtevima.

Recept sa političku alhemiju zvanu „da Sporazumu, ne Vučiću“ možemo naći u dokumentu iz decembra 1995. godine pod nazivom „Mir i demokratija“, a koji je potpisao Zoran Đinđić i svi članovi Predsedništva DS-a.

U tom dokumentu tri stvari su najvažnije.

Prvo – pozdravlja se potpisivanje Dejtonskog sporazuma i naglašava da su upravo potpisnici mirovnog plana najodgovorniji za krvavi rat u Bosni. Drugo – zahteva se da se u zadatom okviru pronađu mehanizmi za zaštitu nacionalnih i državnih interesa. Treće – potpisivanje sporazuma treba da omogući jačanje demokratskih snaga u regionu i „da se vlast u Srbiji primora na demokratizaciju ukupnog života, uključujući prvenstveno medije i međustranačke odnose“.

Paralele su više nego očigledne.

Danas francusko-nemački plan treba načelno prihvatiti, kroz implementacionu fazu insistirati na crvenim linijama i maksimalno iskoristiti minimalne pukotine koje se pojavljuju u fazi primene za zaštitu nacionalnih interesa, dok faza konsolidacije mora podrazumevati redemokratizaciju Srbije uz poklon vinjetu za autoban ka Briselu.

Ta vrsta trajektorije jedino je moguća uz svesrdnu pomoć EU. Ako EU želi Srbiju kao punopravnog člana, ova mapa puta je logična i predvidljiva. Ako je ne želi, proevropskim strankama preporučujem eutanaziju, jer bez pomoći Brisela život će proćerdati kao hrčci vrteći krug u Vučićevom kavezu.

Proevropska opozicija mora poslati jasnu poruku koja sublimira njen odnos prema EU, Sporazumu, Kosovu i Rusiji.

Po binarnoj tautologiji postoje četiri moguće kombinacije.

Ne Evropi, da Rusiji opcija je zauzeta od strane ex oriente lux opozicije koja uz orguljašku retoriku mašta o kosovskoj rekonkvisti.

Ne Evropi, ne Rusiji sasvim sigurno znači „ne“ vašim političkim ambicijama i upućuje vas da umesto stranke otvorite čajanku.

Da Evropi, da Rusiji je pokušaj imitacije predratnog Vučića, a niko ne bira falsifikat pored dostupnog originala.

Jedina opcija do koje se dolazi jednostavnom metodom logičke eliminacije jeste Da Evropi, ne Rusiji.

Ko god želi da krene tim putem, prva i najveća prepreka biće mu Vučić. Ali, onaj ko hoće da ga pobedi ne treba da bude drugačiji, već BOLjI od njega. Srbiji nisu potrebne promene, Srbiji je potreban boljitak.

Autor je lekar, član Demokratske stranke

(Danas)