Александар Фатић одговара Александру Бауцалу: Не може, и никад није могла, мачка да чува сланину

Мађарски правни теоретичар Андраш Шајо је, говорећи о транзицији у овом нашем региону, написао да транзиционе промене подразумевају постојање онога што је назвао “унутрашњим консензусом” за промене, којим се онда, на друштвеном нивоу, иступа из процедуралности и институционалности која омеђује постојећи поредак (поредак у најширем смислу, укључујући друштвене праксе и поредак вредности).

Тако су настајале све системске транзиције: консензусом људи који су видели лосе стање у постојећем поретку, тај поредак је мењан, понекад на улицама, понекад на друге начине.

Основни аргумент који колега Бауцал у свом одговору на мој текст наводи је тај да би страни универзитети, ако их не би акредитовало наше акредитационо тело, донели опасност од лошег квалитета, урушавања стандарда и, у целини, кварења квалитета високог образовања у Србији.

Колега Бауцал наводи да ја наводно сматрам универзитетско образовање у Србији “катастрофалним”. Ја сам, међутим, рекао нешто сасвим друго.

Један од великих проблема који до сада није помињан је тај да у Србији појам “универзитет” нема онај значај који тај појам има на Западу.

Наши универзитети су само мрежне, кровне организације чија су овлашћења у односу на факултете веома скромна.

Прави субјекти високог образовања су факултети, који, фактички, раде шта хоће, а пракса је та да универзитет гледа да им се не замери.

Када се квалитет високог образовања сагледа у наведеном светлу, онда добијамо прилично изнијансирану слику: високо образовање у Србији није ни изванредно, ни катастрофално, просто зато што постоје одлични факултети (попут неких техничких и природних факултета), пристојни факултети (попут квалитетнијих друштвених факултета), и катастрофални без задршке, попут правних, разних социјалних радова, дефектологија, неких сегмената политичких наука, итд.

Овако изнијансирана слика квалитета српског образовања баца додатно светло на перспективу доласка страних универзитета. Они би дошли управо да покрију оне области у којима је српско високо школство осредње до катастрофално.

Високо образовање у Србији није ни изванредно, ни катастрофално, просто зато што постоје одлични факултети (попут неких техничких и природних факултета), пристојни факултети (попут квалитетнијих друштвених факултета), и катастрофални без задршке, попут правних

Конкретно, колико сам схватио, власт је помињала долазак правних факултета, факултета за пословне студије и сличних.

Управо то је “регион катастрофе” у српском високом образовању, те би се, сасвим јасно и потпуно неспорно, доласком страних факултета унапредио ниво високог образовања у Србији.

Део региона катастрофе у смислу образовања су и установе за “пословне студије” и сличне научне дисциплине, који послују са адресама регистрованим на непокошеним ливадама широм наше земље поносне, у чијим зградама се светла никада не пале, а које је акредитовало исто оно акредитационо тело о коме је овде реч.

То су разни “интернационални” факултети на којима предаје цела фамилија власника, а на којима се чак бране и докторати, и то у оближњим кафанама уз коленицу и ајвар за све присутне.

У акредитационим телима седе људи који су запослени на државним универзитетима, и који, фактички, представљају оне гласове, које смо могли чути ових дана, по којима је долазак страних факултета смртна опасност за домаће универзитете.

Стога, једноставно, мачка нити може, нити је икада могла да чува сланину, колико год то она желела, а разумемо сви зашто жели.

Неће ваљда српско акредитационо тело које је годинама акредитовало Мегатренд да акредитује Реадинг или Лоугхбороугх (да наведем један одличан и један пристојан британски универзитет)?

Неће ваљда боксер из клуба Раднички у Хали спортова да акредитује МекГрегора и Алистера Оверима? Таква идеја не само да је а приори сумњива и проблематична, него је увредљива и немогућа.

Увек је, када човек има дилему, добро погледати како том питању приступају они срећнији или паметнији од њега, који су на то питање дали одговор, а то су земље Средње Европе, које су кроз овај процес прошле пре нас.

Добар пример је Чешка Република, која је, не штитећи некритички своје државне универзитете, омогућила отварање великог броја страних универзитета.

Данас у Чешкој Републици имате Англо-амерички универзитет, који је израстао из малог колеџа отвореног деведестих година, а имате испоставе неких од најугледнијих западних универзитета, на којима студирају и неки наши студенти.

Чешке власти су омогућиле отварање страних образовних установа на начин који домаћим установама не даје директну или индиректну могућност да опструишу њихов долазак и рад, а тиме су омогућиле и стварање једне атмосфере у којој су студенти могли да бирају факултет на коме ће студирати

Чешке власти су омогућиле отварање страних образовних установа на начин који домаћим установама не даје директну или индиректну могућност да опструишу њихов долазак и рад, а тиме су омогућиле и стварање једне атмосфере у којој су студенти могли да бирају факултет на коме ће студирати.

Никоме у Чешкој није падало на памет да је долазак америчких универзитета “нелојална конкуренција” зато што неки Радек или Карел нису добили прилику да они, седећи у својим локалним канцеларијама, акредитују ЛСЕ.

Није ми сасвим јасно зашто колега Бауцал сматра проблематичним то да студенти и њихови родитељи проверавају квалитет појединих факултета, те да би то за њих требало да обављају државне институције, у истом тексту у коме сугеришу кривицу истих тих институција за “надстрешницу” и друге безбројне скандале које су проузроковале управо институције.

Зашто бисмо толико веровали институцијама које раде у корист монопола државних универзитета, а толико критиковали све остале институције?

Управо је процена квалитета факултета од стране студената и њихових родитеља основни начин на који они студенти који студирају на међународној универзитетској сцени бирају факултете, свуда у Европи.

Нико не очекује да му држава, или њени зачаурени локални универзитети и њихови представници у акредитационим телима, објасне који факултети су добри, а који нису.

Зашто бисмо сматрали да су наши студенти и њихови родитељи неспособни да се сами опредељују?

Не можемо очекивати унапређење система високог образовања унутар постојећег система. Морамо га “изазвати” конкуренцијом која неће бити под контролом људи који су из постојећег система. То је просто логичка претпоставка сваке системске промене.

Додао бих и нешто о добрим и лошим факултетима и универзитетима.

Погледајте пример Велике Британије. У тој земљи, међу традиционалним универзитетима, не постоје лоши универзитети. Сви су добри, са нијансама у смислу разлике у квалитету. Када су се појавили лошији факултети? Онда када су се некадашње више школе (“полyтецхницс”, или популарно “полyс”) волшебно, актом законодавца, претвориле у универзитете.

То је исто својевремено урађено код нас, и тако смо добили разне дефектологије, разне специјалне едукације и разне високе школе свега и свачега, на којима влада — укратко, хаос. Тај хаос се огледа не само у потпуно различитом квалитету наставе између појединих одељења, него и у тешким дисциплинским, буџетским и другим контроверзама, о чему су медији протеклих година доста писали.

Да ли је потребно уопште помињати тешке и још увек неразрешене проблеме злостављања студенткиња и различих сексуалних злоупотреба које годинама лебде у “етру” у вези са појединим факултетима, деценијама, а повремено избијају у јавност и кроз праве медијске скандале?

Да ли ми као јавност уопште знамо да је наведена појава потпуно немогућа чак и на осредњим западним универзитетима, да постоји нулта толеранција за такве ствари, и да неко ко то уради, више никада не може да се запосли нигде у образовању?

Зашто бисмо толико веровали институцијама које раде у корист монопола државних универзитета, а толико критиковали све остале институције?

Да је незамисливо да се неко жени студенткињом, и то више пута, и да напредује у хијерархији без испуњавања прописаних услова, упркос оваквом понашању?

Да ли наша јавност уопште схвата да је таква пракса на нивоу каменог доба високог образовања, и да је она актуелно стање у нашем друштву?

Да ли смо ми као јавност уопште и приближно свесни у каквој смо ми “рупи” у погледу образовања, и у супстантивном, и у етичком смислу, и да то нема апсолутно никакве везе са чињеницом да имамо појединце који су квалитетни, који раде и објављујући одржавају некакав статус на шангајским и разним другим листама?

На самом крају, паралела коју колега Бауцал износи са лековима ми се чини посебно корисном.

Он поставља питање како би то изгледало када би се у једној земљи користили лекови које није одобрило одговарајуће национално тело за лекове.

Пример је одличан, у земљи у којој имамо мученичку борбу родитеља деце са ретким болестима за које национална тела не одобравају лекове нове генерације, болесника од дијабетеса да се региструју иновативни лекови и да се омогуће сензори који спречавају да се мала деца боду иглама више пута дневно, и у којој се води битка да се уведу етаблирани облици имунолошке терапије која спасава животе оболелима од малигних болести.

Људи умиру док се чека “акредитационо тело” да каже да ли је терапија коју примењује Маyо клиника “добра по српским стандардима”.

Мислим да тај пример у потпуности илуструје кључне аспекте ове дебате и било би га довољно навести и без остатка текста.

Аутор је професор, оснивач Института за практичну хуманистику

(Данас)