Aleksandar Pavić: „Dikiliks“ - Tadić rešen da ne iskoristi nijednu priliku u korist Srbije

Tek što je u javnost iscurio „Dikiliks“ Specijalnog izvestioca Saveta Evrope Dika Martija o nekažnjenoj trgovini ljudskim organima, heroinom i sličnom „robom“ koja više ne poznaje granice od strane sadašnjih gospodara samoproglašenog „Kosova“, neki kosovsko-arbanaški političari su izrazili bojazan da će pomenuti izveštaj podriti kredibilitet i položaj njihove strane u nekim budućim pregovorima sa Beogradom.

No, te bojazni su izrečene pre nego što je predsednik Srbije galantno požurio da umiri sve koji su se ponadali da ovo može da bude čak i nagoveštaj preokreta u sumornoj kosovskoj realnosti, koja ne opterećuje samo Srbe, već i sve žitelje okupirane srpske pokrajine. U procesu, Tadić nije propustio priliku da podeli još koju moralnu lekciju javnosti Srbije, koja tek što je počela da savladava nevericu na sam nagoveštaj mogućnosti da će joj biti dozvoljeno da poentira na međunarodnom planu, da možda ipak neće doveka biti isključivo predmet zapadne satanizacije, poručujući joj da se slučajno ne nada nekom preokretu, nekoj valorizaciji ponuđene prednosti, da slučajno ne sanja da će nabačenu loptu iz Strasbura dočekati na volej i raspaliti je u raklje protivničke mreže, prvi put u ne zna se koliko godina.

„Nemamo pravo na lični stav kada zastupamo javni interes,“ izjavio je brzometno Tadić u svom uobičajenom podučavajućem tonu, otkrivajući, za početak, da je „spreman da razgovara sa Tačijem“, što je svakako bilo korisno u smislu raspršivanja iluzija svih onih koji su još uvek bili spremni da veruju izjavama beogradskih zvaničnika da će se najavljeni razgovori sa Prištinom voditi o „tehničkim pitanjima“, na nižim nivoima, tako da se „ni implicitno ni eksplicitno ne prizna“ samoproklamovana „kosovska“ država. No, idući još dalje, Tadić je rekao da je savršeno spreman da razgovara sa jednim od vodećih mafijaških bosova bar u ovom delu Evrope ako je on „legitimni predstavnik albanskog naroda“. A „ako se te optužbe dokažu...“ – ni to samo po sebi neće sprečiti neumoljivog predsednika da pregovara sa Tačijem, makar i na štakama – već će prvo „međunarodna zajednica morati da se odredi prema tome“. Drugim rečima, čak i ako se optužbe i formalno dokažu, ako se hiljadupostotno (umesto sadašnjih stopostotno) utvrdi da je Tači zločinac u ravni Mengelea, a ako se tzv. međunarodna zajednica ipak ne „odredi“ (npr. kad Tači, kao Tuđman i Izetbegović, umre prirodnom smrću), onda će, razume se, Srbija da pregovara i sa Mengeleom. Tj. razgovaraće s njim već sad ako ikako može, jer teško da bi proces „određivanja“ u četvorouglu Brisel-Hag-Priština-Vašington mogao tako brzo da se okonča (naravno, u odsustvu nekog „nesrećnog slučaja“ koji bi rešio celu stvar). Jer, ipak, Evropa nema alternativu, izbori se bliže, a ako ne počnemo da sprovodimo „dobrosusedske odnose“ u praksi gde god možemo, ne pitajući za cenu i ne baveći se zločinima dok god se neko prema njima „ne odredi“, pogotovo što Haški tribunal ne prihvata čak ni taoce kao garanciju da će Mladić jednog dana biti isporučen, onda Srbija nema šanse da dobije status Kandidata za EU, i – što bi stvarno bio kraj sveta, SPS i Demokratska stranka ne bi mogli da „kreiraju budućnost Srbije“ u narednih deset godina, a Boris Tadić ne bi čak, naravno opet kao drugoplasirani, ušao ni u drugi krug sledećih predsedničkih izbora, naravno, pod uslovom da mu novonastale objektivne okolnosti uopšte dozvole mogućnost da se ponovo kandiduje.

Pred nekim pojavama argumenti su nemoćni, a analiza izlišna, tako da pred ovakvom moralnom otupljenošću kakvu pokazuje još uvek aktuelni predsednik Srbije ne vredi pominjati neke notorne stvari koje bi mogle uticati na razum nosioca najviše državne funkcije i njegovog okruženja. Ne vredi, na primer, pominjati činjenicu da se celokupni zapadni „javni interes“ naspram Srbije tokom poslednje dve decenije uglavnom sprovodi upravo na osnovu „ličnih stavova“, tj. optužujućih tvrdnji iznetih bez faktografske utemeljenosti, putem procesa koji se popularno naziva „satanizacijom“, ne vredi više iznova podsećati ih na sve epitete koje su razni zapadni „državnici“ koristili kada je reč o Srbima i srpskom narodu (počivši Holbruk nas je, na primer, nazvao izrazom koji, bukvalno preveden u naučnu terminologiju, znači „rektum“), ne vredi citirati čak ni samog Martija, koji se u svom izveštaju nije libio da iznese sasvim lični stav „gađenja“ prema onome što je saznao tokom svoje istrage o monstruoznim delatnostima Tačija i njegove klike. Ne vredi govoriti da, u svetu kojim dominiraju mas-mediji, lični stavovi, kada imaju mogućnost da budu dovoljno ubedljivo izneseni pred dovoljno velikim auditorijumom, postaju važan instrument vođenja politike „drugim sredstvima“.

Ne vredi govoriti ni to da bi neprestano pozivanje na teške optužbe iz Martijevog izveštaja kao dovoljan razlog da se sa individuom kao Tači ne seda za isti sto pa makar i sve gorelo zapravo pomoglo da se prištinska politička scena bar malo gurne u pravcu pristojnosti koja je čeka negde na dalekom horizontu, da bi to dalo vetar u leđa nekim drugim političkim činiocima u Prištini koji, ako ništa drugo, bar nemaju krv na svojim rukama, da bi to pomoglo da se tamošnja politička javnost dodatno uzburka, pa ako ne mogu iz toga sami da se iščupaju kroz neko pozitivno rešenje, a onda će bar da ostanu paralisani, što je opet bolje nego da ostanu pod čizmom Tačija i njegovog lešinarskog klana (što je pogotovo bitno za tamošnje Srbe). Ne vredi govoriti ni koliko bi jasno iznesen srpski stav da sa Tačijem nema nikakvih pregovora posle Martijevog Dikiliksa uvećao već postignuti efekat u svetskim medijima, terajući te iste medije, da iznova bace makar stidljivo svetlo na samoproklamovanu „kosovsku“ državu, i koliko bi to sve pomoglo našim saveznicima da dodatno učvrste svoju podršku nama, da imaju još jače argumente naspram onih koji nam KiM otimaju.

Ne vredi govoriti čak ni to da ne može biti govora o „legitimnim predstavnicima“ ne arbanaškog nego bilo kog drugog naroda koji vladaju i dobijaju izbore u atmosferi „terora“ (još jedna reč iz Dikiliksa) i vladavine jedne od najcrnjih mafija na svetu, u kojoj je sloboda govora misaona imenica, a pošteni izbori nešto u šta još samo Kejti Ešton veruje. Niti vredi govoriti o iluzornosti efikasnog dokaznog postupka u uslovima u kojim se, prema Dikiliksu, svedoci „eliminišu“, a oni drugi umiru od straha na sam pomen da će neko da ih o Tačijevim zločinima ispituje, nemajući „nikakvo poverenje“ u bilo kakve ponuđene mere bezbednosti. Ne vredi – jer predsednik Srbije iz drugog kruga (jedino) srpskim suzama ne veruje – osim, naravno, ako se kojim slučajem „međunarodna zajednica“ ne bi prema njima „odredila“.

Ako ima još neko iole normalan ko već nije shvatio koliko mu se, kao pripadniku srpskog naroda, otvoreno pljuje u lice kada predsednik države, u svojim periodičnim hodočašćima u Potočare, gde kleči pred hiljadama žrtava čija se memorija skrnavi tako što se sistematski falsifikuju okolnosti dobrog broja njihovih smrti – a tu ima i Srba sahranjenih kao „žrtve srpskog genocida“, dok u isto vreme potpuno ignoriše srpsko groblje u Bratuncu na samo par kilometara udaljenosti, verovatno neće shvatiti ni sad koliki jaz vlada između predsednika i naroda, koliko su svetlosnih godina njegovi obziri i osećanja udaljeni od većinskog naroda u državi koja mu je, promislom koji ga je očigledno odabrao kao najsigurniji put do nekog novog opšte-srpskog proključavanja i katarze, data na upravljanje, koliko mu je i srcu i razumu bliža EU-himera i svaka dodatna milisekunda vlasti koju ona može da pribavi od bilo kakvog suštinskog interesa naroda s kojim ga izgleda ponajviše vezuje „ić“ na kraju prezimena.

Takvi ne shvataju da istorija ipak ne čeka da je bilo ko shvati, i da nije, kako je nedavno procenio Vuk Jeremić na čvrstom moskovskom tlu, samo Tači taj koji više nema političku budućnost. Jer posle najnovije hitne intervencije predsednika Srbije u cilju spasavanja decenijske serije srpskih poraza iz čeljusti bar nekakve, i najmanje državne pobede, jasno je da će to proročanstvo obuhvatiti još jednog čoveka čije prezime počinje sa ista dva slova. Jer, već je rečeno, koga Bog hoće da uništi, prvo mu oduzme pamet. Nažalost, u tom procesu, oduzeti su mu i svi obziri prema većinskom narodu u Srbiji.

(Fond strateške kulture, 8.1.2011)