Aleksandar Životić: Pritisak na Srbiju u cilju njenog inkorporiranja u NATO će se nastaviti sve do eventualne promene odnosa snaga na Balkanu

 O tome kako izgleda svet 75 godina nakon Jaltske mirovne konferencije i šta možemo da očekujemo u budućnosti, razgovarali smo sa profesorom istorije dr Aleksandrom Životićem, sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. 

Poštovani g. Životiću, upravo se navršilo 75 godina od završetka Jaltske konferencije na kojoj su Staljin, Ruzvelt i Čerčil doneli odluke koje su postavile temelje posleratnog ustrojstva. Kako taj dogovor izgleda iz današnje perspektive? Da li je on napravljen u skladu sa realnim odnosom snaga velikih sila u to vreme?

Konferencija na  Jalti je imala prevashodni zadatak da odredi posleratnu sudbinu Evrope. Sazvana je u trenutku kad je ishod rata bio sasvim izvestan. Na drugoj strani, ona je trebalo da predstavlja vrhunac međusavezničkih sporazuma koji su oblikovani od momenta nastanka savezničke koalicije. Novija istraživanja govore da je sovjetska diplomatija imala nekoliko razrađenih varijanti podela zona uticaja na evropskom tlu, dok su zapadne sile, prvenstveno Velika Britanija, nastojale da putem sporazuma ograniče širenje sovjetskog uticaja ka zapadu. Sam dogovor je polazio od realnih okolnosti na samom terenu, kao i od odnosa vojnih efektiva. Pored opšteg evropskog poretka, na Jalti su sankcionisane i odluke o posleratnom unutrašnjem uređenju pojedinih zemalja. Jasno razgraničenje zona uticaja je polazilo i od postojećih međusavezničkih razmimoilaženja i nagoveštavalo je buduća hladnoratovska trvenja među dotadašnjim saveznicima.

Iako su lideri najvećih sila posle Drugog svetskog rata osnovali međunarodne organizacije koje je trebalo da budu garant mira, vrlo brzo je otpočeo „Hladni rat“ kao i mnogi regionalni sukobi. Šta je najviše uticalo na takav razvoj situacije?

Protivrečnosti međusavezničkih interesa su bile vidljive od samog nastanka savezničke koalicije. Sovjetski Savez je od strane zapadnih sila prihvaćen kao nužni saveznik, ali je postojeći ideološki animozitet prema „prvoj zemlji socijalizma“  diktirao karakter samog odnosa prema toj zemlji. Strah od izvoza revolucije na krilima sovjetske vojne pobede je bio rasprostranjen u zapadnom svetu. Međusavezničke nesuglasice u pogledu budućnosti poražene Nemačke, kao i niz drugih spornih tačaka poput Tršćanskog pitanja, krize na Bliskom istoku i Berlinske krize, otvorili su epohu „Hladnog rata“ u kojoj se na zapadnoj strani strah od sovjetskog ideološkog uticaja stopio sa starim strahom od ruskog prisustva u Evropi. Na drugoj strani, kraj Drugog svetskog rata je označio i kraj kolonijalnih imperija. Na razvalinama kolonijalnih carstava nastali su mnogi antikolonijalni pokreti čija je borba rezultirala stvaranjem niza novih nezavisnih država čiji će prostor postati poprište sukoba između SSSR-a i SAD-a. Postojeće lokalne protivrečnosti uz borbu dve supersile koje su predvodile dva međusobno suprotstavljena vojna i politička bloka za nametanje svog uticaja na tom prostoru, predstavljali su glavne uzroke niza hladnoratovskih sukoba.

Podela sveta koja je ustanovljena na Jaltskoj konferenciji je nakon pada Berlinskog zida zanemarena. Posle raspada SSSR-a, zona uticaja Zapada je obuhvatila i neke bivše sovjetske republike. Saveznici Moskve su postali saveznici Vašingtona, a zapadna vojna Alijansa je počela da se širi. Rusiji takve okolnosti ne odgovaraju. Šta na osnovu istorijskog iskustva možemo da očekujemo u budućnosti? Kako će se takva situacija razrešiti?

U trenutku završetka hladnoratovske epohe koju je na simboličan način označio pad Berlinskog zida, tadašnje sovjetsko rukovodstvo predvođeno Mihailom Gorbačovim je pristalo na povlačenje svojih trupa s prostora Nemačke i na raspuštanje Varšavskog pakta bez ikakvih garancija da se NATO neće širiti na istok. Nedostatak fiksiranih obaveza uz rapidno slabljenje, a potom i krah Sovjetskog Saveza, otvorili su put širenju NATO na istok. Ubrzane reforme i demokratizacija doveli su na vlast u zemljama, nekadašnjim članicama Varšavskog ugovora, prozapadne i često antiruske političke snage koje su budućnost svojih zemalja videle u zapadnom okrilju. Na taj način se NATO našao na ruskim granicama što je iziskivalo rusku reakciju. S jačanjem Rusije, ojačali su i njeni sveukupni odbrambeni kapaciteti. Postavljanjem „crvenih linija“ Rusija je definisala zonu zaštite sopstvenih nacionalnih interesa od kojih, kako nas prošlost uči, neće odstupiti. Ukoliko zapadne aspiracije budu agresivno usmerene ili ukoliko ne dođe do sporazuma između Rusije i zapadnih zemalja, sukob će biti sasvim izvestan. Neki nov sporazum o razgraničenju uticaja bi svakako delovao smirujuće u odnosu na postojeće tenzije.

Svedoci smo toga da se istorija Drugog svetskog rata različito tumači. Pojedine zemlje stavljaju nacizam i komunizam u istu ravan. Rusija smatra da zapadne zemlje žele da falsifikuju istoriju. Kako Vi tumačite ova gledišta?

Radi se o primetnoj tendenciji koja vuče korene iz hladnoratovskog perioda. Ona ne predstavlja odraz naučnog, već dnevnopolitičkog sagledavanja prošlosti. Na taj način se želi stvoriti poželjna slika prošlosti koja bi u aktuelnoj političkoj konstelaciji trebalo da posluži kao opravdanje za neke buduće političke poteze i kreiranje odnosa prema Rusiji. Sa svoje strane, Rusija u poslednje vreme pokušava da se aktivnijim pristupom politici kreiranja istorijske svesti suprotstavi takvim tendencijama koje dolaze sa Zapada, a posebno od strane vlada zemalja koje su nekada predstavljale deo Varšavskog pakta.

Nedavno su u Rusiji, povodom 75. godišnjice pobede u Drugom svetskom ratu, objavljeni istorijski dokumenti koji su čuvani u tajnosti. Da li ste imali priliku da pogledate neke od ovih dokumenata i ako jeste, o čemu oni govore?

Ruska vlada je shvatila da se postojećim namerama vezanim za prekrajanje istorije Drugog svetskog rata može efikasno suprotstaviti jedino prezentovanjem istorijskih izvora. Poslednjih godina, dotadašnja izuzetno restriktivna ruska arhivska politika je u značajnom delu izmenjena, pogotovo u pogledu dokumenata o Drugom svetskom ratu. U skladu s tim su deklasifikovani brojni dokumenti koji se čuvaju u fondovima Centralnog arhiva Ministarstva odbrane i Arhiva spoljne politike Ruske Federacije. Ti dokumenti doprinose rasvetljavanju pojedinih važnih segmenata istorije Drugog svetskog rata, ali suštinski ne menjaju postojeću istoriografsku sliku koju je tradicionalna istorijska nauka formirala poštujući vekovne uzuse naše struke. Najnoviji objavljeni dokumenti o Konferenciji na Jalti osvetljuju pojedine segmente, mada ne nude novije informacije.

Predsednik Rusije je nedavno u okviru međunarodnog foruma u Jerusalimu predložio da se održi sastanak šefova država stalnih članica SB UN, na kom bi bila razmatrana najvažnija pitanja. Da li bi neka nova svetska mirovna konferencija mogla da doprinese pronalaženju kompromisa koji bi uticali na stabilizaciju prilika u svetu?

Svakako da bi mogla. Članice saveta bezbednosti kao najznačajnije i najmoćnije zemlje sveta, imaju posebnu odgovornost za budućnost planete. Činjenica je da postojeći svetski poredak svakim danom sve dublje tone u krizu koja ne može lako da se prevaziđe. Poredak koji je silom prilika ustrojen na kraju Hladnog rata, danas pokazuje sve svoje protivrečnosti. S jačanjem drugih sila, SAD su izgubile primat. Zato obnovljena Rusija, Kina, Indija i niz drugih regionalnih sila traže svoje mesto na mapi globalnog političkog pozicioniranja. Bez jasnog dogovora o budućnosti, svet će lako skliznuti ka novom sukobu.

Sve više se govori o neophodnosti reforme UN i drugih međunarodnih organizacija. Kakva je njihova uloga danas i da li je po vašem mišljenju kroz reforme moguće uspostaviti njihovo bolje funkcionisanje? Koji faktori treba da se ispune kako bi se to postiglo?

Univerzalni principi po kojima su ustrojene Ujedinjene Nacije, danas se suočavaju s nizom problema vezanih za samu njihovu primenu na terenu, posebno na poprištima regionalnih i lokalnih sukoba. Redefinisanje uloge Ujedinjenih Nacija, kao i njihova reforma se nameću kao imperativ. S tim u vezi potrebno je uvažiti osobenosti savremenih međunarodnih odnosa, kao i pozicije pojedinih globalnih i regionalnih sila čije su se pozicije u poslednjih sedam decenija značajno izmenile. Uz to, kao neophodan uslov buduće reforme, potreban je širok konsenzus zemalja članica Saveta bezbednosti.

Jugoslavija je nakon Drugog svetskog rata predstavljala stabilnu tampon zonu između Istoka i Zapada. Padom Berlinskog zida takva pozicija je postala neodrživa. Mnogobrojni sukobi na prostoru bivše Jugoslavije i dalje nisu rešeni. Kakvu ulogu ovaj prostor može da ima u nekoj novoj raspodeli svetskih sila i čemu konkretno Srbija može da se nada?

Krajem Hladnog rata, Jugoslavija je izgubila svoju ulogu u međunarodnim odnosima kakvu je temeljno izgrađivala od vremena sukoba sa Sovjetskim Savezom kada se odvojila od svojih istočnoevropskih saveznika. Nestanak njene međunarodne funkcije, kao i rušenje postojećeg međunarodnog poretka, prepustili su njenu sudbinu nagomilanim unutrašnjim protivrečnostima. Njenim raspadom, dotadašnji jedinstven geopolitički prostor je atomizovan i u naredne dve decenije gotovo u potpunosti, s izuzetkom Srbije, inkorporiran u NATO kao svojevrstan vojni i politički kišobran. Srbija se našla u specifičnoj situaciji s proklamovanom neutralnošću, pritisnuta na Kosovu i Metohiji i okružena zemljama članicama NATO. Srpski narod je razdrobljen u nekoliko država s neizvesnom političkom budućnošću. Poslednjih godina se odnos prema Balkanu i Srbiji delimično izmenio, međutim uprkos globalnom slabljenju uticaja zapadnih sila, do toga na Balkanu, kao čvrstom uporištu zapadnog sveta, nije došlo. Postojeći pritisak na Srbiju u cilju njenog inkorporiranja u NATO će se nastaviti sve do eventualne promene odnosa snaga na Balkanu.

Razgovor je vodila Dragana Trifković, direktor Centra za geostrateške studije.

(geostrategy.rs)