Artemije: Izdali su svetosavlje!

Onaj ko radi na raskolu SPC ne želi da ponese odgovornost, nego bi da se ona prebaci na nekog drugog. Bio sam otvoreno protiv politike Beograda i aktuelne vlasti koja je prećutno prihvatila Ahtisarijev plan, dozvolila Euleksu da dođe na KiM i tako potpomogla stvaranje takozvane nezavisne države Kosovo. Moj stav je izričito protiv bilo kakvih kompromisa koji su na štetu našeg naroda

Vi ste prosvećeni, učenik Ava Justina, jedan od četvorice: Amfilohija Radovića, Atanasija Jeftića i Irineja Bulovića. Sećate li se tog perioda Vašeg života, i šta je sve ono što je otac Justin Popović uspeo da probudi, i kasnije rasplamsa u Vama?

– Bila bi nam potrebna cela knjiga da vam govorim o ocu Justinu, i prosto je nemoguće u jednom razgovoru to izneti, toliko je mnogo lepote i sećanja na njega. Bilo je to pre ravno 50 godina, u vreme kada sam završio Bogosloviju i kada sam se opredelio za monaški put u životu. Za službu u crkvi u monaškom činu. Bogu sam blagodaran što sam imao pored sebe oca Justina, što sam ga upoznao, što mi je bio duhovnik i starac. Otac Justin me je i zamonašio u manastiru Ćelije! Od tada do danas mnogo toga je prošlo, put dug, eto neki ne dožive pet decenija. Danas se prisećam tih davnih godina. Živeti i raditi pored oca Justina, gledati njegov život, posmatrati njegova bogosluženja, slušati njegove mudre reči bio je veliki Božji blagoslov, ali i nadahnuće za sve nas koji smo bili u njegovoj blizini.

Rođeni ste u Leliću, nije li vaše rodno mesto odakle je i vladika Nikolaj Velimirović predodredilo da krenete stopama duhovnosti, budete neraskidivi deo SPC i borac, ali i da imate mnogo teža iskušenja nego neke druge vaše kolege – vladike?

– Nema sumnje da je blagoslov Božji što sam rođen u istom mestu gde i Sv. otac Nikolaj. Moja rodna kuća bila je na dvesta metara od doma svetog vladike Nikolaja. Razume se da sam od malih nogu znao za njega. Nažalost, nisam se nikada susreo sa njim, jer sam tada bio dete, a vladika je već 1941. godine krenuo trnovitim putem. Bio je zarobljen, deportovan, kasnije nije mogao da dođe u Srbiju. Ali duh Nikolaja Velimirovaića ostao je u Leliću, njegov duh bio je u kući mojih roditelja. Sigurno je da su njegove knjige, i „Mali misionar” i druga njegova dela, mnogo uticala na životno opredeljenje da se posle završene male mature opredelim za upis u Bogoslovoju. U isto vreme otac Justin je već bio u manastiru Ćelije koje je takođe u selu Leliću. Tako da sam imao i njegov primer pred sobom, i naravno blagoslov! Uvek sam se trudio da idem njihovim stopama!

Doktorirali ste u Grčkoj, pretpostavljam da se rado sećate vašeg školovanja u Grčkoj.

– Sećam se svih detalja iz Grčke iako već duboko gazim osmu deceniju. Jer, ništa ne može tako lako da se zaboravi. Evo, pomenuo bih izbor teze doktorske disertacije. To je bila „Tajna spasenja po svetom Maksimu Ispovedniku”, jednom divnom svetitelju iz 7. veka. Samo njegovo ime Ispovednik govori da je stradao za veru. Mučen je, proganjan, zatvaran. Nepokolebljivi borac za istinu. U to vreme bio je praktično taj koji je predstavljao, sačuvao pravoslavnu crkvu. Naime, tadašnja četiri patrijarha, četiri pomesne crkve patrijaršije, car, ceo Senat pali su u jeres monotelitstva. Sveti Maksim je bio istinski borac čistote pravoslavlja. Stradao je strašno. Bio je osuđen da mu se odseče jezik kojim je svedočio veru, desna ruka kojom je pisao spise braneći pravoslavnu veru, i bio poslat u progonstvo, gde je u 82. godini skončao. Njegova revnost, istrajnost u odbrani pravoslavne hrišćanske vere duboko su me motivisali i opredelili da baš njegov život i borbu uzmem za temu doktorske disertacije. Ko zna, možda su sva ova moja iskušenja po Božjoj promisli i neka simbolika!

Od kraja sedamdesetih do 1992. bili ste iguman manastira Crna Reka, sve dok tadašnji vladika raško-prizrenski Pavle nije izabran za patrijarha. Patrijarh Pavle, uvek vođen Jevanđeljem procenio je ko će, po njegovom mišljenju, umeti najbolje da brine o srpskom narodu, svetinjama na KiM. To je bila ogromna odgovornost za Vas!

– U manastiru Crna Reka bio sam nastojatelj, iguman, 13 godina, po blagoslovu tadašnjeg vladike Pavla, kasnije našeg patrijarha, a kada je on postao patrijarh SPC predložio me je za za svoga naslednika na tronu starodrevne eparhije Raško-prizrenske. Treba da se zna da se eparhija Raško-prizrenska prvi put pominje u pisanim spomenicima još 918. godine. Znači, postojala je pre više od hiljadu sto godina! Radio sam u eparhiji punih 19 godina, naravno trudeći se uvek prema sopstvenoj savesti i episkopskoj zakletvi. Koliko sam i kako činio kao episkop Raško-prizrenski neka Bog prosudi, moj verni napaćeni narod, moje monaštvo i sveštenstvo. Istinski rezultati, sve žrtve i istine, zapaze se, kao što to obično biva, kada prođe vreme.

U Crnoj Reci ste uspeli za kratko vreme da okupite veliku monašku grupu. Na taj način jačalo je monaštvo u kosmetskim svetinjama SPC.

– Ne bih se u potpunosti složio sa vama da sam ja to okupljao. Bog je slao one koje je on odabirao. Ja sam bio samo taj koji je prihvatao s ljubavlju ono što Bog pošalje. Onoliko koliko je to u mojoj moći upućivao sam ih u pravi način monaškog života. Sve je to bilo po Božjoj promisli, jer događaji koji su nastupili 1998-1999, i potonji, koji su bili presudni za naš srpski narod na Kosovu i Metohiji, to su potvrdili. Upravo brojnost monaštva i manastira na Kosmetu postali su neka vrsta duhovnih centara, stožera za koji se naš narod „držao”, u koji je verovao. Pored svih nevolja, užasa, progona, pa i stradanja narod je opstajao na našim drevnim prostorima. U tom smislu, uloga monaštva je neprocenjiva! A Bog je na KiM pripremio revnosno, nepokolebljivo i brojno monaštvo. Crna Reka je bila košnica koja se povremeno rojila. I kao što košnice, matice stvaraju nova društva, tako je i Crna Reka popunila sve manastire na Kosovu i Metohiji, a mnoge je i obnovila, ili sagradila potpuno nove. Bilo je više od 200 monaha. Od svih manastira na KiM, pet je bilo ženskih, ostalo su bili muški. U nekima je u početku bio po jedan ili dva monaha, u nekima nijedan! Uspeli smo revnošću i ljubavlju manastire da obnavljamo, i monaštvo da uvećavamo. Recimo, manastir Visoki Dečani, u vreme kada sam postavljen za episkopa Raško-prizrenskog imao je četiri, a Crna Reka je tada imala 17 monaha. Onda smo prvo obnovili, podmladili bratstvo manastira Visoki Dečani, preveli iz Crne Reke grupu od devet monaha. Krenulo je poput čiste planinske reke. Mnogi manastiri su bili potpuno obnovljeni kao što je manastir Končul, Banjska, tu su i Đurđevi Stupovi. Izgrađen je manastir Devine Vode, Ulije, Tušimlje, obnovljen manastir Draganac koji nije imao monaha, i da ne nabrajamo. Bio je to period procvata monaštva i monaškog života u našim svetinjama na KiM. Pojedini monasi su, sticajem okolnosti, odlazili u druge eparhije, čak na druge kontinente. Sada naših monaha imamo od Evrope, Australije, Afrike, do severne Amerike.

Učestovali ste u pregovorima Srpskog nacionalnog veća motivisani borbom za opstanak našeg naroda na prostorima KiM.

– U početku su postojala dva srpska nacionalna veća. Mislim da je prvo stvoreno ono za severno Kosovo na čelu sa dr Markom Jakšićem, a posle progona Srba smo bili prinuđeni da pređemo iz Prizrena u Gračanicu, gde smo formirali SNV KiM. Stvorili smo, dakle, Srpsko nacionalno veće Kosova i Metohije, nacionalnu organizaciju koja je obuhvatila celokupnu teritoriju južne srpske pokrajine. SNV je brinulo o problemima srpskog naroda u svakom delu Kosmeta. Učestvovao sam u stvaranju Nacionalnog veća i bio sam ozbiljno uključen u njegov rad, a izvesno vreme bio i predsednik. Kada je SNV stasalo, ojačalo, razume se, povukao sam se, ali sam ostao njen član. Srpsko nacionlno veće imalo je ogroman doprinos za opstanak našeg naroda, njegovu orijentaciju u tim mračnim i smutnim vremenima, kada nas je naša matična država na ovaj ili onaj način ostavljala na cedilu, izneveravala. Sve do dana današnjeg!

Zna se da ste godinama putovali u SAD i druge zapadne zemlje lobirajući za Srbiju, kao i to da ste sa DŽimom DŽatrasom formirali Američki savet za KiM. Koliko ste uspeli u svemu tome ?

– Brojna su putovanja od 1997. do 2008. a bilo je godina kada sam i po pet puta išao za SAD, ne radi turizma, provoda, nego isključivo zbog zaštite interesa našeg naroda i odbrane Kosova i Metohije kao dela države Srbije. I to ne samo u SAD. Putovao sam po celoj Evropi, išao u našu bratsku Rusiju, stizao sve do Afrike, sa ciljem da istina o zbivanjima na Kosovu i Metohiji ode u svet. O stradanju našeg naroda! Uništavanju svetinja! Svedočio sam kao osoba koja živi na Kosmetu i deli sudbinu sa svojim narodom. Branio sam istinu. Takođe sam ukazivao na visoke duhovne vrednosti Kosmeta, govorio o našoj srpskoj istoriji. Iako su to veoma naporna putovanja, a ja u odmaklim godinama, valjda Bog daje čoveku fizičku izdržljivost da se sve to podnese. Ideali, naš narod i SPC na KiM, kojima sam služio, ulivali su mi veliku snagu da sve to izdržim. Kada se počelo pripremati ono na šta sam uporno ukazivao, a bilo je očigledno da se ide prema stvaranju nezavisnog Kosova, ukazala se potreba za srpskim lobiranjem. Da i srpska strana prezentuje svoje interese. Ne treba da vam govorim o tome koliko je bio jak albanski lobi u SAD i kako su organizovani. Srbija, kao država, na tom polju ništa nije uradila, pa smo mi u SNV preuzeli i tu brigu na sebe uz pomoć DŽima DŽatrasa. Prilikom brojnih putovanja u Ameriku upoznali smo se. DŽatras se pokazao kao iskreni prijatelj našeg naroda. Pravoslavac, poreklom Grk, DŽatras je u potpunosti shvatio kosmetsku agoniju, istinski je razumeo. Takođe se uključila i DŽatrasova majka Stela, koja je neumorno pisala članke o kosmetskoj golgoti u brojnim američkim medijima, štitila Srbe od napada, kleveta, tako da su je ubrzo američki Srbi prozvali srpskom majkom. Bilo je zaista dirljivo sa koliko su se ljubavi borili za nas Srbe. DŽatras je i danas, bez obzira na „samoproglašenje” ostao dosledan. Bez ikakvih materijalnih interesa, finansijske pomoći sa naše strane, on se i dalje u Americi bori za Srbe, za naš Kosmet. Tom velikom čoveku treba duboko da budemo zahvalni!

Svojevremeno ste smatrali da može da se nađe neko pomirljivo rešenje sa demokratskim Zapadom, barem ste verovali u to, međutim odmah posle pogroma 17. marta 2004. Vaši stavovi, način, na koji funkcionišete postaju nacionalno čvrsti. Koje je to iskustvo u saradnji sa demokratskim Zapadom koje Vas je motivisalo da shvatite šta su zapravo njihovi ciljevi, a Vas apsolutno učvrstili u nacionalnim pozicijama?

– Vidite, nakon povlačenja naše vojske, policije, posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma, i poraza koji je proglašen za pobedu, dolaska KFOR-a i UNMIK-a, na Kosmetu ostaje potpuno nezaštićen naš narod, i to samo trećina. Dve trećine je već bilo proterano. Doživljavao je srpski narod užasne dane i noći. Bilo je otmica, kidnapovanja, Srbi su ubijani. Svaki dan-novi strah od zločinačke UČK, koja je bezočno satirala srpski živalj. Samo zahvaljujući Crkvi, našem monaštvu i sveštenstvu mnogi su ostali. U takvim užasnim okolnostima i potpuno prepušteni na milost i nemilost Šiptara, sa nestrpljenjem čekali međunarodne snage. Mislili smo da će međunarodne snage zavesti kakav-takav red, da će uspeti da zaštite pravoslavno stanovništvo od albanskih terorista, koje je čini mi, se u tom periodu bilo najzverskije maltretirano, tiranisano. U prvo vreme trebalo je pokazati spremnost za saradnju sa međunarodnim institucijama zbog opstanka našeg naroda, nadajući da će se tako stanje popraviti i kasnije se omogućiti povratak prognanog naroda. Međutim, kada smo i pored toga doživeli martovski pogrom 2004, bio je to za mene prelomni momenat. Od tada sam prekinuo svaku saradnju sa međunarodnim predstavnicima na KiM. Shvatili smo da to ne vodi nikakvom rešenju. Nikakvu zaštitu Srbi nisu dobili dolaskom KFOR-a, UNMIK-a. Za sve naše kompromise, umesto zaštite i rešenja našeg problema doživeli smo užas, strahote, pravi pogrom - Vartolomejsku noć na KiM! Od 17. marta promenio se i moj lični stav, i stav SNV. Izgubili smo apsolutno poverenje u njih. Potom je „stigao” EULEKS, koji je, prema Ahtisarijevom planu, samo tu da pripomogne da se stvore, osnuju kosovske institucije i da se omogući jednostrano proglašenje kvazi-države na našoj teritoriji. Na to sam ukazivao, ali nije imao ko da me čuje!

Zna se da ste pokrenuli tužbu protiv država NATO zbog uništavanja srpskih svetinja na KiM. Ko je na Vas iz SPC vršio pritisak zbog te tužbe?

– Do marta 2004. godine bilo je porušeno oko 115 crkava i manastira, u prvih pet godina. U martovskom pogromu, za samo dva dana, uništeno je, zapaljeno, srušeno, oskrnavljeno još 35 naših svetinja. Podneo sam, potom, tužbu Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu, ne protiv NATO-a, već protiv konkretne četiri evropske države koje su bile zadužene, odnosno imale svoje sektore. Kosmet je bio podeljen na pet regiona: istočni deo kontrolisale su SAD, Nemačka-južni, Italija-zapadni, Francuska-severni i Velika Britanija je držala centralni deo KiM. Amerika ne potpada pod jurisdikciju Međunarodnog suda u Strazburu, tako da sam mogao da tužim pomenute četiri evropske države koje su bile dužne da štite naše svetinje, a one to nisu učinile! Znači, snose neposrednu odgovornost za uništenje srpskih crkava i manastira! O tužbi sam odmah obavestio Sveti arhijerejski Sinod SPC. I naišao sam na podršku. Sinod je takav stav imao tri meseca da bi ga decembra 2004. naglo promenio zbog toga što su neke zapadne zemlje, u prvom redu, Italija, protestovale. Jer kako to da tužimo, kada oni eto, pomažu!! Onda je Sinod preko naše vlasti i pritiska Zapada zahtevao da se tužba povuče. Borio sam se i to žestoko protiv povlačenja tužbe. Sada mi i to pripisuju kao jedan od „grehova neposlušnosti”. U maju 2005. godine Sabor donosi odluku da se tužba protiv ovih država povuče. Nažalost, taj poduhvat je propao, na sramotu nekih ljudi iz naše crkve a na ogromnu štetu našeg naroda!

Vaš stav u javnosti je poznat sa moralne i hrišćanske strane - da ne mogu srpske svetinje da obnavljaju oni koji su ih skrnavili i postaje uzrok Vašem ozbiljnom sukobu sa Sinodom. Vaš sukob sa sadašnjim patrijarhom Irinejom počeo je u vreme kada je ispred Sinoda bio zadužen za kontrolu sprovođenja Memoranduma, odnosno kako Šiptari obnavljaju naše uništene svetinje, čemu ste se Vi žestoko protivili. Za uzvrat, Vaša braća u Hristu su otvoreno prebacivali da ste „ponovo” svojeglavi, i da ne uvažavate savete, odluke Sinoda SPC.

– Uvek sam branio interes našeg naroda, pravoslavlje, svetosavlje i Hrista od onih koji su ga na Kosmetu razapeli. Onih koji danas otimaju našu zemlju, ugnjetavaju naš pravoslavni narod! Mogu da mi pripisuju danas u Sinodu raznorazne etikecije, ali ću uvek biti nepokolebljiv u odbrani života, opstanka, dostojanstva našeg naroda na KiM, i istine!

Teodosija ste proizveli u vikarnog episkopa, ali on se ubrzo okreće protiv Vas, menja politiku, odjednom se poziva na Savu Janjića. Uostalom ko je ko u celoj priči-znamo, bio je tu Bajden da „potvrdi”! Vi ste, razume se, posle drskosti, nepoštovanja, otvorenog rata protiv Vas, Teodosija hteli da smenite, ali ste opet pod pritiskom - bili bespomoćni! Pod čijim to sve pritiscima?

– Sveti Sinod i pojedina braća arhijereji su se direktno, nekanonski i neustavno mešali u život Raško-prizrenske eparhije uz apsolutno neuvažavanje mene kao eparhijskog arhijereja, mog rada, zalaganja, što po kanonima SPC nikako nije dopušteno! To nepristajanje na njihovo mešanje u unutrašnji život Raško-prizrenske eparhije bio je sukob koji je trajao punih pet godina da bi se završio mojim proterivanjem iz eparhije, zabranom služenja, i evo sadašnjim okolnostima. Svima je poznata „čuvena trojka”: Amfilohije, Atanasije, Irinej i njihove pristalice Grigorije, Fotije... koji su direktno osporavali moj rad i postojanje u svojstvu arhijereja.

U verskom smislu ostali ste nepokolebljiv Svetosavac, čuvar iskonske pravoslavne vere. Vidite danas jasnije od nekih drugih da je došlo vreme o kojem su pisali poznati ruski, srpski, grčki duhovnici kada će uništavati pravoslavlje uvlačeći ga u ekumenizam, formirajući takozvanu univerzalnu veru!

– To je jedan od ozbiljnih razloga razilaženja, neslaganja, ili da upotrebim izraz „moje neposlušnosti”, jer nikada nisam prihvatao duh ekumenizma. Ekumenizam je, prema rečima svetog oca Justina, svejeres. Dakle, sve stare jeresi su ovaploćene u ekumenizmu. Kontaktiranje sa ekumenistima zbog pristajanja na ekumenizam kroz svetski savet crkava, što neminovno vodi približavanju i uticaju Vatikana, shodno tome i papizmu, globalizmu - potajno je izdaja pravoslavlja i svetosavlja. Na to nikada nisam i neću pristati bez obzira na cenu! Zbog takvog stava odavno sam trn u oku i crkvenom vrhu, ali i političkim strukturama! Još kao bogoslov, kao monah, kasnije iguman, episkop, staza kojom sam išao bila je i ostala očuvanje čistote pravoslavlja i svetosavske vere. Poznato je moje potpuno neslaganje sa svim novotarijama koje se uvode u liturgijski život naše crkve! Sve to je pogubno za naš pravoslavni narod. I vidite do čega je dovelo! Mnogo je vernika koji prestaju da odlaze u crkvu, jer ne žele nametnute novotarije, neki prave selekciju, pa prelaze kilometre da bi prisustvovali starom bogosluženju po Tipiku Svetog Save. Neki dolaze najradije u manastire. Traže preostalu svetinju gde se služi onako kako se to u Srba radilo više od osam vekova. Jasan je i moj stav po pitanju dolaska pape u Srbiju. Dakle shvatate zašto sam tolika smetnja, i u čemu sam „neposlušan”. Trudim se da budem poslušan Svetoj pravoslavnoj crkvi onoj koju ispovedamo u Simbolu Vere.

Na Vas je pokrenuta, u istoriji nezabeležena, prljava medijska i politička kampanja. Ona se do danas vodi u samom političkim vrhu Srbije, i u SPC. Kako podnostite taj, u isto vreme, duhovni i ljudski linč?

– Pola veka sam živeo i radio u crkvi i za crkvu. Za pedesetogodišnjicu sam dobio bratski poklon, „priznanje” – takozvano raščinjenje! Bog će to najbolje prosuditi. Medijske i političke kampanje koje su vođene punih deset meseci zaista u istoriji naše crkve do sada nikada nije bilo. Paradoksalno je da su takozvane finansijske malverzacije, koje ničim nisu dokazane, poslužile kao dokaz da budem uklonjen sa trona episkopa raško-prizrenskog. Pitam se kada je to utvrđeno, ako je komisija Sinoda bila 10. februara u Gračanici da izvrši pregled poslovanja, a već sutradan Sinod donosi „iznenada” odluku o mom uklanjanju zbog navodnih finansijskih pronevera? Čak je pokrenuta neka krivična prijava za 350 hiljada evra, sve je to preko noći „utvrđeno”. A evo, nakon 10 meseci nijedan dokaz nigde nije pokazan! Otac Simeon Vilovski bio je u Grčkoj u pritvoru oko tri meseca. Traženo je njegovo izručenje Srbiji, a on je pribegao Vrhovnom sudu Grčke-Areopagu, jer na to ima pravo. Areopag u razmatranju zahteva beogradskog pravosuđa doneo je oslobađajuću odluku! Zašto? Srpske vlasti i pravosudni organi pored zahteva za ekstradiciju nisu mogli da dostave nikakve dokaze o počinjenoj krivici Vilovskog. Zašto nisu dostavili? Prosto zato jer nisu imali nikakve dokaze. Predrag Subotički koji je bio na čelu preduzeća „Rade neimar” 10 meseci je u pritvoru u Beogradu. Istražni sud nije utvrdio nikakvo činjenično stanje, nego se još uvek, prema potrebi „operiše” sa tom cifrom koja je navodno isplaćena za „fiktivne radove”! A ti „fiktivni” radovi su – podignute – svetinje, manastiri, crkveni objekti i konaci koje je svojim očima gledao, u kojima je boravio, pio kafu, ulazio, isti onaj koji je i potpisao tu nesrećnu krivičnu prijavu! I više se ne pominje! Sve je to tragično za SPC! Trebalo je u određenom momenutu da se izazove gnev našeg naroda! I sumnja u mene! A to su, razume se, neki mediji dalje „konstruisali”.

Vaša političko-nacionalna dimenzija ni malo ne zaostaje za verskom principijelnom. Vi ste na KiM dugo godina bili ne samo verski, nego i nacionalni stub opstanka i ostanka Srba. I to je mnogo smetalo, zar ne?

– U pravu ste, bio sam otvoreno protiv politike Beograda i aktuelne vlsti, koja je prećutno, neznanično prihvatila Ahtisarijev plan, dozvolila Euleksu da dođe na Kim, dakle da omogući, potomogne stvaranje takozvane nezavisne države Kosovo. Moj stav je uvek bio izričito protiv bilo kakvih kompromisa koji su na štetu našeg naroda. Nastojao sam da naša država insistira na izršavanju Rezolucije 1244, pre svega, pravu na povratak koji se sve manje pominje u javnosti! Jer ne može se nijedno pitanje rešiti na KiM u odsustvu dve trećine Srba! To je smetalo mnogima, pa i SAD, jer nisu mogli lako da sprovedu svoju nameru o stvaranju nezavisnog Kosova, opet za sopstvene interese, a ne zbog Šiptara, za svoju bazu „Bonstil” i druge ambicije i geostrateške pretenzije. Smetnja i za EU koja je radila zdušno na izvršavanju američke volje. Pa i samim vlastima u Beogradu sam smetao, onima koji nemaju alternativu za Evropu, i pošto-poto žele srpski narod da uvedu u EU, pričajući kako nas tamo čeka raj. Jedno je sigurno - pre će biti da oni Srbe vode u pakao, a ne u raj, kako pokušavaju da ubede naš osiromašeni, ojađeni, poniženi narod.

Tržili ste od srpskih vlasti da se aktivnije i otvorenije sarađuje sa Rusijom i predložili da naša država od Rusije kupi moderno naoružanje.

– Svakako da sam bio za to, i sada sam, da se Srbija okrene pravoslavnoj Rusiji. Jedinom narodu koji nas je zaista sve vreme kosmetske Golgote istinski pomagao. Bez obzira na sve naše gluposti i nedoslednosti, izgrede koje smo pravili u zvaničnoj politici, Rusija nas je uvek podržavala i nije nas napuštala! Ono što su nam poručivali da ne mogu biti veći Srbi od Srba - sasvim je ispravno! Uvek su isticali, kao i danas, da su spremni da podrže sve zahteve Srba, a ako Srbi nameju adekvatne zahteve - Rusija nam to ne može nametati! Umesto da se okrenemo bratskoj Rusiji, mi smo se okrenuli prema Briselu, proglasivši to kao najviši nacionalni cilj i interes koji nema alternativu. Dakle, ni KiM nije alternativa, ni srpski narod nije alternativa, ni SPC! Ništa nije alternativa EU. Nažalost, SPC sa takvim vlastima ima tesnu saradnju.

Nasilno su Vam oteli eparhiju, ističete, protivno kanonima SPC! Sabor je, pored svega, imenovao Teodosija za novog vladiku Raško-prizrenskog. Vi ste, zatim, služili liturgiju sa svojim monaštvom u Dubokom Potoku! Zašto?

– Posle svega što se zbivalo, od februara, maja i tokom celog leta, uvideo sam da je uzaludna moja kooperativnost radi mira i jedinstva SPC! Prihvatao sam i ono što nije za prihvatanje, ali se nisam slagao! Razlog neslaganja jeste u činjenici da su sprovođene nekanonske odluke. Prihvatao sam takve odluke Sinoda i Sabora radi nekog uzvišenijeg cilja. Nažalost, bez ikakvih pozitivnih rezultata! Sveti Sinod je u toku celoga leta sa pojedinim episkopima nastavio sa izricanjem novih kazni, novih sankcija. Nastavljen je i medijski linč! Krajem avgusta Sinod je uputio pismo u kojem me optužuje u nekih 18 tačaka, uz to, upućuje mi se i pretnja. I kao što je za mene pogrom na KiM 2004. bio preloman u odnosima sa međunarodnom zajednicom, tako je i pomenuti akt bio preloman. Progovorio sam jezikom pravoslavnog episkopa. Odgovorio sam da se ubuduće neću povinovati nikakvim nekanonskim odlukama Sabora. Ne svim odlukama, već nekanonskim! Odmah sam kažnjen, jer je ubrzo usledila odluka Sinoda – zabrana svih sveštenodejstava! Ta odluka je apsolutno nekanonska, jer nijedan kanon Pravoslavne Crkve ne predviđa takvu kaznu za episkopa! Upozoravam, u istoriji SPC do sada se nije desilo da episkopu ne dozvoljavaju da služi! I ne samo u SPC nego nigde, ni u jednoj pravoslavnoj crkvi na svetu za dve hiljade godina! Nigde ne postoji takva kazna! U praksi sam prestao da bogoslužim, čak puna dva meseca nisam to činio da ne bih naneo neprijatnosti mom domaćinu u manastiru Šišatovcu, bratu Vasiliju, vladiki sremskom. On me je sa istinskom bratskom ljubavlju pozvao, primio i ugostio. Sa druge strane, nisam želeo da dajem materijalni argument Sinodu da nastavi sa lavinom optužbi i izrekne kaznu o raščinjenju o kojoj se već uveliko govorilo. Pretilo! Zabrana je bila važeća do Sabora. Čekao sam. Očekivao sam na Saboru koji je nedavno završen da ćemo imati prilike o tome da razgovaramo. Na moje zaprepašćenje, na Sabor me nisu ni pozvali! Kao da više ne postojim! Kao da nisam živ! I još jedna u nizu nekanonskoh odluka! Popunjavaju eparhiju Raško-prizrensku novim episkopom. Postavljaju Teodosija. A po crkvenim kanonima nemoguće je za života arhijereja postaviti drugog episkopa u eparhiju. Uvidevši da bezakonju nema kraja rešio sam i praktično da pokažem da sam episkop Raško-prizrenski. U manastiru Duboki Potok smo odslužili arhijerejsku liturgiju. Naravno da su neki iz Sabora željno čekali da opet budem „neposlušan” kako bi imali napokon „korpus delikti” - da kršim kanone! Za sveštenike i đakone, naime, postoji kanon da ako pod zabranom služe, sledi raščinjenje. Ali meni nije sledila ni zabrana sveštenodejstva! Čudnom brzinom su doneli odluku o mojem raščinjenju! Takvu nekanonsku odluku ne prihvatam! I neću joj se povinovati! „Po plodovima njihovim, poznaćete ih! Ne može dobro drvo plodove rđave rađati, niti rđavo drvo plodove dobre rađati”, to su reči Gospoda! A boriti se za iskonsko pravoslavno hrišćanstvo, za istinu - znači hodati uskim, trnovitim putem. To je put krstonosni, ali i spasonosni!

Da li je bilo sličnih primera raščinjenja episkopa u SPC?

– Bivalo je kroz istoriju raščinjenja episkopa. Pre 50 godina u SPC, takođe iz političkih razloga, raščinjen je vladika Dionisije, pod pritiskom Broza i njegovog poslušničkog komunističkog aparata. Vidite, i tada su Sinod i Sabor SPC podlegli Brozovom zahtevima i presijama. Inače, u istoriji pravoslave crkve bivala su raščinjenja. Recimo, raščinjen je Sveti Jovan Zlatousti, i on nikada nije priznao to račšinjenje. Služio je i dalje Gospodu. Zatim, Sv. Atanasije Veliki, Grigorije Niski, Grigorije Palama i mnogi drugi koji su svoju čvrstu veru plaćali u teškim vremenima za hrišćanstvo. Dakle, istorija se ponavlja. Verujem da će toga biti i u budućnosti, jer crkva je kao brod na talasima mora, vetrovi je šibaju sa svih strana, ali je nikada neće potopiti!

Raskol u SPC, o kojem se sve češće priča, bio bi najtragičniji događaj u sveukupnoj istoriji srpskog naroda. Kome je stalo do raskola?

– Nema nikave sumnje da je pitanje raskola uopšte velika tragedija za pravoslavni narod i pravoslavnu crkvu, i bila bi to naša tragedija sa nesagledivim posledicama! Kada govorimo o raskolu pitanje je, ko stvara raskol? Kome on treba? Za ovih deset meseci neprijatnosti, etiketiranja, iskušenja, kazni, ponižavanja koje sam doživeo od moje episkopske braće, imao sam utisak da je nekome raskol u SPC veoma potreban. Stičem utisak da je to neko pripremao i da na njemu ozbiljno radi! Napisao sam nedavno da o raskolu u našoj crkvi niko ne misli i ne govori, osim svetog Sinoda, pogotovo vladike Grigorija, koji je svojevremeno u intervjima „Politici” potegao tu priču. Kao da se nekome veoma žuri! Međutim, onaj ko radi na raskolu SPC, ne želi da ponese odgovornost, nego bi da se ona prebaci na nekog drugog. Shvatio sam da tu odgovornost pokušavaju da prebace na vladiku Artemija. Iskreno se nadam da je naš narod shvatio suštinu - da raskol stvara onaj ko se tajno odvaja od neprocenjivih vrednosti, ideala Srpske pravoslavne crkve kojima su služili naši sveti oci, od puta kojim su oni koračali! Raskol prave oni koji odstupaju od svetosavlja, vaseljenskih sabora, od kanona. A to je tako očigledno! I svakako to nije vladika Artemije. I nikada neće biti! Ali ostaću do kraja svog života ono što sam bio - episkop Raško-prizrenski! Napominjem da sudski proces protiv mene nikada nije vođen i nije započeo. U sukobljavanju sa SPC zbog moje tužbe protiv četiri evropske države NATO, oko Memoranduma SPC i neslaganju tim povodom, nije bilo tužbe. Ono što neki pokušavaju sada da kažu jeste da navodno proces protiv mene traje pet godina! Postoje samo odluke SPC koje se baziraju na čistoj vlasti - sili! Nažalost, jedna grupa arhijereja postala je dominantna u SPC i nameće svoje prohteve, ambicije, želje, presude iznad Sinoda i Sabora.

Na jednom od posećenih pravoslavnih sajtova „Borba za veru” piše da se sprema linč vladikama banatskom i sremskom. Odnosno da će biti nasilno penzionisani. Ono što je „Blic” svojevremeno „najavljivao”sada se dešava u SPC. Počeli su sa Vama i sada su i drugi „neposlušni” na redu!

– Čuo sam o tome. Ne plašim se ni za sebe, niti za njih, jer znam da svako od nas radi po svojoj savesti. Odnosno sami odlučuju da li će da ostanu verni, dosledni principima svetosavske crkve, ili će prihvatiti bilo kakvu vrstu kompromisa. Duboko sam ubeđen da su ta braća veoma dobri episkopi, da su se uvek zauzimali na Saboru za istinu. Na našu tragediju, ostajali su u manjini. I samom poraznom činjenicom da se odluke na Saboru donose putem većinskog glasanja je verodostojan dokaz da to nisu nikakve kanonske odluke. Šta su kanonske odluke crkve? Prema jevanđelskom principu: „Izvoli se Duhu Svetome i nama, da...!” Znači, jedinstvo sa Svetim Duhom. Sada su po sredi odluke kao u Narodnoj skupštini, bez Duha Svetoga. Jer, ako je već podeljeno, za ili protiv, ili uzdržani, postavlja se pitanje sa kojom je grupom Duh Sveti?!

Razgovarala: Biljana Živković

(srpska.ru)