Barak Obama: Amerika mora da igra po novim pravilima

Vašington – Iznoseći po drugi put svoje viđenje „stanja nacije” pred oba doma Kongresa i pred celom Amerikom, predsednik Barak Obama je bio u ulozi trenera koji tim, naviknut da uvek pobeđuje, upozorava da su se pravila u međuvremenu promenila, da su rivali jači nego što su ikad bili, pa da zbog toga ostajanje na šampionskom tronu podrazumeva da mora da se radi i više i drugačije.

Njegov 62-minutni govor, prekidan čestim aplauzima i bez gunđanja i dobacivanja viđenog u ovo vreme prošle godine, bio je intoniran kao izlaganje šefa države koja je zabrinuta za svoju budućnost, ali sa optimističkom porukom da nije kasno da se reorganizuje i motiviše da ostane na svetskom tronu kao šampion u svim kategorijama.

Svet se promenio, pa mora i Amerika, bila je njegova glavna poruka, koju je, za razliku od prošlogodišnjeg obraćanja, saopštio u dvorani Predstavničkog doma na čijem je čelu sada jedan republikanac, i u kome opozicija ima većinu.

Upotrebio je metaforu „sputnjika”: iznenađenja koje je Sovjetski Savez 1957, lansiranjem prvog satelita u kosmos, priredio Americi, posle čega je ona ušla u svemirsku trku koja je za rezultat imala slanje američke ljudske posade na Mesec i osvajanje mnoštva tehnologija koje su našle i praktičnu primenu u industriji i svakodnevnom životu. „Sputnjik” je tada bio alarm koji je Ameriku probudio iz samozadovoljstva. Slični izazovi su pred nacijom i sada, rekao je Obama, navodeći da danas najbolje internet veze ima Južna Koreja, da se najbrži kompjuter nalazi u Kini, da Evropa više ulaže u puteve i brze vozove...

Od govora se očekivalo da razreši najaktuelniju političku dilemu: na koji način će Amerika da počne da smanjuje svoju već preveliku zaduženost. Obama je tu neophodnost prihvatio, ali je u isto vreme insistirao da je uloga države nezamenljiva kad je reč o investicijama u inovacije (podsetio je da je doprinos države bio ključan i u stvaranju interneta i kompjuterskog čipa), obrazovanje i infrastrukturu.

Postavio je i konkretne ciljeve: da do 2035. čak 85 odsto energije za domaću potrošnju dolazi iz čistih, nefosilnih goriva i izvora, 80 odsto Amerikanaca treba da ima pristup brzoj železnici u narednih 25 godina, a 98 odsto populacije da ima na raspolaganju brzi internet već do 2015.

Nešto manje precizan bio je kada je nabrajao na koje će se načine smanjiti budžetski deficit: ponovio je podršku reduciranju vojnog budžeta za 78 milijardi dolara u sledećih pet godina, najavio delimično zamrzavanje nekih domaćih budžetskih stavki na pet godina, zatvaranje rupa koje su nekim industrijama omogućavale da državi ne daju ono što joj pripada.

Predložio je i ukidanje subvencija naftnoj industriji koja se, po njegovom rečima, „dobro snalazi i sama”. Ponovo je zatražio eliminisanje poreskih povlastica za američke milionere i milijardere.

Najavio je i reorganizaciju državnog aparata u kojem često nekoliko agencija (naveo je neke primere) obavljaju jedan isti posao. Ali je istovremeno republikancima poslao poruku da je neprihvatljiva njihova filozofija „skreši troškove odmah, a preračunavaj se posle”. Ponovo je izgovorio svoju metaforu o besmislenosti olakšavanja preopterećenog aviona time što će mu se skinuti jedan motor – jer će brzo tresnuti o zemlju.

Obama je na momente bio vizionarski, povremeno pomirljiv prema republikanskim idejama, ali u suštini borben, nagoveštavajući time da će mu druga polovina mandata, u kojoj će nastojati da sebi na izborima 2012. obezbedi reizbor, proteći u zakonodavnim bitkama u kojima će nekad popuštati, a nekad zatezati, kako bi pokazao da je spreman za saradnju, ali ne po cenu promene onih uverenja koja su mu omogućila da 2008. odnese istorijsku pobedu.

Obraćajući se i svojima, demokratama, i republikancima (koji su, začudo, ovoga puta sedeli pomešani, a ne kao lane, striktno odvojeni) poručio je da su „problemi isuviše veliki da bismo jedni druge hvatali za vrat”.

„Šta će se događati ubuduće neće zavisiti od toga da li možemo da sedimo zajedno večeras, nego od toga da li možemo da radimo zajedno sutra”.

Preokupiranost domaćim problemima, a pre svega bržim smanjivanjem previsoke stope nezaposlenosti (već dve godine samo nešto ispod 10 odsto), bilo je očigledno i po činjenici da je spoljnu politiku pomenuo tek u poslednjoj trećini svog govora.

Podsetio je na privođenje kraju rata u Iraku i potvrdio da će povlačenje iz Avganistana početi idućeg leta, ukazao da se steže obruč oko Al-Kaide u Pakistanu, da je Iran pod oštrijim sankcijama... ali ni reči o spoljnim pretnjama Americi, raspletu izraelsko-palestinskog spora od čega zavisi smirivanje Bliskog istoka.

Iako su mu aplaudirali gotovo podjednako često kao njegovi, republikanci su, u zvaničnom odgovoru na „stanje nacije” ostali pri svome: da je glavni problem Amerike danas – Barak Obama. Njihov predstavnik, Pol Rajan, predsednik Budžetskog komiteta Predstavničkog doma, rekao je da vlada svoje trošenje želi da „prepakuje u investicije”, dok je Mišel Bakmen, u ime konzervativnog pokreta „Čajanka”, Obamu optužila da je stvorio „birokratiju koja nam govori koju sijalicu da kupimo”. Nisu, naravno, pomenuli da je budžetski deficit dramatično porastao u vreme dva mandata njihovog predsednika DŽordža Buša.

(Politika)