subota, 05. oktobar 2024. | |
Nema više iluzija, prešlo se na novu fazu, da je tako nazovemo, političkog brutalizma. To je ono čemu se od početka stremilo i na čemu se radilo evo više od decenije. Što smo se prenemagali - prenemagali smo se, za tim više nema potrebe.
Veliki iluzionista svoju ulogu strogog i pravednog „roditelja“ kome je Srbija i samo Srbija na srcu, igra sve teže i sve bezvoljnije, privodi je kraju. Kako to vidimo? Tako što je u dva dana poslao dve – ne mogu biti jasnije – poruke za dve ciljne grupe. Prvoj, prosvetarima i poljoprivrednicima koji protestuju, gadljivo i besno je podviknuo da on na ucene i pritiske (kako te akcije doživljava) neće nikad pristati, nek se ne nadaju. Jer kuda to vodi? Ako jednom popusti, svima kojima se ne dopada ovakav poredak stvari, to je znak da će protestima i izlaskom na ulice da dobiju šta hoće. Pa nije se on valjda ovoliko mukotrpno borio da uspostavi baš ovakav poredak, ako će posle da uzmiče i dozvoljava da mu neki nezadovoljnici to kvare? Ne, nikako. Da bi se bolje shvatilo koji je to poredak stvari koji stupa na snagu, poslata je druga poruka, nimalo slučajno baš za vreme ovih protesta: tokom glamuroznog otvaranja ultra luksuznog hotela Sent Ridžis, predsednik Republike Srbije igrao je ulogu domaćina, a ne gosta. Pozdravljao je arapske prijatelje za koje smo mislili da su vlasnici pa time i domaćini, prekomerno im se udvarao, služio ih pićem kao domaćin kuće i sve u svemu, bio je ponosan kao čovek koji ima priliku da pokaže svoju imovinu, a ne kao predsednik jedne države i svih njenih građana u poseti nekom skupu. U prvi mah je sve ovo delovalo krajnje neumesno i neuviđavno: neki ljudi vam na ulici traže da ih više ne lažete nego da najzad ispunite ono što ste obećali pa ih prevarili (poljoprivrednici), a neki da im dodelite bar prosečnu platu kako bi mogli da zadrže minimum dostojanstva i rade svoj posao, to jest da obrazuju decu (prosvetni radnici). Kad smo već u zlatnom dobu, para ima, preliva se. Vi sve njih bahato ignorišete. Otvarate blještave i luksuzne hotele slaveći svoj projekat Beograd na vodi koji su između ostalih i oni finansirali, bez svog pristanka. Onda čovek pomisli – ma ne, možda se nezgodno poklopilo, ovo je čak i za Aleksandra Vučića, kralja bahatog i neumesnog ponašanja, ipak suviše. Najzad ipak shvatite da to nije nikakav incident, već namera. Srbija nije podeljena samo duhovno, politički, etički, interesno, ekonomski, već sad već i fizički. Beograd na vodi, njegova estetika, sjaj i blještavilo namenjeni su novoj naprednjačkoj „eliti“ koju je Vučić sa svojom interesnom grupom stvorio. Svi ostali, na čelu sa simboličnim i omraženim „krugom dvojke“ koji ovu „elitu“ iskreno prezire, ostali su izvan tog novog kruga. Voze se raspalim autobusima koji čak i eksplodiraju i otpadaju im točkovi, hodaju neočišćenim ulicama pored oronulih fasada, a na nekad centralnim lokacijama prodaju se pljeskavice i polovna odeća. Sekend hend. Takvi su sad i žitelji i kupci ove robe. Njima ostaje da životare, nisu se na vreme pravilno opredelili, čak su i ometali progres, a to ima svoju cenu. Mogu da se okupljaju, mogu da protestuju, mogu da šetaju tim svojim ulicama, koga više briga. A ako preteraju pa krenu da blokiraju neku važniju saobraćajnicu, e tad nastupa BIA, videli su kako to ide na primeru poljoprivrednika. I to je to. A prosvetni radnici? Kome su oni više potrebni? Nova elita pokazala je da se diplome mogu i pokupovati, sve do doktorata, ne mora ni da se uči. Nova elita ionako ih priznaje kao prave. Zapošljavaju se nesmetano, napreduju u životu, bogate se, povezuju se sa sebi sličnima, a ovi koji još misle da je to obrazovanje toliko bitno, guraju se na marginu i u novom poretku stvari postaju nebitni, zajedno sa nastavnicima kojima je dovoljno dati tek toliko da prežive. Ako neko od potomaka te nove elite baš stvarno poželi da se školuje, eno po svetu onoliko liceja, škola, fakulteta, plaćanje sigurno nije problem. Ostali potomci koji ne bi da se zamaraju tim knjigama, imaju alternativu: da voze skupa kola, stanuju u skupim stanovima (onoliki Beograd na vodi treba napuniti) obilaze skupe destinacije i žive život iz snova koji su im omogućili napredni roditelji. Svi ostali, kako se snađu. Neka se priključe novoj eliti, ima tu posla ko hoće da radi, neka odu negde van zemlje, ko im brani, ili neka ćute i životare, njihov problem. Srbija ide putem suprotnim od njihovih ideja, pobeđeni su i moraju da preuzmu sudbinu gubitnika. Da li ovo sve zvuči suviše defetistički, gubitnički, očajno i beznadežno? Ili zvuči preterano i nerealno? Ili nam je ovakva sudbina pred samim vratima? Na ta pitanja svako od nas mora sam da odgovori. I da se onda zapita: jesmo li spremni na ovakav scenario, da li smo svojoj deci namenili takvu budućnost? Da li želimo da naša zemlja potone na ovakav način? Pa ako ne želimo, da vidimo šta nam je činiti da zajednički to sprečimo. A ako mislimo da su „svi isti“ i da se ne vredi boriti, onda ništa, dame i gospodo, drugovi i drugarice i svi ostali koji ste ostali izvan kruga nove naprednjačke elite. Ova nova realnost će nam ući u kuće, koliko sutra. (N1) |