Biljana Vankovska: U Makedoniji se odvija tihi proces federalizacije

Niko sa sigurnošću ne može odgovoriti zašto sada dolazi do proglašenja albanske republike Iliride

Proglašenje albanske republike Iliride na severozapadu Makedonije, po mišljenju lokalnih analitičara, više je proizvod političkog egzibicionizma nego zaista važan događaj. Za Biljanu Vankovsku, profesorku Filozofskog fakulteta u Skoplju i političku analitičarku, sama činjenica da je čin „proglašenja deklaracije” skupio jedva pedesetak ljudi, a nije previše uznemirio javnost, pokazuje da se radi o ljudima koji bi na svaki način da izazovu uznemirenje i skrenu pažnju na sebe.

„Od 2001. i većina Albanaca je shvatila da postoje drugi mehanizmi za veći uticaj u politici i proširenje kolektivnih prava unutar Makedonije. Taj proces natezanja i pregovaranja je u toku, a po mom ubeđenju u Makedoniji se odvija tihi proces federalizacije i segregacije kom ne trebaju fanfare i deklaracije. Čak i oni koji su nezadovoljni obimom kolektivnih prava Albanaca znaju da međunarodna zajednica, pre svega SAD, neće dopustiti stvaranje još jedne albanske državice na Balkanu”, objašnjava Vankovska za „Politiku”.

Kada smo prošli put razgovarali rekli ste da bi znak ozdravljenja makedonskog društva bilo prevazilaženje etničkih sukobljavanja i nastanak socijalnih nemira. Kako vam sa tog stanovišta izgleda proglašenje albanske države unutar Makedonije?

Ovo je epizoda koja nema veze sa socijalnim pitanjima, ali neki bi povezali ovaj nacionalistički čin s opštim pritiskom na Makedoniju u pogledu rešavanja spora oko imena. Haljilji i njegova družina bi mogli biti i marginalci koji igraju u jednoj „opereti” da bi ostavili utisak na međunarodnu javnost da Albanci više ne mogu da čekaju na rešavanje ovog spora i da se eto našao neko ko predlaže „kompromisno ime” – Republika Makedonija – Ilirida. Naravno, o ovome se može spekulisati, ali teško je dokazati.

Nevzat Haljilji je izjavio da će novoproglašena država biti zasnovana na principima koje propagira Ustav SAD i na ideji Vudroa Vilsona o pravu na samoopredeljenje. Možemo li to tumačiti kao nekakav zaokret i signal da će Haljilji i njegove pristalice zatražiti američku pomoć na putu ka nezavisnosti kao u slučaju Kosova?

Proglašenje Iliride je bilo dočekano i sa dozom humora i viđeno je kao patetičan čin. Analiza proglasa pokazuje da Haljilji i družina u stvari i ne znaju šta traže ili čak i ne znaju šta je konfederacija. Traži se, na primer, referendum o unutrašnjim granicama, a upravo su Albanci bili protiv odlučivanja o opštinskim granicama preko referenduma 2004, jer su se plašili majorizacije. Amerikanci su odigrali presudnu ulogu prilikom smirivanja nasilja 2001. i potpisivanja Okvirnog sporazuma, a sada stoje iza koalicione vlade Gruevskog i Ahmetija, koji ima legitimitet albanskog izbornog tela. Ne vidim zašto bi podržali ovaj plan i okrenuli leđa Ahmetiju. Ali im Haljilji može poslužiti kao „katalizator” u odnosu na spor sa imenom. Naravno, američki zvaničnici ne bi nikada ovo javno priznali.

Kao trenutak početka ostvarenja ideje o albanskoj republici Iliridi pominje se referendum iz 1992. a 2012. su u Tetovu objavljeni zaključci rukovodstva Iliride u osnivanju u kojima se zahteva podela Makedonije na dve konfederalne jedinice. Kako komentarišete ovakvo sazrevanje ideje o nastanku nove države i zašto njeni idejni tvorci smatraju da su se u Makedoniji upravo sad stvorili uslovi za njeno proglašenje?

Niko vam sa sigurnošću ne može odgovoriti zašto sada: možda zbog euforije oko škotskog referenduma, zahteva Katalonaca. Ali možda i zbog razloga koje sam pomenula, a koji su povezani sa međunarodnim položajem Makedonije. Možda je i samo izlet u politiku grupe anonimusa, koji bi da podstaknu nacionalističke strasti i tako odvuku pažnju od bitnijih pitanja.

Ko ima najviše koristi od ovakvih inicijativa i kakav je njihov stvarni cilj?

Ja ne mogu da vidim da je ovo događaj koji zaslužuje veću analizu, još manje strah o budućnosti Makedonije. Čak mislim da način na koji je ovo došlo i prošlo pokazuje da je makedonsko društvo ipak sazrelo i ne pada na jeftine provokacije marginalaca.

Šta bi bio najbolji scenario za prevazilaženje krize a da sve strane budu zadovoljene? Koliko je u stvarnosti realno ostvarivanje takvog plana?

Međuetnički odnosi su trenutno u senci međustranačke političke krize, nakon poslednjih parlamentarnih izbora. Ta kriza postoji, ali nije toliko dramatična da bi dovela u pitanje funkcionisanje države. Nacionalisti će uvek sanjati ovakve snove, ali ponekad odrađuju i za strane službe.

Dragan Vukotić

(Politika)