Bisera Fabrio: Pad Italije

Dužnička kriza učinila je ovaj ferragosto najgorim koji Italijani pamte: tek svaki peti ide na letovanje. Ali to je najmanji problem, jer treba preživeti s prosečnom platom od 900 evra u zemlji koja duguje 1800 milijardi

Iza nas je vikend, očekujemo čepove na graničnim prelazima preko kojih nam stižu Italijani. Kad počne kolovoz, osmesi svih koji rade u turizmu razvuku se do uha do uha – benvenuti, dragi gosti, cvrkuću oni jer Talijani su oduvek spas.

No, ove godine, svedoči nam poznata novinarka Nuncia Penelope, koja je upravo podigla letnju oluju u Italiji svojom knjigom “I soldi rubati” (Ukradeni novac), italijanski su gradovi još uvek puni.

Ne oseća se da je počeo feragosto. Nije bilo kilometarskih kolona na italijanskim autoputevima, dodaje Nuncia i ne oseća se da su gradske ulice odahnule od svojih stanovnika. Naprotiv.

Već uoči odlaska na odmore statistike su pokazivale da će leto 2011. za većinu Italijana biti radno. Svaki peti Italijan ove je godine otišao na letni odmor. Samo jedan posto će ih na odmoru provesti mesec dana. Od onih koji su otišli na odmor, njih 60 posto ostalo je kod kuće, na italijanskoj obali. Nekoliko nedelja pre nego što su finiširani veliki planovi za letni godišnji odmor, finansijska kriza jasno im je pokazala da u svom pohodu nije zaboravila na evropsku čizmu. Pa se s Pirineja preselila na Apenine. A s druge strane, sa istoka, iz Grčke, pušu vetrovi bankrota...

“Mi smo zemlja velikih suprotnosti, kontradikcija. Ljudi izvana doživljavaju Italiju kao vrlo bogatu državu, zemlju u kojoj ljudi jako dobro žive i mogu sebi štošta priuštiti, ali zapravo samo 10 posto Italije živi tako. Ostalih 90 posto živi loše i plaća poreze. Oni mesečno zarađuju 800-900 eura, što nije dovoljno za život. Mladi nemaju nikakvu perspektivu i odlaze u druge zemlje. Ta bizarna priča je i tema moje knjige.
Godišnje - a sve sam brojeve potkrepila podacima - Italija izgubi 120 milijardi evra od utaje poreza. Da smo samo to uspeli naplatiti, mogli smo spasiti Grčku. Da smo deset godina uspevali naplatiti neplaćene poreze, mogli smo rešiti celokupni italijanski dug. No, uprkos istragama i skandalima... taj je novac nestao. Godišnje izgubimo 60 milijardi evra zbog korupcije, a crna ekonomija teška je 350 milijardi godišnje”, kaže ogorčeno.

Bez obzira na “bunga bunga” Berluskonija, dodaje da su i političari levice i desnice toliko umočeni u različite skandale da bi Italijani najradije, kada idući put budu pozvani da izađu na birališta, zaboravili na svoju građansku obvezu i ostali kod kuće.

“Jedini koji je imao neku viziju države i kako ona treba funkcionisati bio je Romano Prodi. Njemu pak nisu dali da dovoljno dugo ostane na mestu premijera. Italija je okružena zemljama koje imaju jako liderstvo, čija državna vodstva tačno znaju što žele - uzmite samo Nemačku za primer, pa i Francusku... Mi, mi smo jedna čudna priča”, kaže.

Italijanska novinarka naglašava da u zemlji u kojoj bogati industrijalci ne plaćaju poreze, a plaćaju ih radnici zaposleni kod poslodavca koji uredno prijavljuju svoje prihode, stvari ne mogu biti gore postavljene. Osim toga, veliki i bogati koriste mogućnost off shore poslovanja i registrovanja u zemljama koje su poreske crne rupe tako da ih država ne može prisiliti da novac vrate unutar granica Italije.

“U međuvremenu pati sve ostalo; pate naši mladi, pati zdravstvo, pati školstvo, državne službe. Državni vrtići više ne postoje, ko god da radi u državnoj instituciji, mora paziti koliko će papira dnevno isprintati, a policija mora paziti na potrošnju goriva. Stvara se cela jedna nova generacija ekonomskih izbeglica iz Italije jer im ne možemo ništa ponuditi, a imamo i 4 miliona radnika na crno”, kaže Penelope.

Osim toga, a to je problem na koji će upozoriti svi promena željni Italijani, zemlju vodi generacija staraca. Nuncia je o tome napisala i knjigu “Italija u rukama sedamdesetogodišnjaka” i opisala i analizirala italijansku gerontokratiju.

Ni u jednoj zemlji ona nije toliko izražena: “Nama se dvojica ljudi, jedan s desnice, jedan s levice, već dvadeset godina smenjuju na mestu ministra financija. Pa je li više dosta?”

Italija je, verojatno, zasad prošla ono najgore. Bila je na rubu finansijskog kolapsa, ali se uspela vratiti. Na brzinu je povukla prave poteze, one o novim merama štednje. No, pretnja je bila takva da su je Italijani sasvim dobro razumeli. Treba štedeti. La dolce vita pričekaće neke bolje dane.

Paket mera štednje vredan je 70 milijardi evra, s ciljem da zemlja izbegne dužničku krizu i izbalansira budžet do 2014. godine. Javni dug Italije je među najvećima u evrozoni i iznosi gotovo 120 posto bruto domaćeg proizvoda, ali hronični problem italijanske privrede je nizak rast.

“Mi godinama stagniramo”, objašnjavaju Italijani.

U međuvremenu, porodične zalihe su se istopile, Italijani su potrošili ušteđevinu i okreću se kreditima. Paket štednje, koji je usvojen glasovima 314 poslanika (280 bilo je protiv), trebalo bi da izbalansira budžet do 2014. i sadrži 16 mera kojima bi trebalo podstaći rast.

Između ostalog, predviđa kresanje budžeta ministarstava, i to milijardu evra dogodine, 3,5 milijardi 2013. i 5 milijardi 2014.

Povećanje plata radnicima u javnom sektoru biće zamrznuto do 2014., a za 10 odsto biće smanjeno i finansiranje političkih stranaka. Nuncia Penelope izračunala je da Italiju politika godišnje košta 23 milijarde evra.

Izdaci za zdravstvo biće umanjeni za 2,5 milijardi evra 2013. i pet milijardi godinu dana kasnije, a predviđena je i ušteda od državnih penzija podizanjem starosne granice i oporezivanjem, kao i veći prihodi podizanjem poreza.

Čak je i Silvio Berluskoni upravo u četvrtak ponosno objavio da italijanska Vlada neće na godišnji odmor. Ali, rekao je i to, sasvim iznenađujuće, da će se temom krize državne vlasti baviti ponovo u septembru. Ima još dovoljno vremena za ostanak u fotelji jer su redovni izbori u Italiji tek 2013. Dotad će zemlja ekonomski propasti ili će rezultati oporavka već biti vidljivi.

“Kako to političari uopće mogu izgovoriti? Zar kriza čeka da prođe feragosto? Besmislice”, kažu oprezniji azuri.

Glas razuma u Italiji je - gle slučajnosti - guverner italijanske Centralne banke Mario Dragi, koji je od 2006. na njenom čelu, a od novembra 2011. preuzeće i Evropsku centralnu banku i naslediti Žan-Klod Trišea.

Dragi nije političar, ali je zato makroekonomski velemajstor. I niko ga ne sluša. Dragi već mesecima trubi da Italiju nije mimoišla finansijska kriza i da bi moglo biti drame.

U međuvremenu, skočile su cene goriva, avionskih karata, vozova i autobusa. Turistički sektor moli za milost jer se boji da će kolabirati.

“Berluskoni je još u decembru 2009. govorio: u Italiji nema krize, kupuj narode”, pojašnjava Serđo Nava, bloger i analitičar, koji kao mlad i edukovan čovek na svojim veb-stranicama piše o problemu odliva mozgova u Italiji i svemu što takva situacija donosi.

Prema službenim statistikama, kojima niko ne veruje, godišnje iz Italije ode oko 31 hiljada mladih stručnjaka (u dobi do 40 godina).

Serđova analiza pokazuje da ih je bar dvostruko više.

“Italijom upravlja elita koja nema nikakvog iskustva života u inostranstvu, koja nema pojma o tome kako se danas radi i razmišlja u globalizovanom svetu i koja često ne govori nijedan jezik i ne čita strane novine”, objašnjava Serđo i dodaje: “Osim toga, s obzirom na to da ekonomija stagnira, teško je proceniti kako će se sadašnji talas krize odraziti na nas. Mislim da bi najbolje rešenje bila tehnička vlada i reforme koje bi dovele do temeljnih promena u ovom društvu pa i njegovoj ekonomiji.”

I na državnom i na lokalnom nivou se poslednjih nedelja u Italiji preduzimaju različite vatrogasne mere; outlet Palmanova na ionako niže cene daje 70 posto popusta, rade do 11 sati naveče. Cena macchiata ne prelazi više evro. Kupci se dočekuju kao carevi, a dizajnerska roba s potpisom, letna kolekcija, rasprodaje se po cenama kakve su u Zari i H&M-u.

U letovalištu Jesolo, laguni gde se kupa sever Italije koji naginje Jadranskom moru, odslikavaju se italijanski kontrasti. “Da nam nema Nemaca...”, počinje nam objašnjavati konobarica, “i vikend turista”, dodaju čuvari plaže Mario i Claudio, “ne bi bilo veselo.”

Italijani s kojima usput razgovaramo kažu da su tu došli na samo nekoliko dana i da prvi put ove godine primećuju razliku u broju gostiju.

Nema onog šušura, gužve, kolone ljudi koja šeta po peščanoj promenadi.

(Globus)