Hronika | |||
Četiri decenije od ubistva Indire Gandi |
četvrtak, 31. oktobar 2024. | |
Indira Gandi, dugogodišnja predsednica Vlade Indije, ubijena je pre 40 godina 31. oktobra 1984. Punih petnaest godina predvodila je Vladu Indije, s trogodišnjom pauzom, kao jedna od najistaknutijih ličnosti globalne politike druge polovine 20. veka. Kćerka DŽavaharlala Nehrua, velikog lidera dekolonizacije, stasala je u jednoj od najuglednijih porodica te velike zemlje. Rođena je novembra 1917. u Prajagraju, u državi Utar Pradeš. U to vreme taj grad se zvao Alahabad, po drugoj verziji, ređe, Ilahabad. Pored činjenice da je porodica bila dobrostojeća nije imala posebno srećno odrastanje. Bolešljiva majka nije dugo poživela, dok je otac, potpuno posvećen političkoj borbi, uglavnom bio odsutan. Školovala se u Indiji, u Švajcarskoj, pa u Britaniji, na Oksfordu, gde je studirala istoriju. Zapažena je bila tokom studija i kao sklona ekonomskim i politikološkim temama. Studije međutim nije završila, delom i zbog ratnih prilika. Sa druge strane, tokom školovanja u Britaniji upoznaje potonjeg supruga Feroza Gandija, čije prezime inače nema veze sa Mahatmom. Feroz, takođe Indus, bio je izdanak Farsi porodice. Imali su dva sina, Sandžaja, pionira auto industrije u Indiji, koji je stradao u saobraćajnoj nesreći, i Radživa, starijeg, potonjeg predsednika Vlade. Tokom Drugog svetskog rata Britanske vlasti su je izvesno vreme držale zatočenu. Bila je to trajna trauma koju nije uspela da potisne. U politiku je ušla odrastanjem uz oca Nehrua, koji se na čelu Vlade Indije nalazio od 1947. do smrti 1964. Prethodno je, tokom višedecenijske borbe za oslobođenje od Britanaca, bio zapravo centralna ličnost čitavog pokreta za suverenost čiji je simbolički ali ne i operativni lider bio Mahatma Gandi. Oca je sve vreme pratila dok se nalazio na zvaničnim pozicijama, uključujući i međunarodne kontakte. Vodila je pritom paralelno Nehruavo domaćinstvo. U Indijskom nacionalnom kongresu zauzima važne funkcije od 1955. godine. U toj ranoj fazi zapažena je njena uloga u vreme dramatičnog raspleta oko političkih prilika u državi Kerala, na jugu Indije. Raspustila je naime tada tamošnju upravu koju su predvodili komunisti. Za predsednika stranke izabrana je 1959. a u vladu je ušla posle očeve smrti 1964. kao ministar informisanja. Uspešno je predvodila Indijski nacionalni kongres na izborima 1967. i 1971. Drugi put još ubedljivije. Usledila je potom pauza, posle teškog izbornog poraza 1977. da bi se na vlast vratila 1980. Vladu Indije predvodila je potom do smrti. Njen najkrupniji politički uspeh bila je borba za suverenost Bangladeša 1971. godine. Što je na žalost podrazumevalo i rat sa Pakistanom, koji je Indija odlučno dobila. Bila je tada spremna, ukoliko bude neophodno, na rat širokih razmera. Indijska vojska pokazala je, pod njenim vođstvom, izrazitu nadmoć, što je krunisano munjevitim zaposedanjem Istočnog Bengala, čime je obezbeđena nezavisnost od Pakistana otcepljenog Bangladeša. Zarobljeno je čak 93.000 pakistanskih vojnika. Iako je zvanični Vašington prethodno uporno podržavao Islamabad, odnosno Pakistan, SAD su, između ostalog i zaslugom njene diplomatije, u krajnjem priznale izdvajanje Istočnog Pakistana, koji će posati samostalna država pod imenom Bangladeš Jedna od posledica vojne pobede 1971. bilo je i konsolidovanje pozicije Indije na severu, u Kašmiru. Za taj period vezano je jačanje odnosa Indije sa ondašnjim Sovjetskim Savezom, odakle je Nju Delhi dobijao znatnu stručnu, vojnu, finansijsku, kao i diplomatsku podršku. Šta više, na samom početku osamdesetih Sovjetski Savez je postao vodeći spoljnotrgovinski partner Indije. Uspelo joj je, što je takođe bio izuzetan međunarodni uspeh, da razvije atomski program. Činjenica da je Indija postala atomska sila ne samo da je obezbedila sigurnost zemlje već i prestiž. Prve uspešne probe nuklearnog oružja Indije dogodile su se 1974. godine. Već 1967. našla se u ratu sa Kinom. Bio je to srećom kratkotrajni pogranični sukob koji je ipak odneo stotine života. Centralna tema bio je problem statusa Sikima, autonomne teritorije smeštene između Nepala i Butana, koji je Indija tada uspela da sačuva. U unutrašnjoj politici Indira Gandi upamćena je kao osoba čvrste ruke. Težila je centralizaciji, uprkos brojnim tradicionalnim osobenostima različitih krajeva te velike zemlje. Odlučno je sprovela i administrativnu reorganizaciju, ustanovivši niz novih teritorijalnih jedinica. Što se u manjoj meri može reći i za nametanje hindu jezika kao zajedničkog, uprkos brojnim negodovanjima. Borba protiv separatizma U borbi protiv separatizma kao da nije birala sredstva. Uzima se da je oko 100.000 lica tokom njene vlade bilo zatočeno iz političkih razloga. Verovatno i kao posledica prethodnih krupnih političkih uspeha, odvažila se 1975. da uvede vanredno stanje, koje je potrajalo dve godine. Sa druge strane, kampanja iskorenjivanja najtežih oblika siromaštva na kojoj je dosledno insistirala, poznata kao Zelena revolucija, donela joj je široku popularnost na selu, pa je nazvana i "Majka Indira". Proklamovan je cilj samodovoljnosti Indije, sa osnovnom namerom da se prevaziđe zavisnost od uvoza hrane. Kada je postala predsednica Vlade 1966. bio je to dobrim delom kompromis jačih sukobljenih struja unutar vladajuće partije koje su je prihvatile kao kratkoročno rešenje uvereni da joj neće uspeti da ojača. Što je, ispostavilo se, bila potpuna zabluda. Ne samo da je ubrzo pokazala spremnost da upotrebi silu protiv raznih separatista, nego se odvažila i na potpuno razvlašćivanje lokalnih vladarskih porodica, koje je inače britanska kolonijalna uprava favorizovala. Sistematski je takođe rušila duboko ukorenjen kastinski sistem. Nadalje, ubrzo je uvela izvesne socijalističke mere poput nacionalizacije 14 najvećih banaka u zemlji. Sledila je nacionalizacija osiguravajućih društava, industrije uglja, čelika, čak tekstilne idustrije, na kraju i većeg dela naftnog sektora. Od marta 1983. kada je u Nju Delhiju održana sedma konferencija Pokreta nesvrstanih, pa do kraja života oktobra naredne 1984. predsedavala je tom asocijacijom. Problemi u Pendžabu kulminirali su 1984, pošto se prethodno militantna grupa Sika utvrdila u njihovom glavnom svetilištu, Zlatnom hramu, u Amritsaru. Siki (Sikh) su osobena verska grupa, nastala u 15. veku. U Pendžabu čine 58 odsto populacije. Kao i ranije, odlučila se na upotrebu sile protiv separatista. Vojska je juna 1984. upala u kompleks Zlatnog hrama. Svetilište je teško oštećeno. Broj žrtva nikada nije sasvim rasvetljen. Izvesno ih je bilo stotine. Prema pojedinim navodima reč je o hiljadama. Indira Gandi ubijena je u atentatu nekoliko meseci potom, poslednjeg dana oktobra te 1984. Počinioci su bili dvojica Sika, pripadnici njene lične garde. Upotrebili su službeno oružje, u bašti rezidencije, u Nju Delhiju. Bila je to, nesumnjivo, osveta. Iako je kod dela njenih sunarodnika bila osporavana, u međunarodnim odnosima uživala je gotovo nepodeljeno uvažavanje. Državni sekretar SAD, Henri Kisindžer, opisao je Indiru Gandi kao "gvozdenu damu" i zaista većina njenih reformskih tekovina ostale su na snazi u Indiji do danas, prenosi Tanjug. (Politika) |