Данас: Да ли је долазак страних универзитета у Србију последњи ударац домаћем високом образовању - Без јасних критеријума, заобилазећи правила за проверу квалитета установа која важе за српске универзитете, уз одливање државног новца

Да ли је власт решила да зада последњи ударац домаћем високом образовању или да, како тврди, унапреди његов квалитет тиме што ће обезбедити услове за долазак испостава страних високошколских установа у Србију, питање је на које јасан одговор даје поглед на предложене измене Закона о високом образовању.

А оне предвиђају улазак страних универзитета на српско тржиште високог образовања без транспарентних критеријума, заобилазећи правила за проверу квалитета установа и њихових студијских програма која важе за све друге универзитете у Србији, те одливање државног новца за (су)финансирање школарина будућих студената иностраних франшиза, под исто тако упитним условима.

Предлог измена Закона о високом образовању предвиђа да дозволу за рад иностраним факултетима и универзитетима издаје Министарство просвете на основу потписаних споразума са тим високошколским установама, у којима ће бити уређена питања организације њиховог рада, финансирања, наставног особља, режим студија, упис студената и начин организовања наставе, те начин плаћања накнада студената за школарину и друге трошкове студирања.

У циљу унапређења делатности и подизања квалитета рада, за накнаду школарине, односно дела школарине студената као и за друге трошкове студената држављана Републике Србије који упишу студије на високошколској установи која има издату дозволу за рад од стране Министарства, средства могу бити обезбеђена из републичког буџета, пише у предлогу измена Закона који је стигао у парламент.

– Могли бисмо да говоримо о поспешивању квалитета високог образовања да је тај предлог дошао као последица договора са академском заједницом и кроз координирани процес, чему би претходила анализа, као и разлози за довођење страних високошколских институција – каже за Данас Далибор Петровић, председник Координациног одбора Мреже академске солидарности и ангажованости и професор социологије на Универзитету у Београду.

Он истиче да је једна ствар ако се говори о испоставама водећих светских универзитета, друга ако је реч о високошколским установама из Западне Европе о којима не знамо много, а трећа ако су у питању факултети и универзитети из других земаља.

– Међутим, за све њих је заједничко то да се процес акредитације неће одвијати под окриљем нашег акредитационог тела, али чак и да је тако, питање је колико би ово тело, које је под контролом актуелног режима, било у стању да спречи долазак тих високошколских институција. Овде је тај процес потпуно поједностављен. Министарство даје дозволу у врло лабавој и нетранспаретној процедури, читав овај процес је потпуно нетранспарентан. Намере предлагача су, најблаже речено, нејасне. Али ако бисмо улазили у неке дубље мотиве, могли бисмо да кажемо да је овде реч о покушају да се минимизира углед и значај високошколских установа из Србије, последично и стручњака које оне производе – сматра Петровић.

Бранимир Јованчићевић, професор Хемијског факултета у Београду, се слаже да је Национално акредитационо тело под сталним политичким притисцима да се акредитују установе и студијски програми сумњивог квалитета, али напомиње да у НАТ-у и даље седи већина врло одговорих професора који савесно раде свој посао.

– НАТ није под стопроцентном контролом државе па се све пребацује на Министарство где, из угла овог режима, све може да се уради за кратко време – коментарише Јованчићевић предлог да се заобиђе акредитација страних универзитета по правилима који важе у Србији.

Он истиче да су страни универзитети акредитовани у „својим“ државама и да се не зна шта ће понудити студентима у Србији, те да је кључно питање ко ће држати наставу.

Јованчићевић сматра да се иза намере државе не крије ништа добро, а најављене измене Закона види као наставак урушавања образовања у нашој земљи, пре свега високог, а последично и науке и научног рада у Србији.

На питање шта је спорно ако држава жели конкуренцијом да поспеши квалитет домаћег високог школства, одговара да је пут ка томе улагање и боља организација државних универзитета на територији Србије.

Аутократско-диктаторском режиму, какав је данас у Србији, не одговара образован човек, јер је њиме теже управљати

– Показало се да приватни универзитету не доприносе томе, а довођење страних универзитета ми личи на врсту новог бизниса који треба да донесе финансијску корист одређеном броју људи. То је био мотив и код оснивања наших приватних универзитета, јер они који су их отварали то нису радили зарад образовања, него због зараде – истиче Јованчићевић.

Каже и да аутократско-диктаторском режиму, какав је данас у Србији, не одговара образован човек, јер је њиме теже управљати, па би и опстанак на власти био све тежи.

Овако се постижу два циља – један је да се и даље уруши високо образовање у Србији, а с друге стране се даје могућност добре зараде појединцима.

– Ми ово видимо као једну врсту додатног притиска на високо образовање у Србији, на разним нивоима се високо образовање и његове институције маргинализују. Поред бројних факултета и универзитета врло упитног и ниског квалитета готово сам сигуран да ћемо сада добити и испоставе неких квази угледних институција, чиме ће се додатно закомпликовати ситуација у високом образовању. Све се то дешава у тренутку снажног демографског пада, када све мање младих конкурише за упис на факултете, јер их објективно мање, а с друге стране постоји велика конкуренција и велики број места за бруцоше – каже Далибор Петровић.

Према његовим речима, додатни проблем је намера државе да потпуно или делимично финансира студије на тим страним високошколским установама, чије се школарине могу мерити у хиљадама евра на годишњем нивоу.

– Шта ће бити критеријуми за селекцију студената који ће бити финансирани и од којих пара ће се та средства одузети? Она ће врло вероватно бити преливена из једног фонда у други. Другим речима, можемо да дођемо у ситуацију да самопрозвана политичка и корпоративна елита заправо себи направи некакве нише у којима ће њихова деца за пуно новца из државне касе добијати дипломе, за које је питање каквог су квалитета, али то нас на крају крајева и не интересује – истиче Петровић.

Наши саговорници се слажу да о најављеним изменама закона треба да се огласе ректори државних универзитета, као и сенати.

Коментар са Универзитета у Београду до објаве овог текста нисмо добили.

Из Министарства просвете нису одговорили на питања Данаса који страни универзитети су показали интерес за долазак у Србију, зашто домаће акредитационо тело неће проверавати испуњеност услова за њихов рад, у чему је интерес државе да финансира школарине студентима који се буду уписали на испоставе страних универзитета у Србији, те да ли ће на исти начин поступати и када је реч о домаћим приватним високошколским установама.

На сајту Народне скупштине објављена је вест да се председница парламента приликом недавне посете Италији састала у Риму са проректором Универзитета Луис „Гвидо Карли“, Антонијом Мајокијем са којим је разговарала о потенцијалној сарадњи тог универзитета са нашом земљом.

„Посета Риму је била и прилика да посетим престижни Универзитет Луис Гвидо Карли и састанем се са Антонијом Мајокијем, проректором за интернационализацију, и да разговарамо о потенцијалима сарадње“, пише у саопштењу.

Преживљавање

– На Хемијском факултету у овом тренутку ради око 15 професора који имају цитраност преко 2.000, пет професора има преко 5.000 цитата, имамо науку на високом нивоу и одличну наставу, а у нас нико не улаже. Једва смо успели да добијемо новац од Министарства да платимо основне режијске трошкове. Слична ситуација је и са осталим најјачим факултетима на универзитетима у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу, који имају највише финансијских проблема. То не може да буде случајно. Ове високошколске установе су лидери у науци и образовању у целом региону, а једва преживљавају. И чему довођење страних универзитета сем да неко заради новац – каже Бранимир Јованчићевић.

(Данас)