Danas: Kako izgledaju pripreme za početak „vašara za narod i državu“? Dnevnica za učešće 10.000 dinara

“Nije bre, Srbija njiva pa da je ore ko hoće”, ori se za zvučnika Baja Mali Knindža kod Skupštine. Nije bre ni ulica njiva, pa su tu traktori, kao onomad pred veliki protest 15. marta. Da li su to isti oni traktori, koji su služili kao zid zaštite ograđenog kampa u Pionirskom parku… Ako jesu onda su ih vlasnici brzo remontovali, popravili stakla, stavili nove gume. “Picnuli” i okitili srpskim zastavama.

Prolazim kroz Kneza Miloša do Narodne skupštine, na sefamoru pored mene Simo Spasić, osuđeni silovatelj spreman da pripomogne završne radove pred svečani početak svesrpskog sabora Pokreta za narod i državu na koji je pozvao predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Traktori su postavljeni na ista mesta kao 15. marta, samo je nejasno od koga sada čuvaju studente koji samo žele da uči, a koji već dva meseca okupiraju Pionirski park. Gledam preko mašću premazane ograde, pa nisu se nešto “kamperi” pretrgli da srede park za sabor.

Izbijam na plato kod Skupštine. Žena s pištaljkom u ustima, praćena Knidžinim stihovima o Republici Srpskoj, prolazi platoom I pišti li pišti. Na kaputu nosi studentske bedževe. Knindža, čiji je nastup na toj bini već najavljen, dopire sa nekoliko zvučnika postavljenih na glavnoj bine, tik ispred Skupštine. Bina “nemanjićko plave boje”, sa sloganom “Ne damo Srbiju”.

Ljudi koji postavljaju šatore, od kojih neki nisu izdržali nalet vetra pa su završili naglavačke, pomalo u čudu se okreću za ženom koja pišti, ali ubrzo nastavljaju svoj posao. Iz nepoznatog razloga tu je nekoliko ležaljki za plažu. Radnici gradske čistoće postavljaju zelene kante. I kanti i mobilnih toaleta ima pregršt – raspoređeni su u svim delovima gde je miting planiran.

Sećam se kako je izgledala slika koja je ostala za Vučićevim pristalicama baš ovde kod Skupštine 2023. godine. Kiša, mulj, pune kante, razbacano đubre po ulicama… Valjda vlast sada ne želi ništa da ostavi slučaju, da pokaže da su njihove pristalice zaista ta “pristojna i normalna Srbija”.

Da ono što će se ovog “produženog vikenda” desiti na beogradskim ulicama neće biti klasičan politički miting na koji će građani doći da slušaju govore Vučića, Dačića, Dodika, pokazuju gusto raspoređeni drveni štandovi I vašarske kućice. Na jednoj kućici već su postavljene tikve, nekoliko tegli ajvara i turšije. Domaćinski. I tako je sve od Terazija pa do rasksrnice kod Pravnog fakulteta.

Vraćam se do kampa koji je opoziciona javnost u Srbiji prozvala “Ćacilend”. Ulazim u ograđen prostor i nadam se da ću ovoga puta moći da izađem bez pratnje. Pre neko veče u želji da prođem kroz okupirani Pionirski park, ušao sam kroz otvorenu ogradu kampa, došao do Predsedništva, gde me je zatekla grupa muškaraca sa pitanjem “Kuda ti, momak” i brzim odgovorom, doduše prijatnim, da tu ne može da se izađe, nego da se lepo vratim odakle sam došao.

Misli mi prekida “redar 2.0”, pita me u kom sam šatoru. “Druže, ja samo malo da prošetam parkom”, odgovaram i nastavljam. Mislim se samo malo, pusti me, da me želja mine. Nisam ušao u Pionirski sigurno nekih mesec dana, ne računajući malu ekspediciju od pre neko veče. Nemam problem što je tu kamp, ali imam problem sa tim što mi se ne dozvoljava da kroz njega prođem.

Sedam na klupu, palim pljugu i gledam. Očekivao sam neke veće radove, ali izgleda da je “generalno čišćenje” već odrađeno, tek poneko pomera stiropore, kalorifere, neku ogradu. Iza leđa su mi dvojica pripadnika žandarmerije u uniformama, vidim još nekoliko policajaca.

Završavam drugu cigaru, ustajem, ne dešava se ništa zanimljivo, prolazim pored dve bake koje se dogovaraju da Milošu Pavloviću i njegovim drugarima, saborcima, ispeku gibanicu.

“Sine, jel možeš nam pomogneš…”, dovikuju mi dva starija gospodina taman kada sam video gde je izlaz.

Prilazim, pitam šta treba.

“Pomozi nam da pošaljemo sliku prijatelju, ne znamo mi to”.

Uzimam telefon od gospodina u odelu, sa jaknom neke sekjuriti firme. Razmišljam da ga nisam već video kao čuvara u nekoj banci. Hoće da “Banetu Pekaru”, valjda iz Ugrinovaca, pošaljem njihovu sliku sa studentom Pavlovićem. “Pregazilo nas je vreme, hajde pokaži mi kako si poslao sliku”, zamolio me je vlasnik telefona.

“Došli smo namerno ranije da vas vidimo, kad bi drugačije se upoznali sa Milošem. Videćeš, pročitaće vam posle, ostavili smo Milošu jedno pismo za vas”. Aha, oni misle da sam ja “ćaci”. Prihvatam igru, nudim ih cigarama, pitam odakle su došli, pričam kako će biti sigurno dosta ljudi, kako će odlično biti kad razvuku zastavu…

“Iz Stare Pazove smo”, odgovara drugi stariji gospodin, “ali smo kola ostavili kod Fontane, ne znamo mi po gradu, gde bi se parkirali”.

Otkriva mi onaj prvi u odelu da njegov prijatelj piše pesme, tera ga da mi izrecituje jednu. Ovaj prvo odbija, nećka se, ali onda kreće: “Orahovcu, mili gradu…”.

Tiho govori, ne čujem ga najbolje, pesmu završava pohvalom Vučiću, nešto tipa sa tri prsta se krsti, Vučiću je veran – “zbog mladosti”, pokazuje rukom na mene, “što Srbijom se diči”. Postaje mi glupo što im nisam rekao da sam novinar, jer mu zaista znači, što je meni, pristojnom studentu koji samo želi da uči, pročitao ovu pesmu.

Objašnjavam im kako da stignu do Zelenog venca, kažu mi da dolaze sutra, ja odgovorim da ću i ja naravno biti tu, da ćemo se možda videti, rukujemo se, zahvaljujem se na pesmi i lepim rečima i ostavljam ih nasmejane na klupici.

Prolazim do Bulevara kralja Aleksandra gde su na štandovima već raspoređene kiflice, rakije, gumene bombene, lilihipi I druge đakonije. Opštine po Srbiji imaju svoje štandove, turističke organizacije, a tu su  dva štanda Poštanske štedionice. Deo Bulevara je u oblaku dima, raspaljuje se roštilj…

“Pošto kokice?”, prilazim dvojici kokičara, ne čujem lepo jel mi jedan kaže trista ili ništa, pa vadim novčanik. “Ostavi ti novčanik i dobar si.”, kaže drugi, “Šalim se danas, ne treba ništa, tako je danas”. Ovo “tako je danas”, izgovara kao da danas kreći neki praznik, svečani dan… Duk puni kesicu kokicama pitam je l znaju kad kreće program, kažu da ne znaju ništa, ali da će biti tu ceo dan. “Smeta nam vetar”, žale mi se, odgovaram da je vetar odneo neki šator, da su nekim bakama popadale kiflice sa štanda. Saglasni smo da će biti dosta ljudi.

“Imaćete vi dosta posla”.

“Hoćemo, hoćemo. Ma ima posla za ludake uvek”, kaže mi kokičar kojeg nisam razumeo koliko i da li uopšte treba da platim i smeje se.

3 crvene za bolesnikov freak show, obor i bodljikavu žicu...

Video: @NarodniPokretS pic.twitter.com/6PfKaWcFJi

— Bora (@BoraKonj) April 11, 2025

Ostavljam i njih, bacam oko na pljeskavice, još nisu gotove. Gledam gde da izađem, jer je ceo prostor predviđen za sabor ograđen velikom ogradom. Vidim stariju gospođu u istom problemu, nalazimo zajedno deo iza jednog štanda koji otvoren.

Izbavljamo se, pita me da nisam slučajno nisam njihov. Reko, ja sam novinar, odlazim ali moraću uskoro ovde da se vratim. Posao je posao.

Prema nezvaničnim informacijama, dobijenih od učesnika „Ćacilenda“, dnevnica za učešće na „vašaru za narod i državu“ iznosi 10.000 dinara.

(Danas, NSPM)