Davor Lukač: Bliski susret sa Andrejem u Gospodskoj ulici u Zemunu

U procesiji antiblokadera sa Dačićem na čelu – Andrej Vučić. Digne ruku da se zaštiti od snimka, onda me onako baš prijateljski blago potapše po ramenu i kaže “nemoj da me snimaš”.

Skup antiblokadera u Zemunu večeras – kao stanovnik tog grada nađem se slučajno u centru, gde se održava ta SNS-SPS “manifestacija”, na godišnjem odmoru sam.

I onda me u prolazu između Glavne ulice i Magistratskog trga zaustavi policija, uniformisana i u civilu, i zatraži da se vratim, bez obrazloženja.

Pogledam u prolazu vozila, Audije i Škode, shvatim da je to obezbeđenje ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića, ali i još nepoznata vozila, ispostavilo se kasnije – onih koji obezbeđuju i brata predsednika Srbije.

Kroz Gospodsku ulicu idem ka Magistratskom trgu gde je sedište Vučićeve političke  postojbine  Srpske radikalne stranke, i tamo je bina i ljudi dovedeni sa svih strana. Ima ih tu dosta pristojnog izgleda, nose crveno-plavo-bele balone u rukama, ima tu i nekih sa decom, ali više od njih je onih koji niko ne bi da ih u mraku sretne u nekoj mračnoj uličici. I oni su, u grupama, “čoporima”, zauzeli sve prilaze Magistratskom trgu.

A gde je Gospodska ulica

Ispred opštine Zemun bina, tamo se puštaju nazovipatriotske pesme, i onda voditelj programa poziva prisutne, sa sve balonima i zastavama Srbije koje im se dele, da krenu u šetnju prema Gospodskoj ulici.

Tu nastaje mali problem – većina učesnika ne zna gde je Gospodska, pa im onda partijski “vodiči” pokazuju smer.

Kreću se oni tamo, neki žele da napuste i odu u Glavnu, ali im privatno obezbeđenje (ime firme nebitno, oni to rade za pare) to ne dozvoljavaju, uz obrazloženje da moraju da čekaju dok se “šetnja” ne završi”.

Sve to gledaju pripadnici policije u civilu, koji ne reaguju, jer su očigledno pravila SNS važnija od zakona. A to znači – došao si na skup, dobio si dnevnicu, i nema sad da “begaš”.

I počne “procesija” antiblokadera, na čijem čelu je Dačić sa saradnicima, sve protiče u miru, ima tu par hiljada ljudi, a autor ovog teksta pri samom kraju kolone primećuje brata predsednika Srbije, Andreja Vučića, u pratnji obezbeđenja.

Nemoj da me snimaš

Na znam kako me prepoznao, jer se u životu nismo upoznali, digne ruku da se zaštiti od snimka, onda me onako baš prijateljski blago potapšao rukom po ramenu i rekao “nemoj da me snimaš”. Da je bio neki tabloidni novinar, napisao bi “Vučićev brat napao novinara”.

Pre toga su ga drugi snimali, to mu nije smetalo. Ni njegovi državni telohranitelji nisu reagovali, a ni batinaši SNS, a da im je dao “mig” može se pretpostaviti šta bi mi uradili, u najmanju ruku da mi otmu telefon.

U ovom slučaju, Andrej i ja smo postali “prijatelji”.

Dačić i Crvene beretke

Ta “procesija” se završila obilaskom centra Zemuna, preko pijace pa onda do ulice pored Keja i povratkom pred opštinu, gde su učesnici bili razočarani što im se niko neće obratiti, čak ni Dačić. Iskusan politički lisac, Dačić se slikao sa učesnicima, čak im i pričao u kamere mobilnih telefona, i to je trajalo.

Dačića i SNS svitu, pored njegovog redovnog obezbeđenja, prate i policajci u civilu iz zemunske policije, oni iz Policijske uprave za grad Beograd, ali i ljudi sumnjivih fizionomija, koji nisu policajci, nego ih je SNS angažovala. Lakrdija, u jednoj reči.

Onda Dačiću “privode” predstavnicima jednog dela “Udruženja crvenih beretki” (i to udruženje je u raskolu) predvođenim Žikom Ivanovićem Crnogorcom, sa kojima se slika, kratko popriča pa ide dalje. Taj deo udruženja je poznat po podršci “ćacilendu”. Autor ovog teksta je posle video da im neki ljudi daju dnevnice za učešće.

Dačić odlazi, a učesnici skupa u javni prevoz pa kućama, jer nih nisu organizovano dovodili. Busevi prema Batajnici bili su prepuni, kao i oni prema Zemun polju..

Povratak kući

Na Magistratskom trgu ostalo je puno balona u tri boje, koji su deljeni pre tog događaja, pogotovo na autobuskim stajalištima, ali su zato učesnici nosili u autobuse zastave, koje su im podelili, “mogu trebati”. U autobuse 73 i 706, koji voze za Batajnicu, nije se moglo ući, jer tamo žive Krajišnici. Dok su 84 i 17 bili poluprazni.

To je najbolja slika skupova SNS – kad im obezbeđenje ne da da napuste taj prostor i kad posle ne znaju gde će, ali važno je da su dobili dnevnice.

“Sve za pare – pare ni za što”, staro je geslo šešljevsko/vučićevskih radikala.

(Vreme)