Davor Lukač: Zašto se Vučić Aleksandar uporno kiti lažnom titulom „vrhovnog komandanta“?

Aleksandra Vučića uporno oslovljavaju titulom „vrhovni komandant“, mada ona prema srpskim propisima jednostavno ne postoji. Pitanje je to vrhovnog poltronstva i stvaranja kulta ličnosti, za šta vojnici nimalo nisu krivi – oni izvršavaju naređenja

Aleksandar Vučić je prošlog vikenda obilazio gradilište kasarne u Loznici. U njegovu čast bio je razvučen crven tepih i postrojena Garda. Ovog puta je, za razliku od nekih ranijih prilika, pokazao poštovanje prema toj jedinici – nije došao u farmerkama i patikama, nego u odelu, kako protokol nalaže.

Obratio mu se oficir koji kamanduje počasnim vodom, kapetan prve klase Manojlović: „Gospodine predsedniče Republike Srbije i vrhovni komandante Vojske Srbije…“

Samo što ta odrednica „vrhovni komandant“ nema ustavno i zakonsko utemeljenje. Nije kriv taj kapetan što ju je upotrebio, nego oni koji su mu naredili da tako oslovi Vučića, kaže za „Vreme“ penzionisani oficir, nekadašnji pravnik u Vojsci i Ministarstvu odbrane.

Zloupotreba Vojske zarad stvaranje kulta ličnosti

I konstatuje: „Odrednica ‘vrhovni komandant’ nema ustavno ni zakonsko utemeljenje. Ustav i zakon jasno definišu ovlašćenja predsednika, ali mu terminološki ne daju pravo na upotrebu, niti se spominje ove titule koja u svetu postoji i koristi se u određenom broju zemalja, a kod nas su je preuzeli ovdašnjih spin majstori i medijska mašinerija predsednika u cilju stvaranja kulta ličnosti“.

Što se tiče upotrebe ovog termina u Vojsci, ovaj pravnik objašnjava da je očigledno da je takva terminologija dogovorena u ogranku izvršne vlasti u Ministarstvu odbrane i hijerarhijski spuštena na niže nivoe upravljanja vojskom.

Ističe da „vojska i vojne starešine ne snose nikakvu odgovornost za ovakvu zloupotrebu“.

„Radi se o još jednoj političkoj zloupotrebi Vojske. Vojska je formirana po principu stroge hijerarhijske strukture i čvrstog lanca komandovanja. Odgovornost leži na svemoćnim medijskim savetnicima Predsednika, zatim izvršnoj vlasti, to jest političkim komesarima u Ministarstvu. Starešine u krajnjoj liniji niti ko šta pita, niti na bilo koji način mogu izraziti svoj stav“, zaključuje oficir koji je dobar poznavalac vojnih propisa.

Prvi posle Tita

Slobodana Miloševića, dok je bio predsednik SRJ, nikad nisu nazivali „vrhovnim“, mada ga je tokom bombardovanja tako oslovljavala Radiotelevizija Srbije, ali ne po nalogu kabineta predsednika, nego poltrona iz vrha RTS-a.

Borisa Tadića, iako je uz sebe imao iste spin majstore koji su sad uz Vučića, nikad nisu u javnosti predstavljali tom titulom. Baš kao ni Vučićevog prethodnika na funkciji predsednika države Tomislava Nikolića.

Vulin krstitelj

Očigledno je Vučić podlegao poltronstvu Aleksandra Vulina, koji je kao ministar odbrane počeo da insistira na pojmu „vrhovni“ nošen željom da Vučića, koji je tada bio u ljubavi sa Rusijom, uporedi sa Vladimirom Putinom i Aleksandrom Lukašenkom. Poslušnici iz vrha vojske to su prihvatili, jer ministrova se ne poriče. I to je onda uzelo maha.

Inače, u Ustavu Srbije se odrednica „vrhovni“ ne spominje, samo stoji da „Predsednik Republike, u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije“.

Zakon o odbrani i Zakon o Vojsci Srbije, takođe je nemaju. Zakon o odbrani, član 11. kaže: „Predsednik Republike, u skladu sa Zakonom, komnduje vojskom“. Zakon o Vojsci kaže u članu 17 da predsednik Republike odlučuje o upotrebi Vojske Srbije u miru i ratu.

Očigledno da „vulinizacija“ koja je zahvatila vojni vrh nije izgubila na zamahu, nego je nastavila da „širi krila“. A predsednik se uživeo u ulogu.

(Vreme)