Dejan A. Milić: Prinče, nauči, bre, srpski!

Snio sam strašan san, što nekad davno reče grešni Radoje Domanović. I ne čudim se, jelte, samome snu, nego se čudim kako sam imao hrabrosti i da sanjam takve snove, kad sam i ja koristan i smeran podanik ove mučene i napaćene Srbije, koja jednom bi monarhija, pa će to jednom, možda, opet biti.

Snio sam, dakle, strašan san. Kao Vidovdan, a kao i nije. Gazimestan, a kao i nije. Sa zvonika Gračanice zvone kao zvona, a opet, kao i ne zvone. Čatci čitaju, pojci poju, sve se jasno čuje, a kao da se ne čuje. Opija miris tamjana, a kao i da ne opija. Na Kosovo polje nahrupio silan svet, srpski naravno, a opet, kao i nije. Ja kao u toj masi, a opet, kao i nisam. Čekam da počne proslava godišnjice Kosovskog boja... Promeškoljim se. Prekid, dakle, sna. Nakratko...

Polje poleglo od srpskih trobojnica, vijore se dostojanstveno. Pritisle tkanine na vazduh, podrhtava vetar od njih. Svi kliču: „Srbija!, Srbija!, Srbija! Srbija!...“ Sa razglasa muzika. Zavetna. Patriotska. Krv struji venama. Penje se žmarac uz kičmu. Kad neko poviče: „Ide! Ljudi, ej, ljudi, ideee!“... Kroz špalir sveta, koji se gura i razmiče da mu napravi mesta, ide naš monarh sa svojom monarhinjom, blago nasmejanog izraza lica, sa bolećivom setom u očima. Vidi se, otac Otadžbine, nema šta. Narod ga grli, ljubi, pozdravlja se s njim. On dostojanstven... Opet se promeškoljim. Nakratko, dakako.

Za monarhom svita. Plemstvo. Sve bolji od boljeg. Kao da nam plemstvo uopšte nije satrveno u Boju, nego da smo to sami izmislili. Knezovi, vojvode, serdari, vitezovi... Krunski savet. Milina čoveku videti... Popne se monarh na binu. Uzme da govori. Med iz usta teče.

„Mili Srvi, bra-ća mili i ses-tra mili, na-ro-da moj! Kao sin moja tata Petar, ka unuk moja deda Aleksandar, kao potomki moja pra-de-da Petar, kao rod moja vozd Ka-ra-đorđ-u, ja sam vaš krlj! Jas-am vaš Krlj! Jas-am žrtvio svoja Landan za moja Beograd, za dobra život vaša deca i vaša. Moja srce kuca za svaka Srvin, za svaki Sr-ki-nji... Uz moja pomoć žive-će-te kao United Kingdom, Engle-ska, čim naša Kralje-vina Srvija zamuze dostojno mesto u erotska porodica naro-da! Vi neće-te više patite, jer ja sam za vama! Ja sam za vama!“

Bio sam blizu bine. Ne znam šta mi bi. „Nisi Ti naš krlj, nego kralj!“, rekoh. Blago monarhovo lice prekri se ljutinom. „Ćuti!“, naredi mi princ. „Nismo mi Srvi nego Srbi!“, ne dade mi đavo mira. „Prekini!“, dreknu na mene monarh. „Ama, treba da zauzmemo, a ne zamuzemo dostojno mesto“, ispravih. „Baaaaa! Baaaaa!“, poče da urliče krlj, kao ovan.

Probudim se s nelagodom. Ne sačekam kraj sna. I dotle sam dovoljno upropastio nacionalni san.

Šalu na stranu. Pola dosadašnjeg života potrošio sam, gledajući bez uživanja sapunicu u kojoj glume Aca i Katarina, uz hudožestvenu asistenciju prvaka Nacionalnog teatra „Krunski savet“ i epizodno protrčavanje i statiranje raznih premijera i ministara, vladika i akademika, političara, novinara, kafedžija, vunovlačara i bojadžija. Komendiju „Vaskrs monarhije“, u kojoj se svi svojski trude da podozrivim Srbima jednog stranca i njegovu ženu, manje strankinju, (prilično zavađene sa aristokratskim manirima) predstave kao uzore građanskog i patriotskog ponašanja, a sve vreme se taj trud pretvara u diletantsku limunaciju neke artističke trupe koja zamajava narod po selima za nekoliko jaja, kašiku masti i pet, šest paprika. Bilo je, za proteklog vremena, prilika kad je to bilo manje ili više smešno, kad je bilo tragikomično i kad je bilo tragično. No, do ovog Vidovdana ne sinu nam sunce naravoučenija glede prestolonaslednika-samozvanca i žene mu Grkinje. Glede njihovih pravih karaktera.

Sentimentalnim monarhistima, zagubljenim u vrleti srpskih nesnalaženja, tupavog verovanja da će nam monarhija ispraviti mentalitet, odavno trubim da NjKV A II ni u primisli nema nameru da se ikako bavi bilo kojim „strateškim“ nacionalnim pitanjem. Jok, more. Od kad sam ga prvi put ugledao odmah mi je bio pljunuti Nušićev Agaton iz „Pokojnika“, koji u Srbiji vidi tetku na samrti i čeka da capne, kako bi se malo ovajdio posteljinom i ostalim pokućstvom. Takva je, naravno, svako na svoj način, i većina članova Krunskog. To je davnašnji aksiom.

Zašto je onda prekjučerašnja prinčeva blamaža na Gazimestanu posebno značajna za istoriju ideje o ponovnom uspostavljanju monarhizma u Srbiji? Iz jednostavnog razloga. Građani Srbije su, uprkos medijskom peglanju „prilike“, mogli da se osvedoče o „plemenitu“ reakciju princa na neartikulisano arlaukanje šačice nervoznih klinaca. Kako bi tek uglađeni princ (a, vala, i princeza) reagovao na neku argumentovanu ogorčenu primedbu naroda, koja može biti još glasnija? Kakav bi on bio faktor stabilnosti i jedinstva srpskog naroda, kad bi mu se pružila prilika? Mili Bože, ni pomisliti ne smem.

Iako se sa motivima „dejstva“ desničarskih grupa koje su princa omele u njegovom „izlaganju“ na Gazimestanu uopšte ne slažem, ja se njima demokratski divim što im je uspelo da (osim piljarskog) Srbiji posvedoče i prinčev „tolerantni“ aspekt karaktera. A njemu krajnje dobronamerno poručujem: „Nauči, bre, srpski!“.

(Danas, 30. 6. 2011)