Dragoslav Bokan: Veštačka nivelacija najboljih i najgorih

U Srbiji je danas „ulazak u javnost" najsličniji ulasku u smrdljivu baru punu blata, iz koje više ne možete izaći neuprljani. Iz nekog razloga, biti javna ličnost (pa ma kako beznačajna) automatski sa sobom povlači pomenute posledice. Posebno ako niste sportista, manekenka ili pevačica, vaš slučaj će veoma brzo početi da zabavlja ili nervira armiju čitalaca i gledalaca. Mnogi će u toj igri proći kao bosi po trnju, bez šanse da ikome zaista objasne šta stvarno hoće, zaista žele i realno mogu da učine

Još je kralj Milan Obrenović svojevremeno zavapio za nedostajućom privatnošću rečima: „O, srećne anonimnosti!", a sledila su ga tolika druga njegova braća po istoj muci pred neumoljivom kritikom konstantno zajapurene javnosti. U to vreme je ipak važio nekakav sistem vrednosti i ljudi su bili mnogo ozbiljniji i skromniji nego danas. Postojao je srpski narod (a ne bezlična masa), sa jasnom idejom šta, koliko i zbog čega treba tražiti od svojih lidera, vođa i društvene elite. Ali, i pored svega toga - nema doslovno nijednog srpskog političara, ministra, umetnika, intelektualca, diplomate ili političara koji nije prošao kroz strašnu šibu sopstvene javnosti, doživljavajući klevete, uvrede i pretnje kakve nisu nikada upućivane našim najgorim neprijateljima. Dositej je tako bio „raspop", Njegoš „jeretik i bludnik", Karađorđe „bezobziran", Miloš i Mihailo „autokrati", Ilija Garašanin „nesposobni birokrata", Đura Jakšić „uličar i pijanac", Vladislav Petković-Dis „netalentovani sebičnjak", kraljica Draga „kurva", otac pesnika Milana Rakića „lopov", pukovnik Apis „veleizdajnik srpskog naroda", Arčibald Rajs „zaludni Švaba", a besmrtni Živojin Mišić „dvorska ulizica"! Doslovno nema nikoga ko je uspeo da izbegne ovakav tretman u gorštački surovim medijima iz našeg sokaka. Ni obrazovanje, ni hrabrost, ni lična žrtva, niko i ništa nije moglo da spase one na koje je bila bačena olovna mreža optužbi i zamerki javnog mnenja.

I zalud su se kasnije pleli lovorovi venci, klesali spomenici i štampali đački udžbenici posvećeni slavljenju svih tih prethodno dobro izmrcvarenih junaka naših crnih predačkih hronika.

A onda su došle okrutne ideološke podele, surovije i beskrupuloznije od svih dotadašnjih dinastičkih svađa i razvrstavanja. Došlo je do potpunog raspada svega onog što je činilo naš nacionalni identitet i karakter. Preki sudovi, „kožni mantili" i svemoćni državni cenzori prosto su izbrisali iz naše svesti sve ono što se nije uklapalo u ideal novog proleterskog čoveka. Izbrisani su, u potpunosti, čak i najmanji tragovi nekadašnjih nacionalnih i građanskih vrednosti.

I tako je to trajalo decenijama, sve do početka devedesetih. Da bi onda počeo da se stvara haos iz koga još uvek nismo izašli. Međusobni udarci režimskih i opozicionih medija ukinuli su svaku mogućnost našeg traganja za nekakvim nijansama i čitanjem između redova javno objavljenog rata do istrebljenja dve smrtno zavađene strane. Petog oktobra poslednje godine prošlog milenijuma ovaj rat je prividno okončan, ali se olako stavljanje na medijsku lomaču nastavilo. Samo što se sad sve promenilo, uvođenjem novih formi delovanja u novim medijima. Internet i otvorena mogućnost anonimnog udaranja iz mraka konačno su dovršili sve prethodno započeto. U trenutku kada su nam pre svega bili potrebni ozbiljnost i solidarnost, došlo je do paranja svega još preostalog, po jedva skrpljenim šavovima.

Mržnja je počela da se pretvara u bezglavo klupko tračeva, spletki i čiste zlobe, a dotadašnji kakvi-takvi izuzeci iz pravila ove prljave igre polako su počeli da nestaju. Naša autodestruktivna praksa govorenja ružnih stvari o ljudima iz naše okoline dovedena je do samog vrhunca. Kao da su u etar i među olovne valjkove štamparskih mašina puštene gadne bube i termiti koji su počeli da gamižu po svemu što im se našlo nadohvat ruke.

I svako ko je iole ozbiljan i drži do sebe ne želi da se valja po blatu sveopšte zlobe, što nam preti sa svih (naših) strana. U ostrašćenosti kukavičke zlobe koja nas svuda i neizbežno prati prosto osećamo sladostrasno drhtanje slabića koji žele da bez rizika učestvuju u javnim borbama, komentarišući šta god im padne na pamet, gađajući svojim uvredama svakoga koga požele. U lažnoj potrazi „za pravim vrednostima" po pravilu se najčešće krije samo želja za unižavanjem onih koji, eto, ne mogu da učine sve one nemoguće misije koje se od njih zahtevaju. I tako svako bez razlike postaje očas posla: „pokvaren", „odvratan", „korumpiran", „pohlepni prevarant" ili „izdajnik" (nekoga ili nečega), bez obzira da li je to zaista ili nije.

Tako su se veštački izjednačili oni najbolji i najgori, najpametniji i najgluplji, najlicemerniji i najiskreniji među nama. Tako je ukinuta svaka podela na one koji su nešto u životu i uradili i one koji samo pričaju i komentarišu (što je uvek lakše, pa onda ispada kako su nezajažljive pričalice bolji i sposobniji soj od onih koji su se, na nekoj od strana, realno borili i još se bore za ostatke ostataka našeg suvereniteta i nezavisnosti).

(Pres)