Dušan Kovačev: Gde je srpska Vojvodina?

Srbi oduvek žive u „autonomiji“ (samoupravi). Ovo je bio i ostao najstariji oblik uređenja pravnog bića srpskog naroda među civilizovanim narodima. Ni jedna nacionalna katastrofa, ni dugotrajna okupacija nije uspela da uništi taj izvor slobode iz kojeg se naša država uporno obnavljala, a nacionalna kultura održavala, što potvrđuje i nedavna istorija. Neprijatelji su svesni kako su samoupravne slobode izvor naše narodne snage, pa hoće da nam ogade pojam autonomije kako bi zauvek zatrovali srpsku kulturu.

Avtonomno srpsko Vojvodstvo – samoupravna sloboda seljaka i građana između cesarskih birokrata i kraljevskih „nemeša“

Iako su Srbi prisutni na teritoriji Ugarske davno pre doba despota, nacionalna personalna samouprava formalno je priznata srpskom narodu tek posle Velike seobe Srba, aktima cesara Leopolda II 1695. godine. Na teritoriju njegovog kraljevstva su Srbi uneli svoju drevnu samoupravnu ustanovu Crkveno-narodni sabor.

Srpski legalni i legitimni zahtev za teritorijalnom nacionalnom autonomijom u okviru Ugarske nije dočekan „na nož“, nego gore. Predsednik ugarske Vlade, Lajoš Košut je otvoreno Srbima poručio da „u Mađarskoj može postojati samo jedan politički narod – Mađarski“, a da “samo mač može rešavati spor između Srba i Mađara”.  Radi potonjeg kršenja elementarnih samoupravnih prava, srpske „avtonomne obštine“ su udružene sa gradskim samoupravama i vojnim upravama 1848. godine osnovale srpsko nacionalno Vojvodstvo, ostajući uz politiku legalnog šefa države – ugarskog kralja. Srbi su uoči događaja iz 1848. godine bili bolje organizovani od mnogih drugih naroda koji su živeli u Ugarskom kraljevstvu, upoznati sa modernim tokovima i liberalnim političkim tekovinama. Jednom pokrenuta, borba za nacionalnu teritorijalnu autonomiju od Budimske centralne vlasti ostavila je živu nadu među pravoslavnim Srbima u njenu mogućnost, ali je počela da privlači i druge narode koji su uz Srbe živeli, a kojima je dojadio zaostali poredak tog feudalnog kraljevstva. Najpre Bunjevci, a zatim i ostali Sloveni (naročito Slovaci), zajedno sa Srbima su 1918. godine obnovili teritorijalnu autonomiju na nekadašnjem prostoru Srpskog vojvodstva i tamiškog Banata, pa su je zatim odmah prisajedinili Kraljevini Srbiji.

Brkanje pojmova autonomija i zavisništvo

Komunisti i drugi neprijatelji jedinstva Južnih Slovena, svesni njihove prirodne težnje za političkom samoupravom i teritorijalnom autonomijom, zloupotrebili su tradiciju teritorijalne samouprave Srba da naruše političko jedinstvo kako bi oslabili uticaj srpskog naroda u Jugoslaviji. U Vojvodini su svoj „poredak“ terorističke diktature besramno prozvali „autonomijom“, a potom ga pod istim nazivom uveli na Kosovo i Metohiju, među Šiptare kojima je moderna građanska autonomija bila nepoznata. Brozove vlasti su u SAP Vojvodinu dovukle stanovništvo iz BiH, Hrvatske, Crne Gore i „klasno podobnu“ sirotinju iz ostalih krajeva Jugoslavije. Građane, seljake i nezavisna pravna lica koja su zatekli u Vojvodini, teroristički su pljačkale, otevši im kapital koji njihovim potomcima ni danas uglavnom nije vraćen, niti naknađen. Komunistička diktatura u SAP Vojvodini je Bunjevce svojim naredbama proglasila pripadnicima hrvatskog naroda, Matica Srpska je stavljena pod njihovu kontrolu, kao i imovina samostalnih zadužbina i fondova…

Jugoslovenski komunisti su se tokom Hladnog rata pretvorili u birokratsku „novu klasu“. Strogo su zabranjivali i progonili svako privatno preduzetništvo, ograničavali privatnu svojinu, a omladinu učili kako su ove osnovne vrednosti zločinačke i štetne. Sva ranije samoupravna tela podvrgnuta su pod totalitarnu vlast vršenu preko odanih kadrova Komunističke partije (ostale su zabranjene), a zatim je to stanje nizom „revolucionarnih“ propisa konvalidirano. Poredak opšteg bežanja od političke odgovornosti i konfuzije u odnosima vlasti među političkim i regionalnim centrima, konvalidiran je 1974. godine u obliku Ustava SFRJ. Ovaj pravno nemogući akt usvojen je na zahtev MMF-a, i doveo je do krvavog raspada Jugoslavije.

Nadureni vojvođanski autonomaši

Birokratski režim komunističkih autonomaša SAP Vojvodine je postao toliko mrzak narodu, da su građani i seljaci Vojvodine Slobodana Miloševića dočekali kao oslobodioca. Međutim, Miloševićeve reforme su se u Vojvodini brzo kompromitovale, pored ostalog zato što im je cilj bio opstanak političkog monopola njegove partijske vlasti.

Raspadom Jugoslavije su počele spekulacije o mogućoj „nezavisnosti“ Vojvodine i njenom otcepljenju od Srbije. Kolaps socijalističkog privrednog sistema i sankcije OUN, dovele su do toga da se u Vojvodini živelo loše kao i u ostatku Jugoslavije. Očaj, a zatim bes i mržnju građana i seljaka Vojvodine, autonomaški političari, pod kontrolom stranih mentora, su pokušavali da usmere na Beograd i Srbiju. Decu socijalističkog samoupravljanja, odučenu od tradicije, „školovanu“ u duhu „štetnosti samokritike“, nepotrebnosti lične inicijative, autonomaški propagandisti su ubeđivali da je vlast odgovorna za nivo ličnog životnog standarda. Onima koji bi taj stav prihvatili, autonomaši su potom sugerisali kako je „zemlja igrarija“ njihovih očekivanja ustvari „regionalna autonomija“ za koju se oni zalažu.

Maštoviti, sebični namćor, koji bi radi bekstva od stvarnosti rasprodao imovinu, a kome je vlast kriva za sopstveni lični neuspeh, psihološki je profil konzumenta autonomaške ideologije. Uzalud je, odmah po padu Miloševića, Đinđić saopštio činjenice koje govore kako je Vojvodina ustvari bila izdržavana od strane Srbije tokom devedestih godina. Činjenično stanje nije uopšte zanimalo vojvođanske autonomaše, jer je njihov vrednosni sistem zasnovan na stavovima izgrađenim na infantilnoj poetici, tvrdoglavoj „samouverenosti“ i ignorisanju stvarnosti.

Umesto da „stave tačku na pljačku“, vrate „naše novce“ i sačuvaju „naša vojvođanska žita“, autonomaši su po padu Miloševića jedino bili kadri da ponavljaju floskulu kako je Vojvodina Srbiji „krava muzara“, i brukaju se zahtevajući „lustraciju pripadnika bivšeg režima“ sa kojima su u političkoj koaliciji i (što je još sramotnije) sa kojima sve vreme posluju.

Kako je nikao mali Beograd u „našem žitu“

Novosadski književnik Laslo Vegel je na vreme upozorio autonomaše da od Novog Sada može nastati mali Beograd. Uzalud. Predizborna „Koalicija za evropsku Srbiju“ prikrila je od birača u Vojvodini prihvatanje autonomaške ideologije i pripremanje protivustavnog statuta Vojvodine. Građani i seljaci Vojvodine su glasali za vlast koja je obećala brzo pristupanje EU, brzi rast standarda i stotine hiljada novih radnih mesta. Umesto svega, dobili su Korhecov statut, kojim je narušena ustavnost, zakonitost, jednakost građana i nedeljivost republike. Odmah po njegovom usvajanju autonomaši su narušili načelo zabrane gomilanja javnih funkcija, pa su na sopstvenu sramotu, po celoj Srbiji počeli da podstiču protivustavnu „regionalizaciju“, radi stvaranja savezničke birokratije na grbači jadnog naroda koji propada. Pobeda autonomaša u Vojvodini je donela samo jednu pravnu tekovinu koja brzo napreduje – eroziju vladavine prava.

Ekonomskih tekovina autonomaštva je znatno više. Nevolja je u tome što su one bez izuzetka katastrofalne. Vojvođanski autonomaši su radi postizanja svojih klasnih ciljeva sasvim zapostavili ekonomske probleme naroda. “Vlada Malog Beograda” je odmah sebi prigrabila „naše novce“ prisvajanjem Metals Banke (i 90% posto „naših novaca“ od NIS-a je isplaćeno Vojvodini uplatom preko NBS Metals Banci). „Naša žitna polja“ su privatizovali latifundisti i stranci, a „tačka na pljačku“ u Vojvodini je postavljena po pravilima Mlađana Dinkića uz punu podršku i sadejstvo vojvođanskih autonomaša. Nezaposlenost u Vojvodini je eksplodirala upravo nakon usvajanja protivustavnog Korhecovog statuta, kao i zaduženost njenih građana i privrede. Danas zaposlenost, proizvodnja i investicije u Vojvodini stabilno opadaju, dok se dobit stabilno sliva u džepove novih gazda – stranih špekulanata i domaćih ratnih i tranzicionih profitera.

Nikad se u Vojvodini nije živelo tako loše kao danas, kad su autonomaši konačno uspeli da ostvare svoj birokratski san. Dok „Vlada Malog Beograda” usisava preostale javne prihode u Vojvodini, njen Predsednik kruži Pokrajinom pripovedajući izmišljotine o budućim novim radnim mestima, i fabulira o koristi od autonomaške diplomatije.

Regionalizacija radi apliciranja za donacije

Iako je njihov politički govor obično sasvim kontradiktoran, vojvođanski autonomaši jasno umeju da izraze „viziju“ svoje ekonomske politike. Ona je jednostavna koliko i neistinita: „Evropa će bogato plaćati Vojvodinu kad se odvoji od Srbije“. Prosto rečeno, radi se o maštanju „Fensi paora“ kako će ih stranci izdržavati kad im sve što imaju budzašto prepuste. Za sve sopstvene političke promašaje, vladajuća birokratska klasa u Vojvodini dogmatski krivi Srbiju i Beograd. Radi tih detinjastih, a štetnih fabulacija, njih mentori iz neprijateljskih NATO – zemalja pomalo nagrađuju, puno im obećavaju i redovno ih „tapšu po ramenu“, taman koliko treba da održe sumanuta uverenja.

Cilj ideologije vojvođanskog autonomaštva je da zloupotrebom statusa Vojvodine međusobno pobrka pravni pojam teritorijalne autonomije, regije i federalne jedinice, i dodatno zabuni narod brkajući ove pravne pojmove s političkom decentralizacijom. Smisao postizanja ovakve zbrke je izazivanje opšte političke dezorijentacije Srba, kako bi se oni razočarali u vlastitu državu, razvili nepoverenje u svaku domaću vlast. Tek u takvim uslovima bi narod konačno poverovao kako mu je spas u zavisnosti od stranaca, a put u tu zavisnost teritorijalna autonomija. Često ni vojvođanski autonomaši toga cilja nisu svesni, pošto su strani proizvođači njihove ideologije njen smisao i ciljeve prikrili od njenih sledbenika. Izvorno inostrana i prema narodnoj slobodi konačno neprijateljska, autonomaška ideologija praviće nam metež i štetu dogod se narod ne dozove pameti i prestane da veruje laskavcima koji ga dele, ubeđuju da oca ubije, braću izda, a ženu i decu proda, kako bi mu komšije konačno u sopstvenoj kući zavele red i donele sreću, zdravlje, veselje i mir.

Istinsko samoupravno građansko društvo i relikti „Dunavske monarhije“

Bez obzira u kojoj meri će ga vojvođanski autonomaši lagati, plašiti, osiromašiti, otpuštati s posla i zaduživati još neko vreme, narod u Vojvodini ne treba više da se plaši kaznenih ekspedicija NATO-a koji je smrtno oboleo. Čak ni „ruski orlovi“ nemaju više razloga da budu podozrivi prema srpskim „pilićima građanskog evropejstva“ na Dunavu. Dovoljno puta je Zapad građanima i seljacima Vojvodine slao „kaznene ekspedicije“ kada god su legitimno i legalno tražili da i oni budu jednaki pripadnici „građanskog evropejskog društva“. Stotinama godina je našim starima, suočenim s nakaznim delima zapadnog imperijalizma, Rusija bila zbeg, zatim spasenje, pa oslobođenje. Danas, prvi put u istoriji Rusija počinje da pruža mogućnost za razvoj stvarnog građanskog društva kome su oduvek težili naši stari, onome za koje su se opredelili upravo zbog „evropejskih vrednosti“ – jednakosti, slobode, bratstva, jedinstva republike, ustavnosti, zakonitosti i vladavine prava. Svega ovoga ne bi bilo da je „elita moći“ SAD zaigrala konstruktivu ulogu nakon pobede u Hladnom ratu i stavila liberum veto na spoljnopolitički kurs kojeg su osmislila dvojica „Kenanovih nastavljača“.

Umesto toga, danas za naše društvo Rusija znači izvor energije i ulaganja, ogromno tržište, i mogućnost za partnerstvo koje bi moglo ono što Zapad više ne može – da zaposli građane i seljake Vojvodine i obezbedi im napredak i bolji životni standard. Na tom osnovu je malom narodu poput našeg moguće da gradi istinsku autonomiju i nađe stabilno mesto u civilizovanom poretku među velikim silama. Sasvim suprotno od toga, autonomaška ideologija suštinski priziva obnovu feudalnog sistema istorijski prevaziđenih vazalnih i „milosničkih“ odnosa evociranjem recikliranog ideološkog otpada birokratije poražene „Dunavske monarhije“. Jedina „korist“ koju vojvođansko autonomaštvo danas vidi je „prazna priča“ o donacijama kojih nema, a jedini njen oslonac među građanima Vojvodine je tanka „nova klasa“ povampirene pokrajinske birokratije.

Bez obzira što nada u „evrointegracije“ još uvek uspeva da uspava sve uznemirenije „Fensi paore“, politika vojvođanskih autonomaša nema više sveže nade koju bi mogla da im ponudi. Zato je i posegla za prelavim kompromisima s novim etiketama, koji se uz Austrougarsku nagodbu u dunavskim čuvarkama kisele vek i po. Prošle decenije je vojvođansko autonomaštvo doseglo ideološki, a prošle godine politički zenit, a nije rodilo nikakvim korisnim plodom, osim što u njegovom hladu uživa malo društvo gotovana iz pokrajinske birokratije. Sada „novoj klasi“ obučenoj u autonomašku ideologiju predstoji ono čega se svi naši evro-utopisti najviše boje i žele samo drugom a nikako sebi – suočavanje s realnošću. A realnost se zove „buđav lebac“.

Samouprava je oduvek jedini dokazani put ostvarenja naše nacionalne slobode, a ne vazalna vojvodstva, izborne kneževine i krajskomandanture. Sve su prilike da će se to još jednom potvrditi u budućnosti.

(Fond Slobodan Jovanović)