Edvard Herman: Srebrenički "vrhunski svedok"

Srebrenički "vrhunski svedok": Poražavajuća istina o Haškom Tribunalu

(Global Research, 26.1.2011)

Analiza knjige o Srebrenici: „Ključni Svedok - poražavajuće činjenice o Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju“ Žerminala Čivikova (original na nemačkom: “Der Kronzeuge“, 2009, prevod DŽona Loflanda)

Ova knjiga dokazuje „da Tribunal ne postupa u skladu sa tradicionalnim međunarodnim pravom“ — to je pre svega politička, a ne pravna institucija, koja ima svoju zacrtanu političku ulogu. Ovo nije prvi stručni rad koji se obračunava sa Tribunalom - Loflandova vlastita knjiga „Travesti“ u izdanju „Plutoa“ 2006, i knjiga Majkla Mandela „Kako je Amerika prošla nekažnjeno sa ubijanjem“, u izdanju „Plutoa“ 2004, su takođe veoma snažne kritike Tribunala.

Ali ova Čivikova knjiga je unikatna u svom veoma intenzivnom i izuzetno efikasnom fokusu na samo jednog svedoka: Dražena Erdemovića, kao i na haške tužioce i sudije koji su se bavili ovim svedokom. Erdemović je bio ključni svedok tužilaštva, jedini u svim suđenjima raznim srpskim vojnim i civilnim akterima konflikta, koji je u stvari „svojevoljno“ potvrdio svoje učešće u masakrima bosanskih muslimanskih zarobljenika. Zbog toga je od velikog značaja i interesa to što je Čivikov ovde bio u stanju da veoma ubedljivo dokaže da je ovaj „ključni“ svedok običan šarlatan, lažov i plaćenik, i da su haški tužioci i sudije efektivno učestvovali u zaveri, tako što su dozvolili da ekstremno dubiozni i kontradiktorni navodi ovog „svedoka“ budu prihvaćeni u sudu bez verifikacije, i poštenog i neutralnog unakrsnog ispitivanja.

Erdemović je bio član jedinice „Deseti diverzantski odred“ pri armiji bosanskih Srba, tima od osam ljudi, za koji je tvrdio da je streljao 1,200 bosanskih muslimanskih zarobljenika na gazdinstvu Branjevo severno od Srebrenice, u Bosni, 16. jula 1995.

Erdemović je priznao da je lično ubio između 70-100 zarobljenika. Inicijalno je bio uhapšen od strane jugoslovenskih vlasti 3. marta 1996, i odmah optužen za ratne zločine, da bi pod pritiskom Amerike bio isporučen Haškom tribunalu, po tadašnjoj tvrdnji haških zvaničnika - samo privremeno, a u stvarnosti je „zadržan“ za stalno.

Nakon toga je bio optužen, procesuiran i osuđen na tri i po godine zatvora za svoje zločine. To je bila neobično blaga kazna za nekoga ko je sam priznao ubistvo „stotinjak“ ljudi, ali mnogo oštrija nego što je on sam očekivao kada je pristao da svedoči u Hagu - očekujući kompletan imunitet, što proizilazi i njegovog intervjua francuskom novinaru Renou Žirardu („Bosna: Priznanje ratnog zločinca“, „Le Figaro“ 8. mart 1996.). On je tvrdio da je imao sporazum sa Haškim tribunalom: „…da će mu za uzvrat za svedočenje biti omogućeno da se useli u neku od zapadnih zemalja sa svojom porodicom; I da će nastupiti kao svedok, a ne kao optuženi, kao i da će na taj način izbeći bilo kakvu kaznu!“.

No, zbog njegovog „javnog“ hapšenja, veoma ozbiljne optužnice, i stvorenog publiciteta u Jugoslaviji, bilo je potrebno osuditi ga na „neku“ kaznu da bi se „sačuvao“ kredibilitet Haškog tribunala. Po odsluženju svoje kazne, završio je na nepoznatoj lokaciji kao „zaštićeni svedok“ Haškog tribunala.

Ali, čak i pre završetka svog suđenja i presude od 3,5 godine, on je krenuo sa svojom ulogom „vrhunskog svedoka“ u haškim (Američkim i NATO) procesima nad optuženim Srbima. Pojavio se na pet takvih suđenja, i od samog početka su njegove izjave bile prihvaćene kao „apsolutna istina“ od strane tužilaca, sudija i vodećih zapadnih medija.

Jedna od najupečatljivijih karakteristika Erdemovićevog slučaja jeste činjenica, da iako je imenovao sedam osoba koje su izvršavale ubistva zajedno sa njim, kao i dva pretpostavljena u lancu komande, koji su ili naređivali, ili propuštali da spreče izvršenje zločina, niko od njih nije nikada priveden u Hag kao optuženici za ta ubistva, ili da bi posvedočili o Erdemovićevim navodima. Ti „saučesnici-ubice“ su nastavili da žive mirno, na dohvat ruke Haškog tribunala, i u okviru „njegove“ jurisdikcije, ali potpuno neuznemiravani od te institucije, ili bilo kakve druge pravne jurisdikcije, ili „primene vladavine prava“, kako bi to bilo normalno za očekivati u ovako „ozbiljnom slučaju“.

Komandant njegove jedinice, Milorad Pelemiš, za koga Erdemović tvrdi da je izdavao naređenja za ubistva, jasno je stavio do znanja, u svom intervjuu beogradskim novinama u novembru 2005, da haški istražitelji nikada nisu napravili pokušaj da ga saslušaju. On sam, nikada nije osetio potrebu da se sakriva, već je živeo neuznemiravano normalan porodičan život sa svojom ženom i decom, u Beogradu. Niti su haški istražitelji „gubili vreme“ oko Brane Gojkovića, običnog vojnika u tom „timu ubica“, za koga je Erdemović tvrdio da je bio sledeći do Pelemiša u lancu komande (tvrdnja koja je zvanično ušla u haške sudske dokumente, a da je niko nije dodatno obrazložio ili dokazao - niti Erdemović, ni tužioci, ni sudije!?).

Čivikov ovde ukazuje, da su u toku ovih pet različitih sudskih procesa u kojima je svedočio „vrhunski svedok“ Erdemović, sudije samo jednom upitale tužioce da li su ikada poveli istragu protiv ovih drugih, javno imenovanih „ubica“.

Tada su haški tužioci uveravali sudije (još davne 1996.), da su i drugi bili „predmet istrage“, da bi eto nakon 14 godina mi ovde saznali da kancelarija haškog tužilaštva, još uvek nije saslušala nijednog-jedinog od njih!? I od tada (od 1996. godine) haške sudije se više nikad nisu vraćali nazad na tu „neugodnu temu“.

Ako su tih sedam ubica likvidirali stotine ljudi, prema Erdemovićevom svedočanstvu, a znamo da su tužioci i sudije to svedočanstvo prihvatili kao istinito, zašto su onda te ubice sve do sada ostali van domašaja pravde?

Ovde jedna stvar postaje odmah kristalno jasna, a to je da Haški tribunal nije osnovan da bi delio nepristrasnu pravdu - da bi takva „nepristrasnost“ išla čak do takvih esktrema, koji su rezultirali u izbegavanje i sabotiranje hapšenja svih neposrednih izvršioca masovnog ubistva bosanskih muslimana - u jednom tako ozbiljnom slučaju, koji je sam Haški tribunal čak nazvao „genocidom“.

Dakle, „ignorisanje“ saučesnika „u zločinu“ (njihovo neizvođenje pred sud) u ovom slučaju, snažno sugeriše da su haški tužioci i sudije bili angažovani u političkom projektu: Zaštite „vrhunskog svedoka“ - svedoka koji je bio spreman „da kaže sve ono što Haški tribunal bude zahtevao od njega da kaže; kao i u obstrukciji ili sprečavanju iznošenja bilo kakvih drugih dokaza koji bi mogli da ugroze kredibilitet ovog „vrhunskog svedoka“.

Čivikov ovde ukazuje, da je Erdemović jedini put bio izložen ozbiljnom unakrsnom ispitivanju, kada je bio saslušavan od strane predsednika Miloševića, u toku njegovog (Miloševićevog) maratonskog suđenja. I Čivikov potom uspešno dokazuje, da je predsedavajući u tom slučaju: Ričard Mej, činio sve u svojoj (neograničenoj) moći da spreči Miloševića da raskrinka Erdemovića i javno ospori njegov (nepostojeći) kredibilitet.

U Aprilu 2004, bosanski hrvat Marko Boškić je uhapšen u Pibodiju, država Masačeuts, SAD, zbog saobraćajnog udesa u pijanom stanju. Američka policija je ubrzo otkrila u svojim dosijeima da je Boškić bio član Erdemovićevog „tima ubica“ na lokaciji gazdinstva Branjevo, što je on (Boškić) sam priznao u toku istrage u Americi. Ali ono što je bilo čudno, i što su otkrili novinari pri Haškom tribunalu, jeste da tribunal nije imao nameru da zahteva ekstradiciju tog osumnjičenog ratnog zločinca i ubice po vlastitom priznanju. Predstavnik za štampu Haškog tužilaštva je izjavio u Avgustu 2004, da tužilac neće zahtevati ekstradiciju Boškića, zato što ima obavezu da se bavi „krupnijom ribom“.

Dakle, ubistvo stotina ljudi, kao deo „udruženog zločinačkog poduhvata“ (u ubistvu 1,200 ljudi), ne ukazuje Haškom tribunalu na „krupniju ribu“. To je ustvari jedna velika i notorna laž, kada znamo za desetine drugih haških procesa protiv Srba. Za ubistva u mnogo manjoj razmeri; Ili čak i samo zbog običnog prebijanja; Kao i za činjenicu da se Haški tribunal već godinama „hrani“ samo „sitnom ribom“ iz redova Srba… U stvarnosti, prvi slučaj koji je „došao“ u Hag, je bio protiv Srbina Duška Tadića 1996, koji je bio optužen za desetine „ubistava“; taj slučaj je eventualno bio okončan zbog nedostatka dokaza, oslobodivši Tadića svih optužbi za ubistva, da bi ga sudije potom osudili na 20 godina robije zbog „prebijanja“ zatočenika!?

I drugi veći broj Srba je dobijao višegodišnje zatvorske kazne, ne zbog ubijanja ljudi, već zbog fizičkog maltretiranja, ili jedino zbog „pasivnosti“, ili zbog propuštanja primene svog komandnog autoriteta u sprečavanju krivičnih dela (na primer: Dragolić Prčak, 5 godina; Milojica Kos, 6 godina; Mlađo Radić, 20 godina… između ostalih).

Činjenica je da se u haškim arhivama najviše nalaze dosijei „sitnih riba“ iz redova Srba, dok „krupne ribe“ iz drugih etničkih grupa uglavnom prolaze nekažnjeno.

Iz tog razloga, Boškićev slučaj ne sme da se svrsta u kategoriju ne-interesantnih „sitnih riba“. Pre će biti, da se perfektno uklapa u patern „propusta“ Haškog tribunala - da se pred sud izvedu Pelemiš ili bilo koji drugi od sedam javno identifikovanih učesnika u masakru nad muslimanskim zatočenicima.
Čivikova veoma ubedljiva hipoteza, jeste da je to samo još jedna manifestacija zaštite „ključnog svedoka“, čije veoma „podobno“ (politički) svedočenje, Haški tribunal želi da zaštiti od bilo kakvih javnih izazova u sudnici.

Za njih verovatno, „sitna riba“ poput Boškića ima potencijal da ugrozi haški „srebrenički politički projekat .“

Čivikov ovde naglašava upadljivi kontrast - između veoma alarmirajuće i agresivne akcije Haškog tribunala i američkih vlasti u ekstradiciji i transferu Erdemovića u Hag, u Martu 1996. - i ove veoma upadljive „stidljivosti“ da se Erdemovićevi saučesnici u ubistvima čak samo saslušaju. Očigledno da je on (Erdemović) bio viđen kao čovek koga mogu da iskoriste kao sredstvo za postizanje cilja (ne pravnog, već političkog), i od tada pa sve do sada, Haškom tribunalu ništa više nije „sveto“!

Još jedna upadljiva karakteristika „haške upotrebe“ Erdemovića, je njegovo korišćenje kao „ključnog svedoka“, čak i kada je bio proglašen mentalno neuračunljivim, i to neposredno uoči izricanja njegove presude.

Odmah nakon Erdemovićevog prvog priznanja krivice 31. maja 1996, on je (27. juna 1996.) oglašen od strane sudija nesposobnim za saslušanje u toku završnice sudskog procesa - izricanja presude, iz razloga što su mu psihijatri postavili dijagnozu „post-traumatsko mentalno oboljenje“ što ga čini mentalno neuračunljivim da javno svedoči pred sudom - doktori su tada insistirali da se on ponovo pregleda za 6 do 9 meseci, pre bilo kakvog učešća u sudskom procesu.

Ali već 5 jula, jedva nedelju dana nakon tog lekarskog zaključka, Erdemović je izveden kao „ključni svedok“ u preliminarnom javnom procesu, da bi „publicirao“ i „učvrstio“ postojeće optužbe protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića.

Taj sudski proces srpskim bosanskim liderima je bio prava „cirkuska predstava“. Dva glavna haška begunca su još uvek bili na slobodi, tako da nisu mogli da predstavljaju sami sebe, niti su tamo bili prisutni njihovi advokati. Jedini prisutni, „radeći“ punom parom, su bili haški tužioci i sudije. Isti oni sudije koji su Erdemovića proglasili mentalno neuračunljivim za bilo kakvo svedočenje, sada su ga „ugurali“ na klupu za svedoke, bez ikakve medicinske dokumentacije koja bi legalno opravdala takav postupak!?

Vrhunac cinizma i sudske nelegalnosti se ogledao u sledećem činu. Kada je, prilikom tog „cirkuskog postupka“, predsedavajući sudija Klod DŽorda objasnio da je Erdemovićev poseban sudski postupak (u fazi izricanja presude) odložen zbog Erdemovićeve mentalne neuračunljivosti - i to po njegovim sledećim rečima: „… zato što smo zahtevali dodatnu medicinsku dokumentaciju,“- sakrivajući od javnosti činjenicu da je Erdemović od strane doktora oglašen mentalno neuračunljivim za bilo kakvo svedočenje (ne samo u svom postupku)!

Ali DŽordina „poslušnička uloga“ u tom političkom projektu ide mnogo „dublje“- on ne samo da je dozvolio tužiocu da izvede pre sud osobu, upravo deklarisanu mentalno neuračunljivom, već to čini neposredno, pre nego što je tom (po vlastitom priznanju) masovnom ubici, izrečena presuda u posebnom suđenju; no DŽorda je ovde otišao čak i „korak dalje“: „stavljajući do znanja Erdemoviću, dok je ovaj sedeo na klupi za svedoke u fantomskom procesu Karadžiću i Mladiću, da će mu prilikom izricanja kazne u vlastitom postupku, biti uzeto u obzir to kako je svedočio ovde u ulozi „vrhunskog svedoka“.“

Dakle ceo ovaj sudski postupak se bazirao na osnovu nepotvrđenog i neproverenog (i neproverljivog) svedočanstva jednog bolesnog čoveka i masovnog ubice, koga je očekivao poseban sudski postupak i izricanje kazne, da bi neposredno nakon tog „sudskog cirkusa“ (u kome je glavni klovn bio Erdemović) bili izdati nalozi za hapšenje Karadžića i Mladića.

Ono za šta su ovde „pripremali“ Erdemovića, u funkciji sprovođenja političkog programa Haškog tribunala, je bilo to da im on pomogne da iskonstruišu ceo „slučaj“ koji bi dokazao liniju komande između njega i njegovih saučesnika u ubistvu na gazdinstvu Branjevo i vrhovne komande bosanskih Srba, na primer: Karadžića i Mladića, i poželjno Miloševića. On (Erdemović) je tu za njih (Haški tribunal) obavio veoma „traljav posao“, ne uspevši da dokaže neposredno učešće tih lidera, niti da su čak imali bilo kakva saznanja o toj „kaznenoj streljačkoj ekspediciji“, jedino što je uspeo je bilo to da uporno „ponavlja“, i to neutemeljeno, da su lokalni komandanti bili pod direktnom kontrolom centralne komande bosanskih Srba.

Erdemović je tvrdio da je neposrednu komandu prilikom te operacije masovnog ubistva imao običan vojnik Brane Gojković, uz napomenu da je u „timu“ bio prisutan i jedan poručnik, da bi potom ubacio u svoje svedočanstvo misterioznog i bezimenog potpukovnika, koji je po njemu odveo jedinicu na mesto izvršenja „masovnog zločina“, i potom ih napustio!?

Erdemović potom nije siguran da li je streljanje naredio Pelemiš ili taj bezimeni potpukovnik. Zatim je tvrdio da je pukovnik Petar Šalpura, obaveštajni oficir armije bosanskih Srba, imao direktnu odgovornost za taj masakr. On se kolebao oko prave uloge i autoriteta Gojkovića, ponekad ga nazivajući „komandantom“ sa velikim ovlašćenjima, ponekad samo običnim „posrednikom“.
Erdemović je za sebe tvrdio da nije imao nikakva ovlašćenja i da je bio prisiljen da učestvuje u ubistvima, ali Čivikov ovde veoma uspešno dokazuje da je u to vreme Erdemović bio u činu zastavnika, i da se u tu jedinicu uključio dobrovoljno; da bi uprkos svemu tome tvrdio da je nad njime i poručnikom Francom Kosom u vreme sprovođenja ovog „krvavog biznisa“ šefovao običan vojnik Gojković“. Takva „linija komande“, kakvu navodi Erdemović, je prosto neverovatna!
Čivikov dokazuje da su tužilaštvo i sudije išli do ekstrema (i u tome bili veoma uspešni) da bi sprečili bilo kakvo negiranje i preispitivanje Erdemovićevih neverovatnih, kontradiktornih i veoma često očigledno lažnih tvrdnji o „lancu komande“. Ovde je najvažnije navesti njihovo (Haškog tribunala) odbijanje da pred sudsko veće pozovu bar jednu od tih „sitnih riba“- saučesnika u masovnom ubistvu i „nadređenih“ komandanata, koji su mogli da razjasne mnoge „diskutabilne činjenice“. Umesto da na „klupu za svedoke“ izvedu Erdemovićevog „šefa“, poručnika Pelemiša, ili Pelemiševog „šefa“, pukovnika Petra Šalpuru, Haški tribunal se zadovoljio da se „zaustavi“ na mentalno neuračunljivom, i demobilisanom zastavniku, koji je veoma nevešto pokušavao da „poveže konce“- upravo onako kako je to išlo u prilog političkom projektu Haškog tribunala.

Erdemović i veći broj njegovih kolega iz „Desetog diverzantskog odreda“ su očigledno bili plaćenici, da bi nakon okončanja balkanskih ratova završili služeći pod Francuzima u Africi. Sam Erdemović je jedno vreme služio u bosanskoj muslimanskoj armiji, potom je prešao u hrvatsku vojsku, da bi eventualno pristupio vojsci bosanskih Srba. Originalno je školovan kao bravar, ali u toj profesiji nije nikada radio. Za njega je vojna plaćenička služba, a posebno (profesionalna) uloga „vrhunskog haškog svedoka“ očigledno bila mnogo više isplativa. Dok je istovremeno sve vreme ponavljao za sebe, tokom suđenja u Haškom tribunalu, da je on bio dobar čovek, da je mrzeo rat, i da je bio nateran, protivno svojoj volji, da učestvuje u masovnom ubistvu na gazdinstvu Branjevo, i da je na kraju priznao te zločine zbog griže svoje savesti…

I haške sudije su mu „poverovali“, nikada u njemu nisu videli ratnog plaćenika-ubicu, uprkos tome što je služio u svim trima zaraćenim bosanskim armijama, i ne samo to, Haški tribunal se „nadljudskim naporima“ potrudio da eliminiše bilo kog drugog svedoka, koji bi mogao da eventualno demaskira „vrhunskog svedoka“ Erdemovića.

Ipak nisu uspeli da izbegnu par „neugodnih“ svedoka u ovom postupku: pukovnik Šalpura, svedok odbrane u procesu Blagoviću i Jokiću, je negirao da je imao bilo kakav autoritet i komandu nad „Desetim diverzantskim odredom“, i pred sudom je izneo ubedljiv dokaz da je ovaj „tim ubica“ bio na „službenom dopustu“ 16. jula 1995. kada su učestvovali u masovnom streljanju muslimanskih zarobljenika.

Dragan Todorović, svedok tužilaštva u postupku protiv Popovića, i oficir Drinskog Korpusa armije bosanskih Srba, je takođe potvrdio da je ovaj „tim ubica“ bio na zvaničnom dopustu u vreme ubistava, i da je poručnik Kos, a ne vojnik Gojković zadužio ubice sa naoružanjem koje je korišćeno za izvršenje zločina, i da se tada Erdemović dobrovoljno pridružio toj jedinici, kao i činjenicu da ga niko nije na to prisiljavao.

Sa izuzetkom tih „neugodnih svedoka“, tužioci i sudije su uspeli da izbace iz sudskih spisa da je Erdemovićeva jedinica u vreme kada je izvršila zločin na gazdinstvu Branjevo, bila na zvaničnom službenom dopustu u trajanju od 10 dana, dakle nije bila u redovnoj službi. Haški tužioci i sudije su takođe uspešno prikrili činjenicu, koja je bila zavedena u sudske spise tokom inicijalnih saslušanja Erdemovića, da su on i njegovi kolege za svoju ulogu na tom ratištu, primili veliku količinu zlata, oko 12 kilograma - „za svoju lojalnu službu“. Ta isplata, koja sugeriše „plaćeničku službu“, a ne redovnu platu od strane armije bosanskih Srba, nikada nije istraživana od strane tužilaštva ili sudija, ni u jednom postupku u kome je učestvovao Erdemović, i jedino je bio predmet (pokušaja) propitivanja od strane Miloševića, koji je u tom pokušaju bio surovo limitiran od strane sudije Ričarda Meja.

Činjenice: da su članovi ovog odreda bili na službenom odsustvu u vreme izvršenja zločina 16. jula 1995, kao i kasniji nalazi francuske tajne službe o vezi između Pelemiša i nekoliko njegovih kolega iz „Desetog diverzantskog odreda“ sa sabsekventnim regrutovanjem za plaćeničku vojnu službu u Zairu da bi se tamo borili u ratu na strani Mobutuovog režima, su veoma sugestivne!
Takođe je veoma sugestivna činjenica: da je ovo masovno ubistvo zarobljenika bilo veoma štetno za ratne ciljeve bosanskih Srba, ali da je zato bilo ekstremno korisno za prikrivene NATO planove. Ovde je očigledno da je Haški tribunal, koji je u službi NATO zemalja, namerno izbegavao da istraži sva ova legitimna pitanja i sve druge relevantne veze, koji su se nametnuli u toku ovog (fantomskog) procesa.

Ovakva „zaštita“ Erdemovića, i veoma očigledan uspeh Haškog tribunala i NATO-a, da se ovakvo problematično svedočanstvo prihvati tokom pet različitih sudskih procesa protiv Srba u Hagu, je u velikoj meri zasluga medija, koji su u Americi i Velikoj Britaniji prihvatali ovaj fantomski proces po principu „zdravo za gotovo“, slepo prateći partijsku liniju (za dodatno istraživanje ovog slučaja, pogledajte: Edvard S. Herman i Dejvid Peterson, „Marliz Simons o Jugoslovenskom tribunalu: Studija totalnog propagandnog servisa“, ZNET, 2004).

To nije bio slučaj samo sa vodećim medijima, već i sa takozvanim levičarskim i disidentskim medijima, sa jedinim izuzetkom „Z Magazina“ u SAD, koji je objavljivao redovne kritičke analize rada Haškog tribunala (posebno izdvajamo autore: Mandela, Loflanda i DŽonstonovu).

Žerminal Čivikov ovde posebno ukazuje na jednu upadljivu anomaliju koja je uvedena u zvanična haška dokumenta, a to je: da je navodno Erdemovićev tim likvidirao 1,200 muslimanskih zarobljenika, i to u grupama od po deset ljudi, u vremenskom terminu od pet sati, što bi praktično značilo da za je za likvidaciju svake grupe bilo dozvoljeno manje od tri minuta, uključujući njihovo izvođenje iz autobusa, odvođenje na mesto streljanja, njihovo streljanje, proveru da li su likvidirani i uklanjanje leševa (jednom rečju „naučna fantastika“).  Takođe postoje svedočanstva, da je tokom izvršenja tih radnji bilo (na strani optuženog i njegovih saučesnika) konzumiranja alkohola, svađe i „pijanog teturanja“ na tom lokalitetu. Kako to da onda tužioci i sudije nisu nikada postavili pitanje vremenskog okvira u kome je navodno izvršen ovaj masovni zločin? Zašto na momente tužioci govore samo o „stotinama“ ubijenih na gazdinstvu Branjevo? Da li to ima veze sa činjenicom da je na tom lokalitetu otkriveno svega 200 leševa, dok ne postoji (niti je napravljen pokušaj da se načini) vazdušni snimak (erijalni foto) sa ciljem otkrivanja „masovnih grobnica“ ili dokaza otkopavanja i uklanjanja leševa, sa tog lokaliteta?

Čivikov navodi sledeće: „Dakle, ubijenih negde između 100 i 900? Taj nedostatak saznanja, incidentno, neće kasnije sprečiti sudije, da nekoliko meseci kasnije naduvaju tu cifru na 1,200, u svom naprasnom „rasuđivanju“, bez obzira što nisu postojali nikakvi dokazi za to - niti u to vreme, niti u sadašnje - čak i u suprotnosti sa iskazima njihovog „vrhunskog svedoka“ Erdemovića.“ Treba ponovo da se zapitamo, zašto onda nisu pozvali ili priveli bilo kog drugog učesnika u tim zločinima, da bi pred sudom diskutovali i pojasnili te cifre?

Bilo bi veoma interesantno saznati, šta su haški tužioci i sudije diskutovali iza zatvorenih vrata, konfrontirani i zbunjeni Erdemovićevim fantomskim brojevima, lancem komandovanja, ulogama, lažima i kontradikcijama. Verovatno su haški „učesnici“ diskutovali te nebulozne podatke, da bi se potom i oni i mediji zajedno, pre očima javnosti jednostavno pravili „ludim“ na sve to. Ovde nam je danas potrebniji, više nego ikada, neki novi „Vikiliks“, da bi se pozabavio ovom Erdemovićevom parodijom i obelodanio istinu. „Vikiliks“ koji bi izazvao haos i lom na trenutnom procesu Radovanu Karadžiću, kao i u procesu aktuelne optužnice i potere za Ratkom Mladićem.

Ali taj cilj će postići i ova Čivikovljeva knjiga „Srebrenički vrhunski svedok“, samo ako uspe da dobije u medijima, kao i kod šire javnosti, zasluženu pažnju!

Prevod: Miodrag Novaković

Originalni tekst: Globalresearch.ca