Forenzički antropolog Marija Đurić: Inckov zakon o zabrani negiranja genocida u BiH krši principe slobode govora i akademske kodekse o pravu na stručnu analizu

 Četvrt veka kasnije još se vodi rasprava o broju poginulih i načinu stradanja muslimana u Srebrenici tokom jula 1995. i događajima koji su tome prethodili. Smatrala sam da bi premeštanje te debate u akademsko polje, u polje struke, bilo pravi način za suočavanje s prošlošću. To je bio jedan od ključnih motiva da prihvatim članstvo u Grajfovoj komisiji, kaže za naš list dr Marija Đurić, profesorka Medicinskog fakulteta BU i ekspert u oblasti forenzičke antropologije.

Dr Đurić je bila član Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji od 1992. do 1995, na čijem čelu je bio Gideon Grajf, ugledni izraelski istoričar. Komisija je oformljena u februaru 2019, a u junu ove godine predstavila je izveštaj o radu na blizu 1.000 stranica. Jedan od najbitnijih zaključaka glasi da nema osnova da se zločin u Srebrenici kvalifikuje kao genocid.

Naša sagovornica je zajedno s Rodžerom Bajardom, svetski poznatim stručnjakom za forenzička istraživanja, bila autor poglavlja „Srebrenica: forenzička arheologija, antropologija i patologija”. Ovaj odeljak izveštaja bavi se najosetljivijim pitanjem – brojem poginulih između 11. i 19. jula 1995.

Demografska jedinica Haškog tribunala izračunala je da su u regionu Srebrenice u tom periodu nestale 7.692 osobe. Kako se došlo do tog broja?

Oni su zapravo spojili liste nestalih koje su sastavili Kancelarija haškog tužioca, Međunarodni crveni krst i nevladine organizacije „Međunarodna komisija za nestale osobe” i „Lekari za ljudska prava”. Međutim, broj je postao manje važan u definiciji genocida koju je kreirao Haški tribunal jer je pojam „znatan deo grupe” preinačio u alternativni pojam „značajan deo neke grupe”, populacije. To je odvelo do zaključka da je enklava Srebrenica bila reprezentativna za celokupnu zajednicu muslimana. Akcenat je bio na tome.

Pre nego što ste postali član Grajfove komisije, koliko ste znali o ratnim događanjima u regionu Srebrenice?

Generalno, veoma malo sam znala o ratu u Bosni. Zato je angažman u komisiji bio i veliki profesionalni izazov. Imala sam zadovoljstvo da sarađujem s Rodžerom Bajardom, australijskim profesorom forenzičke patologije na Univerzitetu u Adelaidi, čovekom čiji je rad nagrađen brojnim priznanjima. Analizirali smo popise nestalih, spiskove identifikovanih pomoću DNK uzoraka, potvrde o smrti, izjave svedoka, izveštaje sa iskopavanja masovnih grobnica, satelitske snimke, mape, presude Haškog tribunala... Reč o desetinama hiljada pročitanih stranica, uz ukrštanje i povezivanje podataka iz različitih izvora. Pošli smo od prihvaćene činjenice da su svi koji su streljani sahranjeni u primarnim masovnim grobnicama Glogova, Branjevo, Petkovci, Lažeti, Kozluk i još desetak manjih. U odnosu na dimenzije jama, tu je moglo da bude pokopano najviše 3.700 osoba. Prema arheoforenzičkim dokazima, to je i maksimalan broj streljanih. U nameri da prikriju zločin, srpske snage su delimično ispraznile primarne grobnice, u njima je ostalo više od 1.700 individua. Znači, najviše oko 1.940 tela moglo je da bude premešteno u neku od 40 takozvanih sekundarnih grobnica. Međutim, u njima je ukupno nađeno oko 4.200 tela. Postavili smo pitanje pod kojim okolnostima su stradali ljudi koji čine razliku između ta dva broja.

Pretpostavljam da to ima veze s gubicima koje je pretrpela 28. divizija Armije BiH, čijih je oko 12.000 pripadnika pokušalo da se iz Srebrenice probije ka Tuzli.

Tako je, naš zaključak je bio da su u sekundarnim grobnicama, zajedno sa streljanima, pokopane i osobe za koje se opravdano pretpostavlja da su poginule u borbi ili stradale u minskim poljima. Analizirali smo i mesta gde su nađena tela. Ne samo u grobnicama, bilo je i nepokopanih tela, kao i mesta gde je sahranjeno po nekoliko poginulih. Ukupno 1.047 takvih tela nađeno je u velikoj meri duž linije proboja 28. divizije Armije BiH, koji je pokušavala da onemogući srpska vojska.

Rekli ste da je premeštanje debate o Srebrenici u naučne okvire pravi način da se ova tragična ratna epizoda sagleda bez strasti, u svetlu činjenica. Ipak, čini se da ni posle 26 godina nije moguće izbeći političke konotacije.

Naivno je verovati da se politički kontekst može izbeći. Dokaz je i Inckov zakon o zabrani negiranja genocida u BiH. Takav propis krši principe slobode govora, ne uvažava akademske kodekse o pravu na stručnu analizu svih događaja. Stručna rasprava ne raspiruje strasti, naprotiv – strasti su te koje onemogućavaju racionalni dijalog.

Vaš prvi angažman u istrazi masovnih grobnica dogodio se u jesen 1998. na Kosovu i Metohiji, u ataru sela Glođani. Kako je došlo do toga?

Rekla bih da je u pitanju bio sticaj okolnosti. Do tada se nisam bavila forenzičkim temama, antropologijom izvan arheološkog konteksta, moje polje rada bili su skeletni ostaci u srednjovekovnim nekropolama. Dogodilo se da je kod Radonjićkog jezera tog septembra 1998. nađeno četrdesetak nepokopanih tela. Žrtve su bile Srbi, Romi i Albanci katolici koji nisu bili „na liniji” OVK. Pošto se zločin desio nekoliko meseci ranije, došlo je do raspada mekih tkiva, pa su se kolege sa sudske medicine setile kako se ja bavim skeletnim ostacima i pozvale su me da pomognem. Dobili smo prostor za rad u garaži hotela „Paštrik” u Đakovici. Dve nedelje nismo izlazili, sve vreme nas je čuvala policija. Tada nije primenjen DNK metod i identifikacija nije bila pouzdana. Preko lokalnog radija pozvali smo sve one čiji su bližnji nestali da dođu i pokušaju da izvrše identifikaciju. Pamtim jednu grupu Albanki, bilo je jasno da su prepoznale telo, plakale su, ali kada smo ih pitali, poricale su vezu sa ubijenim. To smo protumačili kao strah da OVK. A bilo je srpskih porodica koje su i sa malo dokaza želele da pošto-poto identifikuju svoje, da ih dostojno sahrane...

Da li su inostrani mediji propratili otkriće stratišta kod Radonjićkog jezera?

Došla je samo ekipa italijanske TV Rai due i jedan nemački novinar. Ni približno interesovanju za slučaj „Račak”, u januaru naredne godine, koji je poslužio kao povod za početak NATO bombardovanja.

U tom sledu događaja važnu ulogu imao je finski forenzički tim na čelu s patologom Helenom Rantom. Ona je na predstavljanju izveštaja o Račku, u martu 1999, pogibiju 40 Albanaca u sukobu sa srpskim snagama bezbednosti okvalifikovala kao „zločin protiv čovečnosti”.

Helena Ranta se kasnije pravdala zbog formulacije kojom je izašla iz okvira struke, govorila je kako je Vilijem Voker, tadašnji šef misije OEBS-a za Kosovo, vršio pritisak na nju da kvalifikuje zločin i krivca. Inače, njen tim je u jednom poznatom forenzičkom časopisu publikovao rad u kome je navedeno da nisu našli dokaze na osnovu kojih bi bila moguća rekonstrukcija događaja u Račku.

Kada ovakvi i slični događaji prouzrokuju snažan upliv politike, mogu li inostrani eksperti da ostanu nepristrasni?

U slučaju Helene Rante dokazalo se da ne mora da bude tako. Međutim, istina je da je lokalnim stručnjacima teže jer rade pod većim stresom, bilo da su pripadnici njihovog naroda počinili zločin, bilo da su žrtve. Suština je u tome da savremena metodologija bude dosledno primenjena, onda je svejedno odakle su angažovani eksperti.

Tri godine posle Glođana, ponovo ste se susreli s masovnim grobnicama koje imaju veze s Kosmetom. I to – u predgrađu Beograda...

Otkriće masovne grobnice u Batajnici, u koju su preneta tela Albanaca poginulih na Kosmetu, za sve je bilo ogroman šok. Međutim, država je bila odlučna da se istraga obavi temeljno i do kraja. Veliku pomoć smo dobili i iz inostranstva, a tada smo imali na raspolaganju i DNK laboratoriju. Na moju inicijativu, angažovan je forenzički arheolog Andrej Starović, koji mi je bio konsultant i tokom rada u Grajfovoj komisiji. Uključivanje arheologa pokazalo se veoma korisnim, ne samo zbog pronalaženja sitnih artefakata koji bi inače promakli već i zbog rekonstrukcije događaja u vezi sa ukopavanjem tela.

Kada vas je sud angažovao u Batajnici, da li su postojale indicije o kolikoj masovnoj grobnici je reč?

Ako ih je i bilo, našem timu nisu saopštene. Ukazano nam je na lokaciju prve jame i počeli smo otkopavanje. U toj prvoj masovnoj grobnici bilo je žena i dece. U ostalih šest, samo muškarci. Tokom dve godine, ekshumirano je više od 700 tela koja su posle identifikacije vraćena na Kosmet i predata porodicama.

Poslednja istraživanja sekundarnih masovnih grobnica obavljena su kod Raške, na lokalitetima Rudnica i Kiževak?

Tako je, lokalitet Rudnica pratimo od 2014. godine. Tamo su identifikovana 54 tela Albanaca sa Kosmeta, dok je na lokalitetu Kiževak pronađeno još sedam tela, od kojih su dva povezana s Rudnicom.

Bili ste 2006. angažovani u pronalaženju lokacije na Oplencu, na kojoj su Nemci 1942. pokopali tridesetak streljanih pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini. Šest godina kasnije, učestvovali ste u istrazi masovne grobnice u Kragujevcu, u kojoj je završilo 30 ljudi koje su komunisti posle rata likvidirali kao saradnike okupatora. Ipak, čini se da najveće interesovanje javnosti pobudila istraga iz 2011. godine, koja je završena bez rezultata.

Ondašnja Komisija za zločine posle Drugog svetskog rata došla je do informacija da je general Draža Mihailović streljan na Adi Ciganliji, gde se nalazio zatvor u koji je bio doveden i ispred čijeg severnog zida je navodno streljan, a potom je telo bačeno u krečnu jamu. Čak su tamo i pronašli nešto što je zaličilo na kosti šake. Sud me je angažovao da ih pregledam, ispostavilo se da se radilo o pilećim kostima. Međutim, medijska lavina se pokrenula, Vuk Drašković je na tom mestu već postavio krst i vence, stvorena je neka vrsta pritiska javnosti da se istragom potvrde očekivanja. Dva meseca smo prekopavali, uz mnoštvo znatiželjnika koji su „nadgledali” radove, bilo je i starijih sugrađana koji su nam dobronamerno sugerisali da smo na krivom tragu jer oni „pouzdano znaju” da je Draža streljan i pokopan u Lisičjem potoku... Pronašli smo temelje severnog zida zatvora, čak i 18 čaura puščanih metaka iz tog perioda, ali to je bilo sve – kosti nisu pronađene.

Već decenijama javnost na ovim prostorima usredsređena je na otkopavanje mračne zaostavštine naše novije istorije. Kao da smo svi zaboravili da u ovom tlu postoje dokazi o mnogo značajnijoj prošlosti.

Rastući nacionalizmi u regionu zamaglili su predstavu o bogatoj zajedničkoj prošlosti, pa čak i perspektivu budućeg života: imamo smanjen natalitet, mladi odlaze. To je prouzrokovalo manjak samopouzdanja naroda i traženje pribežišta u nacionalnim posebnostima. A toliko vrednih stvari imamo u našoj balkanskoj opštosti. Imamo kontinuitet života od mezolita do danas, neolit je u Evropu stigao preko Đerdapa, što je najznačajnija ekonomska revolucija u istoriji. Imali smo zatim važne centre metalurgije i rudarstva. Seobe naroda pokazuju da ovaj prostor nije bio prolazna stanica, već ishodište mnogih migracija. To je dovelo do dugotrajnog biološkog i kulturnog prožimanja stanovništva na Balkanu. Današnja Evropa bi sasvim drugačije izgledala da nije bilo Balkana. Na tu vrednost bi ovdašnji narodi trebalo da se usredsrede.

Darko Pejović

(Politika)