Grupa teologa uputila otvoreno pismo patrijarhu Porfiriju i Sinodu SPC: Kao hrišćani nismo pozvani samo da se molimo za mir, nego i da idemo za pravdom. Molimo da 15. marta budete sa svojim narodom

Teolozi i urednici sajta "Teologija.net" uputili su otvoreno pismo patrijarhu Srpske pravoslavne crkve Porfiriju i predstavnicima Sinoda u kojem ih pozivaju da apeluju na predstavnike vlasti da prestanu sa širenjem straha pred veliki protest 15. marta i da se pridruže narodu koji će se tog dana naći na ulici.

Pismo objavljeno na sajtu Teologija.net objavljujemo u celosti.

Vaša Svetosti, uvažena gospodo Arhijereji, časni oci i matere, braćo i sestre,

U ovim velikoposnim danima, iščekujući Praznik Vaskrsenja Hristovog, koje nas poziva na lično, ali i na opšte buđenje, pozivamo kako sebe, tako i vas, da bdimo nad ovim trenucima istorije kojoj svedočimo. Pozivamo da se sa najvećom odgovornošću postaramo za to da u našoj Crkvi, u našoj zemlji, u našem narodu, i među svim ljudima, zavlada pravda i mir.

Suočavamo se sa teškim vremenima za naš narod i Crkvu. Zločin u Novom Sadu koji je direktna posledica korupcije vlasti i tragična smrt petnaestoro ljudi probudila je talas nezadovoljstva i protesta koji se proširio po celom srpskom narodu, kako onom u matici, tako i izvan nje. Naša deca su prethodnih meseci dokazala da su u stanju da organizuju masovne skupove u kojima je njihova energija mladosti i dobrote jedino što se moglo videti, bez ijednog incidenta u kome bi neko bio povređen. Nezadovoljni građani su pokazali da vole svoju zemlju, da vole svoje sugrađane, da nisu izašli na ulicu da uništavaju, već da pozovu na korenitu promenu društva i države. Držali su nam čas o prevazilaženju razlika, predrasuda i besmislenih netrpeljivosti među ljudima.

Na sve to, tokom poslednjih meseci, državne vlasti Republike Srbije činile su sve da ovaj narodni pokret omalovaže, diskredituju, razbiju, unize, promovišući nasilje protiv naše dece i građana, ne samo rečima, nego i delima.

Vaša Svetosti, Vaša Preosveštenstva, braćo i sestre, pred nama je veliki ispit hrišćanske odgovornosti. Možda i najveći pred kojim je naša Crkva stajala u poslednjim godinama. Najavljeni studentski protesti 15. marta predstavljaju izraz opravdanog građanskog nezadovoljstva koje se već četiri meseca manifestuje kroz mirna i dostojanstvena okupljanja. Međutim, javnost je uznemirena kako konkretnim postupcima državnog vrha koji ciljano stvara atmosferu koja bi dovela do fizičkih sukoba, tako i najavama „krvoprolića“ koje dolaze sa iste adrese.

Naša Crkva ne sme da ostane nema pred ovakvim pretnjama.

Svako od nas, ali pre svega Patrijarh srpski i Sveti Arhijerejski Sinod imaju pastirsku obavezu da pozovu državne organe da prestanu sa direktnim podstrekivanjem nasilja, stvaranjem klime u društvu koja pogoduje konfliktima i latentnog građanskog sukoba, i da garantuju mirno i bezbedno okupljanje građana.

Ovde se ne radi o biranju strane u društvenom ili političkom sukobu. Reč je o pozivanju na najveću odgovornost onih koji, kako je sam Patrijarh u jednom obraćanju istakao, „imaju najveću moć“.

Međutim, reči nisu dovoljne. I to je dosadašnje delovanje državnog vrha pokazalo. Ako želimo da se istinskim mirotvorcima nazovemo, moramo da učinimo sve što je do nas da ni do kakvog sukoba ne dođe. Više nije dovoljno izgovarati poruke mira. Potrebno je mir i delima tvoriti.

Stoga se obraćamo Vašoj Svetosti, Arhijerejima, sveštenicima, monasima, i molimo da 15. marta budete prisutni sa svojim narodom. Ne kao pripadnici jedne, druge ili treće strane! Nego kao bedem miran glas Hristovog poziva na ljubav i staranje za bližnje. Da svojim prisustvom osigurate da se „ne desi nešto neuputno“, kako je to svojevremeno govorio onda kada je i sam mir tvorio, blažene uspomene Njegova Svetost Patrijarh Pavle.

Hristos je svojim telom zaštitio grešnicu od kamenovanja. Na nama je da, kao Crkva, kao Telo Hristovo, zaštitimo svoju braću i sestre i svojim telima da ne dođe do nasilja. Potreban nam je glas Crkve i dokaz verodostojnosti reči i stava koji jedino vredi ako je tamo gde su Njena deca, gde je Njena pastva – a oni su danas na ulicama.

Naša vrlina mora biti vernost Bogu pravde, istine i ljubavi, vernost otačastvu, braći, sestrama, komšijama, bližnjima. Zato moramo da branimo svoje bližnje, negujemo i čuvamo svoju mladost. Budimo dostojni potomci plemenitih i slavnih mučenika i svetitelja Pravoslavne Crkve, koji su ponos i ukras naše sveštene istorije. Ne dozvolimo da nasilje i teror zavladaju – budimo na ulici sa svojom decom, komšijama, studentima, bez obzira na političko i versko opredeljenje, jer svojom brojnošću i svedočenjem mira ćemo odvratiti od nasilja one koji ga prizivaju!

Ne nasedajmo na zamke onih koji žele Crkvu da instrumentalizuju ili marginalizuju! Da joj ne daju pristup i učešće u javnom životu da se ne bi tobože „politizovala“. Ovde se ne radi o bilo kakvom zauzimanju strane ma kojoj političkoj stranci, već o osnovnoj odgovornosti Crkve.

Kolenopreklono Vas molimo da se pokažemo dostojnim naslednicima Svetog Save i Hristovim učenicima i da učinimo sve da ni do kakvog bratskog sukoba ne dođe.

Pored toga, podsećamo vas da kao hrišćani nismo pozvani samo da se molimo za mir svega sveta, nego i da idemo za pravdom, da bismo bili živi i nasledili zemlju koju nam je dao Bog! (Pon. Zak. 16, 20). U ovom strašnom času, dužni smo da oslušnemo reči proroka Isaije koji kaže:

„Teško onima koji zlo zovu dobro, a dobro zlo, koji prave od mraka svjetlost a od svjetlosti mrak, koji prave od gorkoga slatko a od slatkoga gorko. Teško onima koji misle da su mudri, i sami su sebi razumni… Koji pravdaju bezbožnika za poklon, a pravednima uzimaju pravdu.“ (Is 5, 20–23)

Hoćemo li dopustiti da budemo nemi pred onima koji su se, zarad vlastitih interesa, drznuli da prete krvoprolićem? Da opravdamo bezbožnika za poklon, a pravednima uzmemo pravdu? Ili ćemo tvoreći mir i stajući u zaštitu svake duše u našoj zemlji, a naročito onih koji ištu pravdu, zajedno sa prorokom Amosom povikati: „Sud neka teče kao voda i pravda kao silan potok!“ (Am 5, 24)

Vaša Svetosti, Arhijereji, oci, matere, možda ćete se zapitati, ili već jeste: a ko ste pa vi da od nas ovo tražite?

Evo, da vam kažemo ko smo mi. Mi smo kćeri i sinovi naše Svete Crkve. Oni koje je Crkva odnegovala, vaspitala, čuvala, ali i koji su druge vaspitavali i učili. Oni koji služimo svojoj Crkvi kao sveštenici, teolozi, veroučitelji, nastavnici, prosvetari, studenti, majke, očevi, deca, svim svojim srcem i dušom. Mi nemamo ni velike zastupnike, medije ni glasila sa kojih biste nas čuli. Niti nam je dopušteno da sedimo za stolovima za kojima se kroji sudbina naše Crkve. Nemamo niti moći, niti uticaja. Sve što imamo je naša ljubav prema Crkvi. Nesavršena, često prezrena, unižavana, zanemarivana, izrugivana – ali pored svega, postojana.

U ime te ljubavi i u ime Boga Svevišnjega, zaklinjemo Vas i molimo – ako i odvraćate lice svoje od nas – ne odvraćajte ga od naše dece, jer takvih je Carstvo Nebesko (Mt 19, 14).

(Nova.rs)