Josef Pravec: Pad evropske imperije

Pad evropske imperije: Sedam sličnosti EU sa starim Rimom

Današnja Evropa strahovito podseća na Rimsku imperiju pred raspadom. Kakve su paralele u razvoju dve imperije.

Naizgled je nama Evropljanima za sada sve potaman. Da, mi preživljavamo ekonomsku krizu, ali smo to imali i ranije, pa smo se s njom izborili. Pucaju lične i trgovinske veze, ali ćemo i to prebroditi. Ako se osvrnemo na istoriju, možemo videti sličnu sliku: Rimska imperija je prosperirala da bi je progutala kriza, pa se i raspala. Antička imperija gasila se tokom niza stoleća, a u Evropi taj proces, imajući u vidu nezadrživi tehnički i socijalni progres, može potrajati mnogo kraće.

Šta je zajedničko u padu velikih imperija?

1. Ratovi vs. trgovina

Sličnosti između Evropske Unije i Rimske imperije su primetne već od samog početka. Ujedinjenju starog kontinenta pre nekoliko godina doprinosila je ekonomija. To se nije dogodilo odmah. O ekonomskoj uniji i, kao o minimalnom savezu, o carinskoj uniji govorili su još pre sto godina industrijalci i bankari nemačke imperije. Ali to se dogodilo tek posle dva svetska rata, kada su pokretačka snaga postali preduzetnici sa obe strane Rajne, koji su hteli da ujedine rudnike uglja i gvozdene rude, metalurške i mašinske zavode.

I rađanje Rimske imperije bilo je izazvano materijalnim razlozima. Stotine godina pre njenog nastanka trgovci su povezali Sredozemlje mrežom pomorskih puteva. Za pohode legionara i prisajedinjenje novih provincija nisu se toliko zalagali pravi vladari Rima i aristokratski senatori koliko predstavnici trgovinskih krugova, koji su u hijerarhiji vlasti bili stepenicu niže. Italija je za njih bila premala. Rimski “zlatni vek” trajao je dva stoleća, do 200. godine od Hristovog rođenja.

2. Ogromni porezi

Evropa slabi zbog ekonomske depresije, zbog kombinacije sporog rasta ekonomije, standarda bez pokrića, dugova, inflacije i nezaposlenosti. Još pre deset godina činilo se da je sve to savladivo, a posle neočekivane eksplozije svetske krize počelo se u to sumnjati. Iako glavni razlog još nije jasan, ekonomija očigledno strada.

Takav isti rebus rešavan je i pre dva milenijuma. Rimska imperija takođe je bila složeni organizam sa 100 miliona stanovnika (danas u Evropi živi samo pet puta više ljudi). Imala je svoje zemljoposednike, finansijere, suvlasnike, rudare i zanatska udruženja. Čak ni ti “preduzetnici” nisu mogli da objasne zašto je odjednom postalo lošije nego pre koju godinu.
Od trećeg veka počela je da raste inflacija. Ljudi na tržištima odbijali su da primaju obescenjene pare vraćajući se naturalnoj trgovini.

Počeli su se gasiti gradovi, sela su pretvarana u ogromni zatvoreni prostor. Za gradske robe u selima više nije vladalo interesovanje jer su gospoda naređivala svojim ljudima da prave to isto iako je kvalitet bio nikakav, a roba se brzo kvarila. Vlasti su postepeno izgubile kontrolu nad velmožama i nisu mogle da ih prisile da redovno plaćaju poreze. Zato su morali platiti više oni ostali. Preveliki porezi gušili su trgovinu i zanatstvo.

Sličnost je čisto slučajna. I danas Evropa rešava pitanje koliki bi trebalo da budu porezi da bi ih ljudi mogli podneti, a da država normalno funkcioniše.

3. Teritorija kojom je teško upravljati

EU nastala je kao ekskluzivni klub najrazvijenijih zapadnoevropskih država. Potom je on rastao da bi na kraju taj rast postao nekontrolisan. Za deset godina EU se pomerila na hiljade kilometara na Istok.

Ogromni organizam postao je trom i njime je bilo teško upravljati. Tim pre što u Uniju ulaze države sa različitim nivoom ekonomskog razvoja i različitom kulturom.

Otprilike isto je bilo i u Rimu. Najpre su osvajanja novih teritorija pozdravljana trijumfalnim marševima i gradnjom monumentalnih spomenika. Ali naređenja imperatora iz dvorca prema granicama išla su nedeljama, a armije su se kretale mesecima. Vladari i generali koji su se nalazili daleko od centra sistematski su se bunili protiv centralne vlasti. Umesto toga, oni danas koriste dotacije iz Brisela, ali nenamenski.

4. Apsolutna degeneracija morala

Savremena Evropa u 19. veku „gurala je uzbrdo“ jedino zahvaljujući tome što su elite i obični smrtnici želeli ili bili prinuđeni da veoma mnogo rade. Međutim, upravo se ta elita, spremna da se i sama žrtvuje kada je trebalo zapeti (o tome se toliko pisalo pre sto godina, a potom ponovo za vreme političkih potresa), u eri potrošnje sasvim rastopila.

Teški rad zamenjen je kultom slobodnog vremena: pop muzika, fudbal i sablažnjivi odjeci seksualne revolucije od mode do pornografije. Rim je cvetao upravo onda kada su aristokrate, seljaci i zanatlije želeli da donose odluke, da vojuju i rade. Kada se na Italiju sa svih strana svalilo bogatstvo, ona se načisto ulenjila.

Orgijanja i praznovanja u prestonici trajala su polovinu dana u godini proizvodeći otupela osećanja. Ali onoga čega je trebalo za podizanje morala nije bilo dovoljno.

Najdrastičniji kaprici ispravljani su nasiljem. Imperator Kaligula je najpre imenovao svog konja za senatora. Društvo je to nekako i otrpelo. Za imperatora je sudbonosna bila briga o budžetu. Pustu kasu on je hteo da napuni prepravivši dvorac u raskošnu javnu kuću, u kojoj bi nudio žene i kćeri aritokrata. Kraj takvim planovima učinili su mačevi pobunjenih oficira. U romanu „Posle nas potop“ sve je to lepo opisao češki pisac Jozef Toman.
5. Nepoželjno rađanje dece

Ni na šta obavezujući način života urušavao je tradicionalnu porodicu, na kojoj se stotinama godina temeljila država. Ljudi su izgubili interesovanje za decu. Za rimske matrone rađanje deteta bilo je prevelika obaveza, koje su se one na sve načine želele ratosiljati. Trudnoća je kvarila fizički izgled. Pošto su tada ljudi živeli kraće nego danas, nisu imali vremena za flertovanje i traženje ljubavnica. Društvo bi ih ismejavalo.

O mnogome, ovog puta u muškom društvu, govori to što je Plutarh osećao potrebu da kaže kako je ljubav prema devojkama isto tako prijatna kao i ljubav prema momcima. Krunu takvom pogledu na svet darovao je Marko Aurelije, koji se smatrao mudracem na tronu. U svom filozofskom delu „Razmišanja o samom sebi“ on je čitaoce upozoravao da se ne treba uzdati u svoju decu, jer ona svejedno neće opravdati nade.

Arheolozi koji su iskopavali ljudske kosti posute vulkanskim pepelom lansirali su teoriju kojom je objašnjeno da je do niske polne potencije Rimljana došlo usled hroničnog trovanja. Rimljani su previše uživali u vinu, ali su vino držali u teškim olovnim buradima. Ali to nije dovoljno da bi se objasnio pad imperije.

6. Preseljenje naroda

Dok su vladali dekadentni pogledi, koji su postepeno prodirali i u niže slojeve društva, ne čudi što imperija nije imala dovoljno ljudi, naročito onih koji plaćaju poreze. A to je zapravo i problem savremene Evrope. Kontinent neumoljivo pusti. Pre sto godina svaki peti čovek u svetu bio je sa Starog kontinenta, a danas – tek svaki deseti. Na upražnjena mesta dolaze ljudi iz Afrike i Bliskog Istoka. Ili pak iz Jugoistočne Azije, pa i, u krajnjoj liniji, sa slovenskog istoka.

Pre osamdeset godina sve je bilo obrnuto. Govorilo se o prenaseljenosti, a “višak” Britanaca, Francuza i Holanđana “utapao” se u kolonije. S jedne strane, Evropa danas pozdravlja imigrante – oni bi trebalo da obezbede isplate budućih penzija. Da li je naivno to mišljenje, pokazaće vreme. Ali već danas njihovo prisustvo izaziva netrpeljivost i jačanje ksenofobskog populizma.

U Rimu su problem priliva novih ljudi uspešno rešavali sve dotle dok stranci nisu dobili vlast. Kada su u armiji postali većina, nastupio je prelomni trenutak. Vojska se harmonizovala i novi komandanti, grubi vođe plemena, priuštili bi sebi ogromna ovlašćenja. I u krajnjem stadijumu osvajali su potpunu vlast, a poslednje imperatore pretvarali su u svoje marionete.

Armija bez potrebne obuke i discipline nije mogla da očuva granice. Od tristote godine Rimljani nisu napadali, već se branili. Ratoborni mongolski Guni i nemački Goti, Vandali i Franci podelili su imperiju, a na osvojenoj teritoriji zaveli red po svome. Zapadom su ovladali potpuno, a istok je uspeo da odoli. Ali su suštinsku ulogu počeli igrati Grci, a i Jermeni su imali veći uticaj i od samih Rimljana.

Naravno, neko će reći da se nešto tako u Evropi ne može dogoditi jer ovde armija ima sasvim ograničenu ulogu. A šta ako sve više stranaca bude na čelu gradskih vlasti, u redovima poslanika i ministara?

7. Nepoželjni naslednici

Kako smatraju neki istoričari, Rimska imperija nije pala, ona se jednostavno transformisala. Ali i ti istraživači dopuštaju da je transformacija praćena ogromnim padom.

Belgijanac Anri Piren je čak izneo tezu da je definitivni krah antičkog sveta izazvala islamska ekspanzija. Konzervativni zaštitnici evropskih vrednosti pesimistički dodaju da je ta tvrdnja, na žalost, tačna i danas.

Ali ova poslednja analogija ohrabruje. Rimska imperija nije otišla na drugi svet bez naslednika. Nju je zamenilo nekoliko država. U žestokoj konkurenciji, ma kako to čudno izgledalo, nije mogao da pobedi model koji je prevladavao u najvećem i najnaprednijem delu – u Vizantiji. Kako je vreme pokazalo, pametnijima su se pokazali oni koji su živeli na periferiji imperije, u primitivnim oblastima pored severnih granica, na Rajni i Dunavu, a ne pored Sredozemnog mora.

Na njegovim obalama još dugo su opstajali civilizovani ljudi, koji su se prečesto oslanjali na tradicije, a odbacivali novotarije. Češke, na sreću, nema među najrazvijenijima u Evropi...

Izvor: Ekonom, Češka

Prevod: Rajko Dosković

(Standard.rs)