Joška Fišer: Najznačajnije članice EU nesvesne opasnosti koje vrebaju od dužničke krize u Grčkoj

Najznačajniji evropski „igrači“ trebalo je da budu svesni opasnosti i posledica koje će dužnička kriza u Grčkoj imati za Evropsku uniju. Ali, posmatrači imaju utisak da to nije bio slučaj. Kriza se nikada nije ticala isključivo Grčke, s obzirom na činjenicu da postoji rizik da će nedostatak sredstava gurnuti ostale države na jugu EU, uključujući i one velike, u fiskalni ambis, zajedno sa značajnim evropskim bankama i osiguravajućim kućama. Na taj način globalna ekonomija bi se ponovo suočila sa krizom, što bi izazvalo podjednake potrese kao u jesen 2008. Istovremeno, evrozona bi doživela stagnaciju, što bi se odrazilo i na funkcionisanje zajedničkog tržišta.

Prvi put u istoriji, „evropski projekat“ stavljen je na kocku. Ipak, EU i njene najznačajnije države članice pokazale su neodlučnost, koja predstavlja posledicu nacionalnog egoizma i nedostatka pravih lidera. Države mogu da dožive bankrot, baš kao i kompanije, ali, za razliku od kompanija, one ne nestaju kada se to dogodi. Stoga, države ne bi trebalo kažnjavati i potcenjivati njihove interese. Potrebno je pružiti pomoć državama koje nemaju dovoljno novca, kada je reč o restrukturiranju finansijskog sektora, ali i drugim domenima, kako bi mogle da osmisle način za izlazak iz krize. To se u najvećoj meri odnosi na Grčku, gde problemi u vezi sa ustrojstvom ekonomije izazivaju veću zabrinutost od finansijskih teškoća. Dakle, neophodno je da EU i grčka vlada osmisle i izdvoje sredstva za primenu delotvorne strategije ekonomske rekonstrukcije, kako bi Grcima i tržištima podložnim kolebanjima postalo jasno da postoji svetlo na kraju tunela.

Svi znaju da Grčka neće biti u stanju da se izbori s krizom bez masovnog otpisivanja dugova, jedino ostaje pitanje da li će taj proces biti sproveden na uravnotežen način, ili će nastati haos koji će se proširiti poput zaraze. Ma kakav da bude ishod, primetne su sve češće debate u Nemačkoj u vezi sa načinom plaćanja grčkog duga. Odbijanje da se učestvuje u tome ne predstavlja prihvatljivu opciju, budući da su Nemačka i sve druge članice evrozone u istom brodu. U slučaju da Grčka bankrotira, postoji opasnost da će sve ostale države „potonuti“, jer bi se na taj način bile ugrožene značajne banke i osiguravajuće kompanije u Evropi.

Stoga, ostaje pitanje šta čekaju šefovi vlada država evrozone? Da li oni oklevaju da predoče situaciju građanima iz straha za sopstvenu političku budućnost? Finansijska kriza u Evropi zapravo predstavlja političku krizu, s obzirom na to da lideri EU nisu u stanju da donesu odluke o merama koje je potrebno primeniti u cilju prevazilaženja krize. Umesto da to učine, gube vreme na unutrašnja pitanja koja nisu toliko važna i koja su duboko ukorenjena na političkoj sceni. Teoretski govoreći, opravdano je tvrditi da banke treba da daju doprinos prilikom pronalaženja rešenja za dužničku krizu, ali nema mnogo smisla insistirati na tome sve dok postoji opasnost da će gubici najvećih banaka predstavljati okidač za novu finansijsku krizu.

Prevazilaženje političke krize koja dovodi u pitanje opstanak EU predstavlja preduslov za prevazilaženje finansijskih problema koji destabilišu Uniju. Treba imati u vidu činjenicu da evro, kao i EU u celosti, neće opstati bez uspostavljanja ravnoteže u politici evropskih država. Ukoliko Evropljani žele da zadrže evro, potrebno je da bez odlaganja nastavimo proces uspostavljanja svojevrsne političke unije. U suprotnom, Evropa će izgubiti gotovo sve što je stekla u proteklih pola veka. Imajući u vidu novi svetski poredak koji se pomalja na sceni, takav scenario predstavljao bi tragediju za Evropljane.

Nemačka i Francuska, dva glavna „igrača“ u toj krizi, treba da osmisle zajedničku strategiju jer njihova saradnja predstavlja preduslov za pronalaženja rešenja.

Autor je bivši ministar inostranih poslova Nemačke. Dužnosti vicekancelara obavljao je od 1998. do 2005. i gotovo dve decenije je bio vođa Zelene stranke