Ministarka pravde Republike Srbije Maja Popović: U Srebrenici nije bilo genocida

 Predlogom rezolucije Generalne skupštine Ujedinjenih nacija o međunarodnom danu sećanja na genocid u Srebrenici 1995. godine aktuelizovano je pitanje nametanja i zabrane negiranja „genocida”, o kojem će se glasati za deset dana. Ova rezolucija ima cilj da favorizuje priču o stradanju Bošnjaka i da negira stradanje Srba. Potencijalno usvajanje ovakve rezolucije zanemaruje brojne zločine koji su tokom rata izvršeni nad Srbima širom Bosne i Hercegovine i može biti novi izvor sukoba i destabilizacije u regionu.

Umesto da se u Ujedinjenim nacijama podstakne odgovornost za sve zločine izvršene za vreme oružanih sukoba i ukaže na potrebu nacionalnog pomirenja među narodima na prostoru bivše Jugoslavije, ističe se samo žrtva jednog naroda, što zapravo znači relativizaciju zločina u bivšoj Jugoslaviji. Zato je to samo još jedan u nizu pokušaja stigmatizacije srpskog naroda i naše viševekovne borbe za istorijsku istinu i pravdu.

Upravo je pravda za srpske žrtve na prostoru bivše Jugoslavije bila nedostižna kad se uzmu u obzir oslobađajuća presuda za Nasera Orića, pod čijom komandom su upravo u Srebrenici i okolini izvršeni najmonstruozniji zločini prema srpskom civilnom stanovništvu, oslobađajuća presuda za Antu Gotovinu i ostale optužene za najveći progon civilnog stanovništva posle Drugog svetskog rata u operaciji „Oluja”, odsustvo bilo koje optužnice za operaciju „Bljesak”, oslobađajuća presuda za Ramuša Haradinaja za zločine nad srpskim civilnim stanovništvom na Kosovu i Metohiji. Zatvaranje očiju za zločine koji su se dogodili nad srpskim stanovništvom ne doprinosi održavanju teško uspostavljenog mira među narodima u regionu. Samim tim međunarodno krivično pravosuđe nije ostvarilo cilj zbog kojeg je osnovano, a to je kažnjavanje svih zločina koji su izvršeni na prostoru bivše Jugoslavije i zato njegov rad ne treba da bude potvrđen od strane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija.

Nedopustivo je što se Predlogom rezolucije krivično gonjenje osoba odgovornih za „genocid” i druge zločine po međunarodnom pravu od strane Suda Bosne i Hercegovine kvalifikuje kao suštinsko za uspostavljanje i održanje mira u Bosni i Hercegovini.

Poznato je i da su sva pitanja koja se tiču održanja mira u Bosni i Hercegovini u isključivoj nadležnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Iz toga proističe da o bilo kojem pitanju koje se odnosi na preduzimanje mera radi uspostavljanja ili očuvanja mira u Bosni i Hercegovini Generalna skupština može da raspravlja i odlučuje isključivo na zahtev Saveta bezbednosti, a za njeno donošenje u Generalnoj skupštini bilo bi potrebno da glasaju dve trećine prisutnih. Znajući da takvu većinu neće obezbediti, države koje su sponzori ove rezolucije upravo su zaobišle Savet bezbednosti koji ima presudnu ulogu u vezi s ovim pitanjem. Zato je pomenuta rezolucija instrument zloupotrebe, a njeno potencijalno donošenje predstavljaće kršenje Povelje Ujedinjenih nacija. Posebno je cinično što su među sponzorima rezolucije Nemačka i Ruanda.

Sporan je i broj bošnjačkih žrtava u Srebrenici koji se navodi u Predlogu rezolucije, jer on nigde do sada nije utvrđen. To je pitanje procene i velikih neslaganja u javnosti, pogotovu ako se uzme u obzir da je pred Međunarodnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju u predmetu „Tolimir” pretresno veće, bez jednoglasnog donošenja odluke, utvrdilo znatno manji broj ukupno ubijenih.

U Predlogu rezolucije ne ukazuje se na bitnu i odlučujuću činjenicu da su posle proglašenja Srebrenice „bezbednim područjem koje treba da bude oslobođeno bilo kakvog oružanog napada ili bilo kojeg drugog neprijateljskog čina” ostale snažne oružane snage Armije Bosne i Hercegovine koje su to područje zloupotrebljavale radi izvođenja vojnih aktivnosti, čak su i zarobljavale pripadnike Zaštitnih snaga Ujedinjenih nacija (Unprofor) koji su patrolirali u mestima gde su stacionirani.

Kvalifikacija događaja koji su se dogodili u Srebrenici kao „genocida” je nedopustiva, netačna i pravno neprihvatljiva, posebno imajući u vidu da genocidna namera nije postojala, niti je takva namera ikada dokazana. Najveći svetski stručnjaci, kao što su Efraim Zurof i Jehuda Bauer, ovih dana su ukazali da genocidne namere u Srebrenici nije bilo. U Srebrenici se dogodio zločin koji svi osuđuju i to niko ne negira.

Predsednik Vučić je 2015. godine otišao u Srebrenicu kako bi iskazao pijetet prema žrtvama i položio cvet na grobove stradalih, što je trebalo da doprinese pomirenju u regionu. Predsednika Vučića su tom prilikom pokušali da linčuju, što smo svi mogli da vidimo u direktnom televizijskom prenosu. Niko nikada nije procesuiran za taj pokušaj ubistva, što je svojevrstan skandal. To je jedinstven slučaj u novijoj istoriji da se najvišem državnom zvaničniku koji je u zvaničnoj poseti jednoj državi na taj način ugrozi bezbednost, a da za to niko nikada ne odgovara.

Predsednik Vučić se i sada u Ujedinjenim nacijama bori za odbranu interesa srpskog naroda, kako bi sprečio da usvajanjem rezolucije ceo naš narod bude obeležen kao genocidan. On se bori činjenicama i nepobitnim dokazima za odbranu istine i pravde za sve žrtve i nikada neće podleći pritiscima i dopustiti da srpski narod bude nepravedno stigmatizovan bez obzira na to čiji je to sada interes. Uz njega je ceo srpski narod, jer to dugujemo i našim precima i našoj deci.

Ministarka pravde Republike Srbije

(Politika)