Malkom Rifkin: Narodu Sirije je potreban alat za svrgavanje Asada

Snabdevanje oružjem u građanskom ratu će uvek biti kontroverzno i, kratkoročno, vodiće žešćim borbama i većem broju mrtvih. Ali to bi, takođe, osiguralo propast Asadovog režima za nekoliko nedelja umesto nekoliko meseci. Narodu Sirije je potreban alat kako bi mogli da završe posao i uklone okrutni režim, piše Malokom Rifkin za "Njujork Tajms".

U septembru 1991, dok se nasilje širilo Balkanom, nemoćni jugoslovenski ministar inostranih poslova Budimir Lončar uputio je zahtev Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija za uvođenjem embarga na oružje koji bi bio primenjen na sve strane u sukobu. Njegov zahtev ostaje, koliko ja znam, jedini primer da je neka vlada zahtevala nametanje sankcija sopstvenoj državi.

Teorijski, to je bio neutralan potez osmišljen sa ciljem da obuzda nasilje. Ustvari, embargo - koji sam tada podržao - učvrstio je dominantnu superiornost bosanskih Srba u oružju zahvaljujući pristupu zalihama Jugoslovenske narodne armije. Efekat toga je bio da učini bosanske Muslimanske mnogo slabijima spram kampanje etničkog čišćenja koje su sprovodili bosanski Srba, najtragičnije ilustrovanom masakrom u Srebrenici.

Danas, dvadesetak godina po izbijanju ratova na Balkanu, zapadni kreatori politike suočeni su sa sličnom dilemom - da li bi snabdevanje oružjem jedne od strana u sukobu bilo upotrebljeno u samoodbrani ili da se počine zverstva i napadi iz osvete; da li bi to ubrzalo rešavanje konflikta ili podstaklo njegovo produženje. Sada činimo istu grešku u Siriji koji smo počinili tokom bosanskog sukoba.

Prihvatam da je zapadna vojna akcija u Siriji bila pogrešna. Za razliku od akcije u Libiji, koju je NATO podržao, nema izgleda da Rusija odustane od veta u Savetu bezbednosti. Ni Arapska liga nije zahtevala takvu akciju, kao što je to bio slučaj sa ustankom protiv Gadafija.

To ne znači, međutim, da Sjedinjene Države i Evropa ne trebaju da rade ništa. Ispravno je bilo da se pokuša sa pronalaženjem, diplomatski posredovanog, političkog rešenja kroz Ujedinjene nacije, ali se taj proces urušio zbog nastavka brutalnosti predsednika Bašara el Asada. Pošto je put diplomatije blokiran, a sirijski pobunjenici uspevaju da pogode srce režima u Damasku i Alepu, rat je prešao u potencijalno još krvaviju fazu, koja bi mogla da uvuče neke. ako ne sve susede Sirije.

Sada moramo da razmotrimo niz izuzetno sumornih scenarija: borbe u Libanu uzburkale bi tenzije u toj zemlji; kraduckanje sirijskog hemijskog oružja bilo od strane druge države ili nekog nedržavnog činioca; potpuni kolaps Sirije i nasilna sloboda-za-sve u vakuumu vlasti, koji bi iz toga proistekao.

Kako bismo sprečili te mogućnosti moramo izvršiti pritisak na jednistvo sirijske opozicije. Neophodne su strukture koje će ohrabriti komunikaciju i saradnju među pobunjeničkim frakcijama, kako zbog njihovih ratnih napora tako i zbog perioda tranzicije koji će pratiti Asadov eventualni odlazak.

Što rat bude duže trajao, veća je verovatnoća da će legitimna borba za samoodređenje utonuti dublje u krug sveopšteg nasilja i zatrovati mogućnost postizanja obostrano prihvatljivog političkog rešenja. Bez takvog rešenja, nasilje u Siriji i regionu će se nastaviti - bez obzira da li režim Baas parije preživi ili ne.

Nije dovoljno izazvati pobunjenike da deluju zajedno. Amerikancima i evropljanima treba uticaj, a za uticaj moraju da obezbede značajne podsticaje. Oni treba da stignu u obliku zaliha oružja sirijskim pobunjenicima ukoliko mogu da pokažu stvarni napredak ka stvaranju ujedinjene opozicije. To bi zahtevalo izmenu embarga Evropske unije. Za razliku od UN embarga na uvoz oružja u Bosni, ta odluka nije u milosti ruskog ili kineskog veta.

Snabdevanje oružjem u građanskom ratu će uvek biti kontroverzno i, kratkoročno, će voditi žešćim borbama i većem broju mrtvih. Ali to bi, takođe, osiguralo propast Asadovog režima za nekoliko nedelja umesto nekoliko meseci. Ne treba pretpostaviti da prebezi visokih zvaničnika, kakav je premijer Rijad Hidžab, znače neposredni kolaps režima - jezgro državne bezbednosti Sirije ostaje netaknuto. Što duže ovaj rat bude trajao veći će biti opšti pokolj.

Naoružavanje sirijskih pobunjenika nije primamljiva strategija. Snabdevanje oružjem koje će biti krišćeno u borbi nikada to i nije. Ali već sada možemo da vidimo da je alternativa mnogo gora. Narodu Sirije je potreban alat kako bi mogli da završe posao i uklone okrutni režim.

Malkom Rifkin je bio ministar odbrane i ministar inostranih poslova Velike Brtanije u vladama premijera DŽona Mejdžora.

(RTS)