Marti Ahtisari: Za ulazak u Evropu treba priznati Kosovo

Otac kosovske nezavisnosti je zadovoljan napretkom svog čeda, skoro dve godine posle rađanja na papiru, uz srpski veto i posle krvavih pregovora. To je juče ponovio Marti Ahtisari (bivši predsednik Finske i dobitnik Nobelove nagrade za mir), u toku posete Madridu, gde je stigao da bu učestvovao na forumu o prijemu Turske u EU, čiji je uticajni zagovornik postao.

Ovaj veteran-pregovarač kaže da Turska «ima rastući strateški i ekonomski značaj za Evropu, posebno sa pogledom na njene energetske potrebe», i imajući u vidu da je «član ostalih evropskih i transatlantskih organizacija». Zato se uključio u kampanju protiv diskriminatorskog stava da je Turska samo kandidat za integraciju. «Tražimo od EU da Tursku tretirao kao i bilo koju drugu zemlju», objašnjava, i insistira na otvaranju pregovora «u kojim se neće blokirati ni jedno poglavlje, neka se pusti da proces teče i neka prestane da se govori o alternativnim rešenjima (za prijem), jer Turcima to nismo obećali». Upozorava da bi u tom slučaju, kredibilitet EU bio doveden u pitanje.

Nije se samo turska kandidatura izduvala. I drugi u fioci, kao balkanske zemlje, takođe su izgubili popularnost među građanima EU koje je pogodila kriza. «Možda smo bili brzi u jednoj konkretnoj etapi. To je dalo krila kritičarima proširenja», objašnjava Ahtisari. «Glupo je misliti da je jedna zemlja savršena demokratija čim uđe u EU. Nacijama koje su živele u komunističkoj diktaturi, potrebna je gotovo jedna generacija da bi se stvorilo nešto nalik na demokratiju. Treba menjati delovanje ljudi.»

No, svaki aspirant za ulazak u EU, posebno oni sa Balkana, «treba da priznaju da je Kosovo nezavisno. Mislim da nije dobro uvesti u EU ni jednu zemlju koja ima probleme sa svojim susedima, već one koje sarađuju sa susedima. Ne želimo nove probleme, imamo ih dovoljno».

Ahtisari kaže da Srbi treba to da shvate kao nepovratnu činjenicu i podseća da smo «u XXI veku, i ako se neka Vlada ponaša kao što se ponašala Miloševićeva 90-ih godina, gubi pravo da vlada».

Tu povlači za uši Španiju i Grčku, jedina dva stara člana evropskog kluba koji nisu priznali nezavisnost bivše srpska provincije. «Mislim da su oba slučaja jako nesretna i očekujem da se njihov stav promeni. Situacija na Kosovu je sui generis, i ne vidim ništa slično u ove dve zemlje.» Milošević je u tadašnjem srpskom regionu ukinuo njenu autonomiju «ne neustavan način» objašnjava, «i osim toga, izbacio Albance sa posla, proganjao ih sa vojskom – što je dovelo do oružanog otpora dela Albanaca i do međunarodne intervencije». UN je tada (1999) «trebalo da da Srbiji pet godina da pripremi priznanje nezavisnosti, ali je bilo teško da među članovima Saveta bezbednosti dođe do dogovora». U svakom slučaju, ponavlja Ahtisari, «radi se o jedinstvenom slučaju koji ne bi trebalo da zabrinjava Špance» i ne predstavlja nikakav presedan. Uzeti ga kao primer na drugim mestima, kao što je to uradila Moskva sa Osetijom, nije legitimno. «Rusija je napala jednog člana OSCE. Da je bar priznala Kosovo, imala bi intelektualni argument da izjednači obe situacije, ali bilo kako bilo, to su dva sasvim različita slučaja.»

Marti Ahtisari vidi da samoproglašena sedma država iz bivše Jugoslavije, napreduje prema njegovom računu. «Ušla je u ekonomske institucije i može da postane snabdevač regiona energijom. Iako će biti potrebne godine da se vidi plod tih investicija.» Korupcija postoji, ali pojašnjava «da bi se kritikovalo, treba priznati da ni naša društva nisu čista».

Što se tiče zajedničkog života Srba i Albanaca, «to se poboljšalo po unutrašnjim enklavama, čiji stanovnici počinju da prihvataju da je neophodno da počnu da se integrišu».

(El Mundo, preveo Branislav Đorđević)