Михаило Меденица: Београдски метро и боље сутра

Боже, колико смо незахвалан народ, то је страшно!

Кудимо ове дивне људе који су посветили животе нашем добру, не жалећи себе и не желећи ништа за себе осим нашег осмеха и трунчице захвалности, али…

Ево, ја се лично кајем и захвално осмехујем чекајући метро.

Прочитах да је потписан уговор за пројекат чак треће линије, која ће саобраћати од Бежаније до Бањице, а знајући колико приљежно раде рекох боље да на време станем у ред, док још ни прва лопата није забодена, да не буде после кукњаве кад навали гужва па не буде могло да се уђе!

Слична сам искуства имао на прве две линије: одем ја на ливаду, само пси луталице, понеки скитница, пијанци и ја, нигде ни трага метро станици, кад не прође ни пола сата ето ти њега, уђоше и пси и скитнице- само пијанац и ја остадосмо да чекамо следећи.

Горан Грбовић и Аја Јунг

Добро, њему се није журило, има месечну карту и не иде никуд нарочито, чисто воли да се провоза, каже да га тај метро адреналин удара јаче од ракије, па чак и од змајева, штрумпфова и вилењака које такође виђа како чекају.

Дакле, неки дивни људи (њих педесетак, ако не и више) раде у предузећу Београдски метро и воз, сваког јутра пре сванућа тим истим метроом долазе на посао и по читав дан раде на новим линијама.

Једна група стручњака прво почупа травуљину и коров, затим друга прецизно исцрта штапом у земљи круг, и на послетку трећа прионе са две лопате и три ашовчића на реализацију радова.

Посао је веома прецизан и исцрпљују.

Након ископане рупе дубине десетак сантиметара одлазе на паузу и даље стручне консултације како и шта даље, док се лопате и ашовчићи не охладе јер то су софистициране машине које не треба преоптерећивати, нарочито у зиму, пролеће, лето и јесен када због променљивих временских прилика компјутери умеју да побрљаве.

Компјутери на којима запослени прекраћују време пасијансом и наручивањем онлајн, јер и пројектна документација често прави проблеме због којих настају застоји, како у радовима тако и у реду вожње.

Наиме, догоди се да неко од запослених, у жељи да што пре прионе на посао, спусти врућ бурек на документацију, или проспе јогурт, окрене шољицу кафе да му колегиница погледа… па то захтева додатно време се израде нови пројекти, а нормално и поједе бурек, јер метро и може мало да сачека али бурек не- хладан не личи ни на шта!

Ако немамо стрпљења да сачекамо следећи воз, онда и не заслужујемо метро!

Зар по цену наше беспотребне журбе у бољу будућност која је увелико садашњост, да колега остане у дилеми хоће ли му се жеља, коју је средњаком забо у шољици, испунити или не?!

Зар због нас нервозних који правимо гужву на ливади пред скоро ископаном станицом, да запослени не могу у миру да наруче онлајн онолико преко потребних ситница за кућу, а богами и нову пројектну документацију, која ће стићи у року од три месеца ђутуре са гаћама, чарапама и соковником по невероватно приступачној цени.

Ја искрено верујем у овај неимарски подухват, па колико кошта да кошта (а пројекат ове, треће линије, кошта 2,8 милијарди динара), и зато стојим и чекам!

Знам колико се власт труди да нам животе учини бољим, још само да у то убедим ове скитнице, пијанице и чопор паса луталица, па да ако се склоне с линије метроа на неку другу ливаду, јер не схватају колико је опасно спавати малтене на шинама…

Дакле, у име свих нас захвалних што јашемо економског тигра док не стигне метро, поручујем власти: дођите да чекамо заједно, јер и метро је као љубав- “леп само док се чека, док од себе наговештај да…”

Баш као и боље сутра које толико чекамо, али изгледа да је оно пошло метроом, а можда га је негде успут и ухватила контрола без карте и избацила из воза, па…

(Без цензуре)