Mihailo Medenica: Ej, svete pogani, ti i tvoja pravdo!

Ej, svete pogani, ti i tvoja pravdo!

Prokleta silo krvnika!

Kad god pomenete Srbe, znajte,
pominjete narod mučenika!

Nije to tek stradanje, nas su zatirali, bre!

U mrtvome su kasapili mrtvoga…

Smrt je bila malo za Srbina!

Nožem su “porađali” Srpkinje!

O pupčanike vešali tek zaplakanu Srpčad!

Nisu u nas pitome oranice što zemlja daje,
no što je Srbin dao zemlji…

Reke plavne gde ih kosti ustave…

Morave su se krvi nanosile,
livade glava nakosile…

Najlepša je ovo zemlja mučenika,
sva ikonopisana stradanjem u slavu života.

Puste su kuće pevale najglasnije.

Zatirali su nas, bre!

I kad bi se smrt umorila- zveri nisu.

Kost po kost, polako, kud da žure,
ko je pa Srbinu hitao u pomoć..?

Ni smrt nije smela da požuri,
i njoj su zveri nož pod grlo…

Polako smrti, čekaj da Srbin zakuka i zaječi.

Da proklinje majku i Boga, al zaludu, ništa od toga…

Rodila Srpkinja raspeće, gde ga zatiru- samo je veće!

Ej, svete pogani, ti i tvoja pravdo…

Srbin je i tvoja zemlja plodna, srborodna…

Naše su majke zaplakale da tvoje ne zakukaju.

Svaka mi je reka pritoka leleka.

Pamte moje Morave da tvoje zaborave…

Zatirali su nas, bre!

Ko je imao sreće da sahrani gunj i opanke…

Vučje kosti kao kosti sina.

Nad jamama dozivamo slavare i svatove.

Krvave toke o bezglave vratove.

Nalažemo Badnjake gde su nas žive nalagali…

Nisu žalili metka za besno pseto al jesu za pitoma Srbina.

Malj, nož, sekira, vile, kolac, konopac, budak,
kamen, plamen, srp, kosa, srbosjek, jama, šakama golim…

Satirali, zatirali, klali, drali, čerečili, davili, vešali, zakivali, spaljivali, drobili, lomili…

Malo je dana u godini koliko je pomena u nas, i nepomena u tebe, svete pogani!

I danas je pomen, bio i juče i sutra ga spremam…na oni malo grobova i mnogo livada, vrtača, njiva, jama…

Nad trnom, u koprivi, pod kamenom, u virovima, na zgarištu, crkvištu, bunjištu, bagremarom, šljivikom, strnjikom, svugde gde dogoreva i tinja- svud mi od kostiju svetinja…

Tim si kostima prohodao, ne zaboravi, podsećaću te!

Zatirali su nas, bre!

Mrtvi smo bili previše živi!

Izvrtali su nam grobove ko torbake…

Plašili su se pesme mrtvih…

Tvoje se pravde plašili nisu, pogani svete, jer tvoja pravda…

Prokleta silo krvnika!

Al pamti, kad god pomeneš Srbiju pogni glavu
jer pominješ zemlju mučenika!

Stradalnika za kojima je i smrt plakala.

I kad se poraduješ letini, bogatoj žetvi, znaj- to svukud srborađa!

(Dva u jedan)