Михаило Меденица: Кукам и добро ми је

Кукам чим отворим очи.

Заправо, закукам још пре него их отворим што морам да их отворим.

Кукам на облачно јутро.

Кукам и на ведро, једнако.

Кукам што рингла слабо ради.

Кукам на врућу кафу.

Кукам кад се охлади.

Кукам док се туширам.

Кукам што сам се туширао-хладно ми је.

Кукам на голубове- чему се толико веселе крилате дангубе?

Кукам и на вране и на врапце.

Кукам на врућ хлеб зором у радњи.

Кукам кад је бајат.

Кукам што касирка није љубазна мени намрштеном.

Кукам што сам намрштен, а презирем осмех.

Кукам комшији што је расположен од сабајле.

Будала, не кука, ал полако, дуг је дан…

Кукам на станици што нема трамваја.

Кукам што је дошао а још нисам ни пола цигарете привршио.

Кукам што је вруће у трамвају.

Кукам што неко отвара прозор.

Кукам што жена испред мене лепо мирише.

Кукам на ове што смрде.

Кукам што касним.

Кукам што сам већ стигао.

Кукам на Бога што се мало не осврне и на мене.

Кукам што се осврће, шта је навалио на мене.

Кукам на судбину клету- толико сам добра заслужио, али…

Кукам на добро кад ме стрефи- шта ћу с њим овако дивно кукаван.

Кукам болеснима, не знају они која је мука бити здрав.

Кукам старима- благо њима, не морају с младошћу да се злопате.

Кукам млађима, срамота је да су пуни живота пред нама старијима пуним једа.

Кукам на децу што размишљају својом а не мојом главом.

Кукам на опало лишће, кукам и кад озелени.

Кукам на тишину под прозором.

Кукам на клинце кад се расмеју у парку под прозором.

Кукам с пијанцима из краја.

Лако је њима, немају на шта да кукају, исповраћају се и наставе даље, а ја морам још толико да кукам.

Кукам кад су закључана врата.

Кукам кад их не закључају.

Кукам што је ручак прегрејан.

Кукам кад није подгрејан.

Кукам што морам да ручам, не могу да кукам пуних уста.

Кукам жени што стално кука како кукам.

Кукам што сви кукају.

Мени је ваљда најтеже, они кукају само да би ме нервирали.

Кукам кад седнем с пријатељима на кафу.

Кукам што полако остајем без пријатеља.

Љубоморни су што најлепше кукам.

Одем у пошту па станем у ред и кукам.

Где год видим неки ред станем у њега, то су сигурна кукалишта.

Кукам што ме слушају.

Кукам што ме нико не слуша.

Одем на гробље па се искукам мртвима- лако је њима, предали се без кукања.

Кукам што ме ништа не боли- на шта да кукам?!

Кукам што сам уморан.

Кукам кад се наспавам- оде ми улудо силно време за кукање.

Кукам човеку на штакама, благо њему он нигде не жури…

Кукам просјацима и бескућницима- нит куда иду, нит их ко чека, не знају они шта је мука.

Кукам на кишу.

Пада, и..? Ништа, само глупаво пада без циља, а ја морам још толико да откукам.

Кукам и на сунце. Раскомоти се онако дебело и врело, ни да закука како је нама кукавнима.

Кукам кад помислим како је живот једноставан и леп.

Куку њему кад ништа о животу не зна, кукњава је то вечита.

Кукам пред починак- заспаћу а не знам кукам ли у сну?!

Срећа, ново ће јутро, ја жив и здрав, закукаћу чим отворим очи.

Ма, и пре тога, закукаћу што морам да их отворим, а чини ми се да сам тако кукавно сањао неки диван сан..?

Као: ја прекукао читав живот, сабрали се силни над одром па кукају као да је њима тешко, еј!

Спустили ме у раку, затрпали, поболи крстачу и одоше, а мени се баш тад нешто разживело…

Коме да закукам, никог над гробом, није фер, ја бих сад живео мало…

(dvaujedan.wordpress.com)