Mihailo Medenica: Ne dozvolite da vas strah izobliči

Šta se to događa, ljudi, pa se u vreme bolesti borimo protivu leka?!

Ljudi, ako je vama sveta Srpska pravoslvna crkva najveći neprijatelj dobro obratite pažnju na prijatelje i čuvajte ih se…

Shvatate li uopšte šta znači biti saboran u Bogu- Hristu i crkvi?

To je, braćo i sestre, upravo onaj mir za kojim toliko tragate bežeći od njega u vrtologe strašnih nemira!

Tonete ubeđeni da plivate.

Nemiru tražite opravdanja jer vam je lakše živeti nego postojati…

Toliko krvi i žuči protiv liturgije, ispovesti, pričesti… pod parolom navodnog čovekoljublja?

Izvinite, ali ne mislite vi ni na koga osim na sebe, to sebe što se raskomotilo u nemiru četiri gola zida namesto duše!

Onaj ko voli- voli bezrezervno.

Ko voli bezrezervno – u bližnjemu ne vidi pošast no radost.

Neće vas zaraziti pričešćeni brat il sestra već mržnja s kojom živite noseći je ko planinu na plećima, umesto da se joj se uspete na vrhove i zagledate u divne krajolike.

Razumem ja strah, samo se budala ne plaši, ali ne razumem potrebu da strahom date smisao životu sve brže i dalje bežeći od suštine.

Suština je, rekoh, ljubav!

Ljubav je liturgija, znate li?

Svako iskreno verujući moli se i za neverujućeg brata i sestru.

Šta će meni spasenje ako je tek kamen na kojem nema mesta ni za koga više?

Čemu se vi molite?

Da i taj kamen na kojem stojite dobacite davljeniku, ne razmišljajući da nećete odmoći njemu već sebi izmaći stope…

Vi ste izmislili drugu, treću, četvrtu…Srbiju jer je, iskreno, volite tek onoliko koliko je vama potaman, a za mene, za nas, crkva je čuvala i sačuvala samo jednu

Srbiju zavetujući nas da za vas u njoj bude mesta i ako za nas zafali.

Nisu ovo mrtva slova na papiru jer nisam ja ništa bolji ni od koga od vas već sam spokojan, izmiren s Bogom i sa sobom, ne dam strahu da me izobliči jer ne bih podneo da ne poznam sebe kao čoveka.

Dok se vi nadglašavate kako valja zatvoriti crkve mi se molimo da se otvore vaše duše, vas radi.

Ponavljam po ko zna koji put: sve će ovo proći ali neće ostati pustoš za bolešću već za nečoveštvom.

Od bolesti se ozdravi- od mržnje nikada, i ako vam je zaista crkva najveći neprijatelj- dobro se čuvajte prijatelja, jedni druge sačekujete u zasedama, a ne za trpezom.

Kad se umorite od lutanja kroz nemir pitanja dobro nam došli u smirenje odgovora.

Kad stišate oganj u sebi samo pratite treptaj voštanice…

Daće Bog da vazda pevaju zvonici, jer gde oni pevaju ljudi ne plaču…

Pošast će proći, kad sutra poželite da obojite sivilo zidova duša svojih- iscrtaćete ikonostase…

Bog je ljubav, ljubav je bezrezervna, ne dozvolite da vas strah izobliči- ikone će vas i takve poznati ali odraz u ogledalu neće.

(Dva u jedan)