Mihailo Medenica: Što nam je manje Srbije to glasnije pevamo o njoj

 Nekada se ustajalo na pomen muda Srbinovih, klicalo im se, vukla ih je Srbenda za sobom, a danas…

Danas ih je ostalo još za depilaciju, eventualno.

Padale su glave ko bi Srbinu pokušao da zavrne muda, sad ih zavrće ko hoće, novosrpska blazirana muda…

Čakšire su đedovima bile tesne, danas su nam i ove „helanke“ preširoke…

Ni muda- ni obraza!

Sve nam je dobro i sve nam valja.

Što nam je manje Srbije to smo veći Srbi!

Kosovo nam je vest- Metohija ni toliko.

Izgibosmo po kafanama.

Opevali smo sve čega smo se odrekli.

Što nam je manje Srbije to glasnije pevamo o njoj.

Da nas ko sluša po splavovima zapitao bi se kako isti ne potonu od „tolikih“ muda…

Narod smo zavičajnih večeri, a ne zavičaja.

Preziremo mučenike što prodaju i odlaze, mogli su, morali su još malo da nas sačekaju, samo što nismo…

Rekli smo: „Dogodine…“, gde žure..?

Brže bismo ali nema onlajn i dostave, jbg!

Malo je Kosova polja da ga srolamo u buksne i popušimo.

Da može Kosovo u venu a Metohija da se pošmrče s pevaljkinih sisa- juče bi već bilo to „dogodine“, ali…

Malo je ćirilice da se „išaramo“ po čitavom telu, a decu spremamo za pedžalbare i nadničare tuđinima.

Preko leđa Njegoš, na grudima Ostrog, a u glavi: kako da zajebem bližnjega svog.

Braća se viđaju po sudovima…

Više svojte na ročištima nego slavama.

Bog je vazda nepravedan prema nama- ni pola da nam ispuni sa liste želja, a mi onoliko kitimo ikone ko trubače, no…

Dakle: ne damo Kosovo i Metohiju, ali ako ga već izdaju i otimju- sačekaćemo „dogodine“, možda ga bude onlajn i za dostavu.

Ne damo Republiku Srpsku, ali ništa vez baščaršisjkih ćevapa! Nek nam psuju majku- samo nek je dovoljno luka i tucane paprike.

Ne damo Republiku Srpsku Krajinu- a ciframo se koliko nas je po jamama, vrtačama, Jasenovcu, Jadovnu, Jastrebarskom…

Čekamo da zveri saberu koliko su nas poklali, nepristojno je da se namećemo i mešamo, dogodine ćemo i to…

Barem dogodina imamo dovoljno, i to ne damo nikome da nam otme!

Muda, bre, muda su to- novosrpska, blazirana, skrojena po meri separea i ovih tri frtalja kraćih „helanki“ u koje smo se utegli.

Nekada se ustajamo na pomen muda Srbinovih, eno još brazda od Gazimestana do Kajmakčalana, Mojkovca, Košara, Paštrika…

Mogao si da seješ u te brazde, da zalegneš ko u rovove, lužnjak da se u ljih ukoreni, a danas…

Ni muda, ni obraza, samo guzice.

One će ostati od nas.

Velike guzice- velikih Srba.

Da pevaju, pesama barem imamo da guzice ne zaćute vekovima, kad smo već mi na vekove zaćutali.

Čega nema- bez toga se može, jel da?!

I bez muda!

Sve je na rasprodaji- samo će pesme biti sve skuplje.

Što manje znamo šta nam je sveto- to ćemo više strpati u sise pevaljkama da nam o svetinji pevaju…