Milan Grujić: Deset godina posle 5. oktobra Srbija još ne zna ni gde je ni kuda će

Deset godina posle 5. oktobra i punih 20 nakon 9. marta Srbija još ne zna ni gde je ni kuda će. Vlade se smenjuju, a građanima nikako nije bolje. Zapadni standard koji su svi vlastodršci obećavali nije ni blizu. Sirotinje je sve više, a država preživljava moleći po svetu za skupe kredite.

Novo doba

Skoro neverovatno zvuči činjenica da ama baš niko u ovoj zemlji nema snage da kaže da je glavni srpski problem u olakom prihvatanju liberalnog kapitalističkog modela koji nam je serviran sa Zapada. S obzirom na to da smo ga prihvatili poslednji u Evropi, za nas su ostali samo najniže plate, najviše nezaposlenih i skoro potpuna zavisnost od drugih.

Ekonomija je odmah posle 5. oktobra potpuno predata u ruke zastupnicima tog nepravednog i pljačkaškog sistema, a oni su, evo, jasno pokazali koliko znaju i koliko mogu. Smetlište istorije koje im je zagarantovano nije adekvatna kompenzacija svima nama koji smo prinuđeni da preživljavamo njihovu bahatost i neznanje. Ali njihov kraj može barem da označi početak za Srbiju.

Vlada je nedavno najavila osnivanje „razvojne banke", što bi morao da bude samo prvi korak u snažnom povratku države na privrednu scenu. Neophodno je osnovati još nekoliko banaka i fondova čiji bi jedini zadatak bila pomoć srpskoj privredi. Mora se konačno obezbediti i ravnopravnost svih oblika svojine, odnosno povratak države na velika vrata kao osnivača i vlasnika preduzeća.

Jer nema logičnog odgovora na pitanje zašto država ne bi osnovala fabriku sijalica i zaposlila ljude, ako je već jasno da bi takva fabrika bila profitabilna. Odgovori tipa „neefikasnost državne svojine" i „jagnjeće brigade" potpuno su besmisleni, pošto nam iskustvo govori da je u Srbiji čak i društvena svojina bila daleko efikasnija od privatne. Ovde odlično dođe onaj aforizam da „ovi nisu sposobni ni da okreče sve ono što su komunisti napravili".

Jednu stvar je potrebno posebno naglasiti - snažna državna intervencija u privredi na ovaj način nikako ne podrazumeva rušenje demokratskog sistema i povratak u diktatorski titoistički režim, jer to jedno s drugim nema nikakve veze. Država bi intervenisala tamo gde postoje rupe nastale kao posledica nezainteresovanosti, nedostatka para ili nekih drugih kapaciteta privatne svojine. A svima bi nam bilo mnogo bolje, naravno pod uslovom da zakon ne dozvoli strankama da i od takvih banaka i fabrika naprave svoje partijske feude.

(Pres)