Milorad Vučelić: Dan posle

U danima pred nama biće medijski i politički slavljena velika pobeda naše državne politike na evropskom putu koji nema alternativu, a na kome se usput gubi Kosovo a ne stiže se u Evropu

Pouzdan znak da će Srbija biti na gubitku jeste to što joj se iz Vašingtona ili Brisela nešto nudi, što se njeni političari hvale kao „lideri u regionu“, što se među njima traži „srpski De Gol“, u nameri da se pronađe maršal Peten ili Milan Nedić. Kada se pročitaju vesti da Evropska unija Srbiji nudi pregovore o autonomiji severa Kosova i ubrzane evropske integracije, da se pominje famozni plan Z 4 – tada je izvesno da će Srbija morati da napravi još jedan, ovoga puta definitivan korak ka priznavanju nezavisnosti Kosova. Kada se čuje da postoji dobra volja Brisela za usaglašavanje rezolucije o savetodavnom mišljenju MSP-a, to ne znači ništa drugo nego da je reč o diktatu Srbiji, i nametanje joj volje tvoraca i pokrovitelja nezavisnog Kosova. Spremnost srpskog režima da se „usaglase stavovi“ nije ništa drugo do pristajanje na kapitulaciju, koja se marketinški prikazuje kao teška borba.

Čitav igrokaz se po ko zna koji put ponovo odigrao pred našim očima. Posle odluke Međunarodnog suda pravde, Srbija je 28. jula podnela Generalnoj skupštini UN, bledi tekst Rezolucije.

Rezolucija Republike Srbije u vezi sa tačkom 77. dnevnog reda 64. zasedanja Generalne skupštine:

Zahtev da Međunarodni sud pravde donese savetodavno mišljenje o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom Generalna skupština, rukovođena principima sadržanim u Povelji Ujedinjenih nacija, imajući u vidu svoje funkcije i ovlašćenja na osnovu Povelje Ujedinjenih nacija,

podsećajući na svoju rezoluciju 63/3 od 8. oktobra 2008, svesna da nije postignut dogovor između strana o posledicama jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova od Srbije, vodeći računa o činjenici da jednostrana secesija ne može biti prihvatljiv način za rešavanje teritorijalnih pitanja,

1. Prima na znanje Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde doneto 22. jula 2010. o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom,

2. Poziva strane da pronađu uzajamno prihvatljivo rešenje za sva otvorena pitanja putem mirnog dijaloga, u interesu mira, bezbednosti i saradnje u regionu,

3. Odlučuje da uključi u privremeni dnevni red 66. zasedanja tačku pod nazivom: Dalje aktivnosti posle donošenja savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom.

Ko čita „Pečat“ zna šta se dalje dešavalo. A onda se predsednik Srbije Boris Tadić, sreo 7. septembra u Briselu sa visokom predstavnicom EU Ketrin Ešton. Vlada Srbije je na „telefonskoj sednici“ jednoglasno i apsolutno podržala redefinisani tekst Rezolucije. I onda se kao „proizvod rada i konsenzusa“, „plod kompromisa“ i „telefonske sednice“ vlade Srbije, pojavila u Njujorku nova rezolucija koju je podneo zvanični Beograd.

Srbiji nije dopušteno da sa početnom rezolucijom izađe pred Generalnu skupštinu i pobedi, ili doživi „častan poraz“, nije joj dozvoljeno da eventualno učini protestni gest i povuče Rezoluciju, ili odloži njeno podnošenje i pametno zadrži problem u okvirima odlučivanja Saveta bezbednosti i Rezolucije 1244. Nije joj dopušteno ništa od toga, nego je morala pristati da nastavi katastrofalnim putem, kojim je pogrešno i naopako krenula i predloži UN novi tekst rezolucije:

Generalna skupština,

a) Svesna ciljeva i principa Ujedinjenih Nacija;

b) Uzimajući u obzir njene funkcije i ovlašćenja na osnovu Povelje Ujedinjenih Nacija;

c) Podsećajući na njenu Rezoluciju 63/3 od 8. oktobra 2008. kojom se traži od Međunarodnog suda pravde da da svoje savetodavno mišljenje u vezi sa sledećim pitanjem: Da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti od strane privremenih institucija samouprave na Kosovu u skladu sa međunarodnim pravom?;

d) Primivši sa uvažavanjem savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde od 22. jula 2010 o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom kada je u pitanju Kosovo i nakon pažljivog razmatranja istog, uključujući i pitanja o kojima je dato mišljenje;

e) Prima k znanju sadržaj savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde o tome da li je jednostrano proglađenje nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom kada je u pitanju Kosovo, kao odgovor na zahev Generalne Skupštine;

f) Pozdravlja spremnost Evropske Unije da olakša proces dijaloga između strana. Proces dijaloga bi sam po sebi bio faktor mira, bezbednosti i stabilnosti u regionu. Ovaj dijalog bi imao za cilj da unapredi saradnju, ostvari napredak na putu ka Evropskoj Uniji i poboljša živote ljudi.

Nema dakle reči o „jednostranoj secesiji“, niti o „otvorenim pitanjima“ među kojima bi bio status samozvane države Kosovo. Na najviši nivo poštovanja, podiže se savetodavno mišljenje MSP-a, koje se prima „sa uvažavanjem“ i „k znanju“.

Srbija prepušta svoje osnovne državne interese i suverena prava države – Evropskoj uniji. A EU se čak ni na šta ni ne obavezuje. Ona ne mora ništa da obezbedi. Ona samo izražava „spremnost“ da „olakša proces dijaloga između strana“. Ravnopravnih strana. A strane su država Srbija i država Kosovo, a pošto nema „otvorenih pitanja“ o statusu Kosova – onda nema ni rasprave o tome. Razgovori koji će se voditi, biće dijalog o dobrosusedskim odnosima dvaju država: Kosova i Srbije. Brisanjem jednostrane secesije iz teksta, a pod ucenom, znači da to za Srbiju više nije jednostrano nasilan, već međunarodno prihvatljiv akt. Pristajanje da EU organizuje dijalog, znači izbacivanje teme Kosova iz Saveta bezbednosti, napuštanje i odricanje od prava obezbeđenih i zagarantovanih Rezolucijom 1244 SB i prepuštanje državnih odluka Briselu.

U danima pred nama biće medijski i politički slavljena velika pobeda naše državne politike na evropskom putu koji nema alternativu, a na kome se usput gubi Kosovo a ne stiže se u Evropu. To će biti jedan pravac propagande. Drugi će biti problemi ima li ili nema ulja, ima li ili nema mleka i ko je za to kriv, koliko će poskupeti gas i struja, da li će se otvoriti i kako tajni dosijei, da li je Ranković pokušao da napravi atomsku bombu – a sve u ime povratka onome „od čega se živi“?

A iznad svega bićemo preokupirani gej paradom, u čijoj će koloni biti toliko ministara, da bi naša telefonska vlada mogla da održi hodajuću ili stojeću sednicu, na kojoj bi državni funkcioneri makar mogli međusobno da se pozdrave i pogledaju u oči.

Sve će se to već kako mora i dokle mora podnositi, ukoliko režim na izvrši žestok pritisak na Srpsku pravoslavnu crkvu (što se može zaključiti na osnovu Saopštenja zajednice srpskih opština na Kosovu i Metohiji u ovom broju „Pečata“), a njeni velikodostojnici prihvate da u „dijalogu,“ a radi „unapređenja saradnje“ zatraže na Kosovu i od kosovskih vlasti eksteritorijalni status za manastire, crkve i srpske svetinje, i na taj način i oni priznaju nezavisnost ove srpske teritorije. Takva odluka bi na neki način bila poželjan metod, da se pokriju i amnestiraju odluke srpskog, što vladajućeg, što opozicionog političkog vrha, ali bi za naš narod bila ravna nekom danu posle apokalipse.

Na dnevnom redu šezdeset i četvrtog zasedanja Generalne Skupštine UN, biće i Nacrt rezolucije koju je podneo Azerbejdžan, a koji je posvećen „Situaciji na okupiranim teritorijama Azerbejdžana“, odnosno – kako se doslovno u ovom dokumentu kaže – „Poštovanju Međunarodnog humanitarnog prava i Međunarodnog prava o ljudskim pravima na okupiranim teritorijama“, ove zemlje.

Za razliku od gotovo bezličnog, sterilnog i pravno neubedljivog teksta naše rezolucije, tekst Nacrta rezolucije Azerbejdžana prava je lekcija o tome kako izgleda ozbiljno i pravno utemeljeno obraćanje – sa jasno postavljenim ciljevima u borbi za interese svoje zemlje i svog naroda.

U podužem nizu nabrajanja svih načela, normi i deklaracija o ljudskim pravima, zasnovanim na univerzalno važećim konvencijama i međunarodnim zakonima a za razliku od srspkog dokumenta koji i ne pominje Rezoluciju 1244, ovaj Nacrt eksplicitno navodi odgovarajuća značajne pravne akte, pa, između ostalog kaže:

„Takođe podsećajući na rezolucije Saveta bezbednosti 822 (1993) od 30. aprila 1993, 853 (1993) od 29. jula 1993, 874 (1993) od 14. oktobra 1993. i 884 (1993) od 12. novembra 1993”.
Suštinska razlika, zapravo, neuporedivost tekstova naše i rezlocije Azerbejdžana, jasno se čita iz gotovo svakog reda. Kao potvrdu da je ovde reč o svojevrsnom pravno-državnom „bogu i šeširdžiji”, navodimo deo sadržaja ovog dokumenta:

„Ozbiljno zabrinuta prisilnim demografskim promenama, ometanjem imovinskih prava, neadekvatnom zaštitom kulturne baštine i svetih mesta na teritorijama pogođenim sukobom u i oko regiona Nagorno-Karabah i nerešenim pitanjem prijavljenih nestalih osoba,
Potvrđujući obavezu odnosnih strana da poštuju međunarodno humanitarno pravo i međunarodno pravo o ljudskim pravima,

1. Ponovo potvrđuje dalju primenjivost svih relevantnih normi međunarodnog humanitarnog prava i međunarodnog prava o ljudskim pravima na situaciju vezanu za teritorije pogođene sukobom u i oko regiona Nagorno-Karabah;

2. Takođe ponovo potvrđuje posvećenost osiguravanju neotuđivog prava stanovništva izbačenog sa teritorija pogođenih sukobom u i oko regiona Nagorno-Karabah i njihovih potomaka da se vrate svojim domovima, i naglašava potrebu stvaranja odgovarajućih uslova u tom cilju;

3. Ustanovljava da će povratak stanovništva izbačenog sa teritorija pogođenih sukobom u i oko regiona Nagorno-Karabah stvoriti povoljne uslove za preduzimanje mera za građenje poverenja i ohrabrivanja ličnih kontakata;

4. Takođe ustanovljava da sve mere preduzete da bi se jednostrano promenio fizički karakter, demografski sastav, institucionalna struktura i status teritorija pogođenih sukobom nemaju nikakav pravni efekat i predstavljaju ozbiljnu opstrukciju tekućih napora ka postizanju sporazumnog rešenja sukoba;

5. Naglašava neophodnost obezbeđivanja zaštite kulturne baštine i svetih mesta na teritorijama pogođenim sukobom u i oko regiona Nagorno-Karabah;

6. Podvlači potrebu preduzimanja hitnih koraka u utvrđivanju sudbine prijavljenih nestalih lica vezanih za sukob, i apeluje na Države i ohrabruje međuvladine i nevladine organizacije da preduzmu sve neophodne mere za pružanje odgovarajuće pomoći s tim u vezi;
7. Poziva relevantne specijalne procedure Saveta za ljudska prava, tela Ujedinjenih nacija zadužena za nadgledanje sporazuma u domenu ljudskih prava i druga tela Ujedinjenih Nacija da se, u sklopu ispunjavanja svojih mandata, pozabave pitanjem poštovanja međunarodnog humanitarnog prava i međunarodnog prava o ljudskim pravima na teritorijama pogođenim sukobom u i oko regiona Nagorno-Karabah;

8. Takođe poziva Organizaciju za bezbednost i saradnju u Evropi da hitno pošalje multinacionalnu misiju za utvrđivanje činjenica, sastavljenu od predstavnika zemalja-učesnica Organizacije sa relevantnom stručnošću, da ispitaju i izveste o poštovanju međunarodnog humanitarnog prava i međunarodnog prava o ljudskim pravima na teritorijama pogođenim sukobom u i oko regiona Nagorno-Karabah, na prvom mestu posvećujući pažnju ubacivanju naseljenika i sadašnjem stanju kulturne baštine i svetih mesta na ovim teritorijama, i moli Generalnog sekretara da pruži, ako je neophodno, relevantnu pomoć u tom pravcu;

9. Moli Generalnog sekretara da pripremi, u saradnji sa telima Ujedinjenih Nacija i međunarodnim i regionalnim organizacijama i aranžmanima, kako je odgovarajuće, i predstavi Generalnoj skupštini na njenom šezdeset i petom zasedanju sveobuhvatni izveštaj o sprovođenju ove rezolucije;

10. Odlučuje da u provizorni dnevni red šezdeset i petog zasedanja uključi tačku pod naslovom „Situacija na okupiranim teritorijama Azerbejdžana“.

(Pečat, 9.9.2010)